Tri veka Velike seobe Srba

CUVARI NACIONALNOG IDENTITETA

Ove godine navrsava se 300 godina od Velike seobe Srba pod Arsenijem Carnojevicem. Sasvim razumljivo, iz mnogih razloga, ovaj datum bice proslavljen kao jedan od veoma znacajnih u srpskoj istoriji.

Iako je srpski narod posle iscezavanja srpske srednjovekovne drzave 1459, pa nadalje, tokom vekova dozivljavao i prezivljavao mnoge seobe, napustajuci centralne oblasti Balkana u raznim pravcima, ipak, seoba 1690. po mnogo cemu je izuzetna. Razume se da je u kracem napisu teze protumaciti sva ona sudbonosna zbivanja vezana za Veliku seobu, od 1690, i na taj nacin izdvojiti je kao nesto posebno i prelomno u srpskoj istoriji.

Pa ipak, ova seoba u mnogo cemu je izmenila drustvenu i politicku sliku srpskog naroda, a od 1690. vidljiv je i jedan novi, drugaciji istorijski okvir. Iako se o Velikoj seobi jos u 19. veku pisalo mnogo, ona i dalje zaokuplja paznju nasih naucnika, a novi pogledi, saznanja i otkrica, narocito posle Drugog svetskog rata, menjaju politicku i kulturnu sliku naseg sveta.

Od trenutka kada se Pecka patrijarSija, na celu sa patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem, opredelila za pobedonosnu austrijsku stranu, kada je izgledalo da je neminovno i konacno povlacenje Turaka sa Balkana, ovim opredeljenjem narusena je srpsko-turska ili tursko-srpska politicka ravnoteza, ostvarena zalaganjem Mehmed-pase Skolovica 1557. Posle povlacenja austrijske vojske s Balkana, zajedno s njom povukla se i Pecka patrijarsija, na celu s njenim legitimnim prvosvestenikom.

Od prelaska preko Save i Dunava pocinje 1690. i nova era srpske istorije. Najkrace receno, i patrijarh i odbegle narodne staresine i izbeglicke mase obreli su se u izmenjenim drustvenim i politickim uslovima, na kakve su naisli u tadasnjoj austrijskoj imperiji.

Kao sto je poznato, Austrija je za vreme cara Leopolda I najvidljivije otvorila unutrasnje procese koji su ovu zemlju vodili ka tada savremenom centralisti;kom ustrojstvu, a potiskivali njen dotadasanji srednjovekovni sklop. Razume se da su ovakva nastojanja austrijskih careva naisla na odgovarajuce otpore pojedinih delova ove mnogonacionalne imperije. Posebno su tu otpori bili vidljivi kod ugarskih staleza ciju opoziciju prema Habzburzima mozemo pratiti vec u prvim godinama posle Mohacke bitke 1526, kada je u njoj stradao i poslednji ugarski kralj Lajos II.

U tim otporima, svi su se narodi sluzili sto uverljivijim istorijskim cinjenicama da bi dokazali svoja legitimna prava u odbrani svoje posebnosti. I upravo to dokazivanje predstavlja za prebegle Srbe i prvi veliki izazov. U tom dokazivanju radja se i moderna srpska istoriografija na cijem celu stoji tragicna pojava grofa DJordja Brankovica, nesudjenog despota celog Ilirika. Opsednut idejom o obnovi srpske srednjovekovne drzave, Brankovic je pokusavao da svoje, cesto fantasticne, snove prilagodi interesima habzburske kuce. Otuda nije ni cudo da je uskoro kao politicki sumnjiv dozivotno interniran u Grudheb u danasnjoj Ceskoj.

Svi pokusaji i molbe za njegovo izbavljanje nisu uspeli. Medjutim, u daljim decenijama postepeno se menja srpsko drustvo, a na istorijsku pozornicu sve vise istupaju predstavnici naseg gradjanstva trgovci, jednako kao i predstavnici vojnickog staleza. Na taj nacin dotadasnje neuzdrmano prvenstvo srpske crkve u odbrani srpskih nacionalnih prava postepeno se prenosi i na druge drustvene cinioce.

U tom procesu laicizacije radja se kod Srba i moderno nacionalno osecanje, ili osecanje moderne nacionalne svesti. NJena rana pojava sasvim je prirodna i ona cini osnovnu drustvenu podlogu na kojoj se razvijao srpski narod u 18. veku. Istovremeno, mora se istaci da je ta nacionalna svest uspesno objedinila i one delove srpskog naroda koji ranije nisu imali razvijeno osecanje zajednistva oslonjeno iskljucivo na crkvene spone.

U nasoj nauci, sve te pojave smo uocavali i uopstavali, svodeci ih na zajedicki imenitelj: barokizacija ili prilagodjavanje savremenom baroknom duhu. Odmah zatim postavilo se i pitanje odnosa izmedju starog i novog, veza i spona s napustenom istorijskom otadzbinom, klasicnim krajevima srpske srednjovekovne drzave s neminovnim prihvatanjem novih oblika zivljenja i postupanja.

Vec sada se moze reci da srpski preseljenici posle 1690. ne raskidaju radikalno sa svojim starim srednjovekovnim duhovnim nasledjem. Postoje mnogi primeri koji svedoce o tome da se ono sacuvalo i prenosilo u svim fazama nase barokizacije.

Jedna od tekovina Velike seobe bez sumnje se moze vezati i za stvaranje nove crkvene organizacije, koju su Srbi stekli na podrucju Austrijske imperije. Rec je o Karlovackoj mitropoliji, prvobitno nazvanoj Krusedolskom, cije srediste postaju Sremski Karlovci.

Osnovana 1713. godine, Karlovacka mitropolija postaje, posle dugih vekova ropstva i lutanja, i nasa prva duhovna, pa i politicka prestonica. Kao takva ona ce svoju ulogu odigrati sve do raspada Austrougarske monarhije. Okolnost da su Srbi konacno stekli svoje stalno srediste davala je karlovackim mitropolitima, a kasnije i patrijarsima, posebno mesto u odnosu na austrijske i ugarske drzavne vlasti.

Jos od pocetka, to jest od cara Leopolda I, a kasnije Karla VI, Marije Terezije, Josifa II, sve do Franje Josifa I karlovacki jerarsi bili su i nosioci legitimnih prava srpskoga naroda. Oni su bili svesni svoje istorijske uloge, uocavajuci sasvim jasno nuznost ocuvanja srednjovekovne duhovne bastine, jednako kao i negovanje svih veza s prostranim balkanskim podrucjem na kojem se rasprostirala pravoslavna civilizacija.

Na taj nacin, oni su kao iskusni politicari bili i budni cuvari nacionalnog identiteta srpskog naroda.

U trenucima kada su se spoljasnjim nacinom zivljenja, prihvatanjem izmenjenih umetnickih shvatanja, prilagodjavali svome vremenu, oni su na samosvojan nacin izmirivali staro i novo. Bez uloge Karlovacke mitropolije nezamisliva je verna slika o politickom sazrevanju srpskoga naroda. Bez ideja koje su odnegovane u Karlovcima, a posebno u vremenima jozefinizma, tesko je razumeti i protumaciti cak i pobedonosni hod Karadjordjeve Srpske revolucije 1804. godine.

(1990)