DEO SRPSKE DUHOVNE BASTINE

Opis rukopisa Budimske eparhije

Velika mi je cast da na ovom skupu u Narodnoj biblioteci Srbije progovorim nekoliko reci o jednom znacajnom poduhvatu vrednih saradnika Arheografskog odeljenja. Pred nama je njihovo delo Opis rukopisa Budimske eparhije, naucni rad koji je trajao godinama i koji je sada tako uspesno okoncan. Istovremeno, neka mi bude dopusteno uzbudjenje koje me obuzima kada u ruke uzimam ovu knjigu. Razloga za to ima vise i ja bih zeleo da ih bar nekoliko spomenem.

Jos davne 1950. godine napisao sam jedan clanak pod naslovom "Srpska umetnost u juznoj Ugarskoj - prilog evidenciji nasih spomenika u inostranstvu" i objavio ga u tek pokrenutom Zborniku Saveznog instituta za zastitu spomenika kulture. Clanak je pisan pocetnicki i sa mnogo slabosti, od kojih je najveca bila ta sto tada nismo bili u mogucnosti da, zbog poznatih politickih dogadjaja oko Informbiroa, udjemo u SR Madjarsku i da zapocnemo opisivanje brojnih svedocanstava nase kulture na ovom prostoru. Tek kasnije, 1960. godine, imao sam mogucnost da kao sef jugoslovenske delegacije koja je u Budimpesti pregovarala i zakljucila prvi sporazum o kulturnoj saradnji sa nasim susedom, posetim i neke nase spomenike kulture, na prvom mestu Sentandreju. U to vreme Sentandreja nije imala danasnji izgled, zgrade su bile oronule, a grad je delovao skoro avetinjski pusto. Na svakom koraku osecao se dah propadanja, gasenja i brisanja belega srpske prisutnosti. U izgledu grada, tada se jedva moglo naslutiti kakva je urbana kultura ovde nastala tokom 18. i 19. veka, kakve izuzetne vrednosti leze ovde neproucene i zanemarene. Ali, tada sam u Sentandreji upoznao bivseg advokata dr Georgija Huzvika, clana konzistorije udove Budimske eparhije i dobrovoljnog bibliotekara i cuvara sentandrejskih dragocenosti.

Nikada necu zaboraviti sa kakvim je zanosom, ljubavlju i pozrtvovanjem dr Huzvik, taj poslednji sentandrejski veciti mladozenja, pribirao i inventarisao sve to blago, a posebno eparhijsku biblioteku u koju su pristizale stampane i rukopisne knjige iz drugih, mahom pustih, srpskih crkava, narocito manastira Grabovca, tada poslednjeg srpskog manastira u Madjarskoj ciji je staresina otac Aleksije Babic ostao na rodnom pragu uprkos odluci seljaka da se svi zajedno presele u Jugoslaviju.

Secam se s kakvim je ocajanjem dr Huzvik govorio o mogucoj, zlosrecnoj sudbini blaga koje je tako odano cuvao, osecajuci da u njemu ponestaje snage za ovakvo podviznistvo. I kasnije, kako je vreme proticalo, dr Huzvik je stalno opominjao srpske kulturne ustanove da u svoje radne programe unesu i proucavanje srpske duhovne bastine u Madjarskoj. Srecom, prilike za ovakve poslove su se ipak pojavljivale i tako je nasa nauka zapocela obiman rad na ptpunoj evidenciji nasih spomenika kulture. Glavni nosilac ovog projekta postaje u pocetku Odeljenje za likovne umetnosti Matice srpske, sa dr Dinkom Davidovim na celu.

Vec 1973. godine dr Davidov je objavio svoje danas vec prelomno delo Ikone srpskih crkava u Madjarskoj. Oglasila se i Srpska akademija nauka i umetnosti. Ona je 1976. godine osnovala svoj Sentandrejski odbor, koji je ubrzo pokrenuo i Sentandrejski zbornik, kao stalnu interdisciplinarnu publikaciju vezanu za problematiku Srba u Madjarskoj. Razume se da je odmah uocena potreba da se sto pre pristupi i naucnom opisu rukopisnih i stampanih knjiga eparhijske zbirke kao i savremenoj katalogizaciji njene velike biblioteke, posle one u manastiru Hilandaru najvece srpske knjiznice u inostranstvu. Tako se ovaj deo naucnog programa Sentandrejskog odbora SANU u celosti poistovetio sa velikim projektom Narodne biblioteke, tacnije njenog Arheografskog odeljenja, da sacini katalog svih sacuvanih srpskih rukopisa i starih stampanih knjiga - poduhvat koji spada u temeljne zadatke srpske kulture u celini. Jer, svi ovi katalozi, uradjeni na naucno besprekoran i sasvim moderan nacin, pruzaju najbolju osnovu da se vec jednom sagleda duhovni portret od onih svedocanstava koja su se sacuvala u nasim manastirskim riznicama. Katalogizacija hilandarske biblioteke, delo pocivseg akademika Dimitrija Bogdanovica, opisi manastirskih riznica Peci i Decana 1984. godine, Studenice i Banje Pribojske 1981. godine, dela su od trajne vrednosti.

