DUHOVNO NASLEDJE – DOSTOJANSTVO NARODA

ZASTITA DUHOVNE BASTINE

Vec u prvim poratnim godinama nase je drustvo zakonskim putem regulisalo svoj odnos prema kulturnoj bastini. U gotovo svim republikama organizovane su sluzbe zastite, a sprovodjenje zakonskih odredaba povereno je tada osnovanim republickim, regionalnim, a kasnije i gradskim zavodima za zastitu spomenika kulture. Iako je sve te zakonske odredbe pratio i odgovarajuci savezni zakon, a od 1950. godine i Savezni institut za zastitu spomenika kulture, ipak, uprkos nesumnjivim uspesima i napretku, problemi nase duhovne bastine nisu do kraja uspesno reseni.

Posle mnogih decenija otkako deluju nasi zavodi za zastitu spomenika kulture i otkada raspolazemo velikim brojem vrsnih strucnjaka razlicitih profila, potrebno je osvrnuti se na razne propuste, kako bi se novim, dodatnim merama osavremenila i unapredila nasa sluzba zastite. Kao prirodna posledica ovakvih tvrdnji namece se i prvo pitanje: da li je nasa duhovna bastina doista prozela sve slojeve naseg drustva, da li je ona na svim nivoima ugradjena u svest nasih naroda, a njeno prihvatanje oplemenilo nase postupanje prema sopstvenoj bastini? Najzad, ukoliko je nas prvi zakljucak negativan, vazno je osvrnuti se i na uzroke ovakvog stanja, cije se posledice tesko mogu brzo i uspesno ispraviti.

Ako bih trazio uzrok naseg raskoraka izmedju lepih formulacija republickih zakona o zastiti spomenika kulture i odgovarajuce prakse, neminovno moram konstatovati da takav nesklad postoji i da autoritet i snaga odgovarajucih zakonskih odredaba veoma cesto padaju u savremenom postupanju. Razlozi leze u prednosti koju odgovarajuce vlasti, npr. gradske, daju tzv. investitorima, ne obaziruci se na to da li su ovi mocni ulagaci prethodno pribavili i neophodnu saglasnost nadleznog zavoda. Ukoliko i dolazi do sudskih tuzbi, sluzba zastite se gotovo po pravilu nalazi u inferiornom polozaju, a primeri za ovo moje tvrdjenje su mnogobrojni.

Posto mene zanima kultura u svim njenim slojevima na podrucju danasnje Jugoslavije, bicu slobodan da svoje tvrdjenje ilustrujem sa dva primera – o jednom sam pisao i u Slobodnoj Dalmaciji. Rec je o zaobilaznici magistralnog puta od Splita ka Trogiru koji je na tom mestu porusio i nepovratno ostetio jedan deo anticke Salone. Drugi primer se odnosi na kamenolom kraj manastira Dobruna u Bosni, ciji rad nije zaustavljen vec decenijama uprkos svim presudama koje su donete u korist obustavljanja radova zbog ugrozenosti ovog manastira iz 14. veka.

Ne izostaju ni primeri iz Srbije; jos nije do kraja reseno pitanje obnove fruskogorskih manastira, revitalizacije Sremskih Karlovaca; javnost jos nije umirena zbog bezumnog projekta izgradnje akumulacionog jezera u neposrednoj blizini manastira Studenice. Sve to stanje nikako nije slucajno. Po mome misljenju, odnos prema kulturnoj bastini zapocinje vec u osnovnoj skoli i, kasnije, u gimnaziji. Ako se pazljivo prouce udzbenici u poratnom periodu iz kojih su ucile brojne generacije, slika koju cemo dobiti o nasoj kulturnoj bastini vise je nego porazna. Koliko znam, takva analiza nije jos napravljena, a ona bi najrecitije svedocila o prvom pogresnom koraku koji nase drustvo cini u odnosu na kulturnu bastinu.

Poseban je problem evidencija kulturne bastine na podrucju Jugoslavije. Isto tako, nagli razvoj turizma omogucio je i povecanje kriminalnih radnji, razne kradje i pljacke iza kojih stoje organizovane medjunarodne grupe preprodavaca antikviteta. Upravo nedovoljna evidencija, posebno kada je rec o privatnim zbirkama, omogucila je i pospesila izvoz umetnickih predmeta raznih epoha sa podrucja Jugoslavije. Za ovo tvrdjenje dovoljno je podsetiti na divlje podvodne arheologe koji vec godinama haraju duz citave nase jadranske obale. Dobro opremljeni, ovi svojevrsni gusari krecu se na podrucju koje je slabo kontrolisano.

Drugi je problem evidencija nase kulturne bastine koja se, usled raznih okolnosti, nalazi u inostranim muzejima i bibliotekama. Ono sto tu nedostaje svakako je tacna evidencija, bolje reci naucni katalog svih ovih objekata, cija izrada, po mome misljenju, predstavlja i jedini efikasni vid njenog vracanja. Iako je danas u modi da se preko Uneska zahteva povracaj cak i onih predmeta koji su legalno, jos u 19. veku, dospeli u inostrane zbirke, ipak, mislim, ovakvi zahtevi otvaraju i poseban problem evropske kulture u celini. Da budem jasniji: Grcka uporno trazi da se iz Britanskog muzeja vrate Fidijine metope koje je u prvoj polovini 19. veka iz turskih ruku legalno otkupio lord Elving. Zahvaljujuci ovom prosvecenom aristokrati, ova remek-dela grcke umetnosti oplodila su evropsku kulturu. Ona se, dakle, ne mogu zahtevati kao objekti koji su u London dosli kao predmeti pljacke, vec kao objekti koje je trebalo spasavati od njihovog konacnog unistenja.

Drugi primer koji moze biti zanimljiv za nacelnu diskusiju pruzaju rukopisne i stampane knjige koje je Vuk Karadzic prodao Berlinu i Rusiji. U teskim vremenima za Balkan, u jeku drustvenih potresa i budjenja nacionalne svesti, ovi su rukopisi dospeli u Vukove ruke, a on je morao da ih otudji gonjen svojom nemastinom. Medjutim, zahvaljujuci toj tuznoj transakciji, ti su rukopisi ugradjeni u razvoj ruske, a time i evropske slavistike i tako postali i deo evropske kulturne bastine. To isto vazi i za zbirku rukopisa koju su monasi manastira Hilandara, gonjeni gladju, posle sloma grckog ustanka, preko austrijskog poslanika u Carigradu, ponudili i prodali Beckoj carskoj biblioteci. Preporuku za njihov otkup dao je dvorski bibliotekar Bartolomej Kopitar, jedan od velikana i utemeljivaca becke slavisticke skole. I ti rukopisi, zahvaljujuci Kopitaru, postali su svojina ne samo jedne drzave vec i evropske kulture u celini.

Postoje, dakle, operacije koje, bez obzira na njihov nacionalni motiv, sticajem okolnosti, izlaze iz uzeg okvira i