Ovom prilikom moram istaci velike zasluge Republickog zavoda za zastitu spomenika kulture, a na prvom mestu izuzetnu licnost gospodja Mire Sakote, ciji su napori umnogome vec danas izmenili sliku o srpskoj kulturi u srednjem veku, pa i u vremenima dugovecne turske okupacije. Razume se, bila bi velika nepravda ukoliko se bar ovom prilikom ne bismo setili i rodonacelnika ovakvih poslova u Srba: Save Petkovica, Radoslava M. Grujica, Milana Radeke, Vladimira Corovica, Svetozara Matica, LJube Stojanovica, Svetozara Radojcica - da spomenem samo neke. Da se ne bih tesko ogresio, moram medju najvece i najzasluznije da uvrstim prof. Vladimira Mosina, licnost koja je svoje ogromno znanje ulila u saradnike Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke, u sve one koji su danas, dostojno svoga velikog ucitelja, nastavili njegovo zapoceto delo. Rec je o poslovima koji zahtevaju izuzetnu pazljivost, istrajnost i, razume se, razlicita znanja, poslovi koji iskljucuju svaku nestrpljivost i improvizaciju.

Nasi arheografi istovremeno su i naucnici koji kao neki drevni mozaicisti rade na rekonstrukciji one velike celine kakvu je nekad predstavljala srpska kultura, jedinstvene slike koju su razorile vekovne borbe za goli zivot i opstanak na ovom nasem trajno uznemirenom tlu. Svesni su svi oni koji rade ovakve poslove da opasnosti i strepnje za srpsku kulturu nisu prosle i da verovatno jos dugo nece proci. Kao da se s nekom zlokobnom upornoscu ponavljaju ocajnicki jecaji starih srpskih prepisivaca o poslednjim vremenima i bezboznim rusiteljima duhovnih ostvarenja, koji nasrcu i biju gvozdenom palicom. Zar nas o tome ne poucava tragicna sudbina Narodne biblioteke unistene 6. aprila 1941. godine i genocidno razaranje svih srpskih kulturnih sredista na podrucju ND Hrvatske?

Ono sto je ovde zauvek unisteno ravno je gubitku jos jedne Narodne biblioteke. Sva ta iskustva, tako bolna i tragicna, nagone nas da se sa svim raspolozivim snagama - a one, srecom, postoje - bez oklevanja podrze oni projekti koji su usmereni na sto brze popisivanje srpske duhovne bastine. To je, duboko sam uveren, mozda najbolji i nasigurniji nacin da ona ne izmakne nasusnoj potrebi srpske nauke koja ce je, vec prema naucnim oblastima, koristiti i tako ugradjivati u trajni, nezakljuceni proces ucvrscivanja srpske nacionalne svesti. Iz tih razloga, zelim ponovo istaci onaj nezamenljivi doprinos koji tako predano i na izuzetnoj naucnoj visini obavlja Arheografsko odeljenje Narodne biblioteke.

Prateci i poznavajuci rad ovog odeljenja i njegovih vrsnih saradnika, uzimam sebi slobodu da im sada, prilikom dovrsavanja opisa rukopisa i starih stampanih knjiga Srpske pravoslavne eparhije budimske u Sentandreji, izreknem nasu opstu zahvalnost.

Svojim trudom i radom Nadezda Sindik, Miroslava Grozdanovic-Pajic i Katarina Mano-Zisi, na jedan poseban nacin vratile su onaj deo naseg duhovnog blaga koji je, zahvaljujuci tragicnoj sudbini srpskog roda, bio vec osudjen na zaborav. Ova dragocena knjiga sprecava to otudjenje i ona ce pretrajati i sva nova iskusenja koja nam, budite u to uvereni, jos predstoje. Ako je tacna stara latinska mudrost da knjige imaju svoju sudbinu, bila je prava sreca sto je sudbina ove sentandrejske bilioteke dosla u ruke onih koji su je prihvatili i prigrlili s ljubavlju i razumevanjem. Jos jednom, hvala svima koji su shvatili vaznost ovog poduhvata Narodne biblioteke. Od danas je srpska nauka bogatija za jos jedno veliko delo. U sumornim danima koje tesko prezivljavamo, imamo razloga za radovanje. To su trenuci u kojima se podize i hrabri duh citave nacije. To su prave prilike da se produzi njeno pamcenje, spasonosni lekovi za oziljke nastale u dugim decenijama ranjavanja i ponizenja.

(1991)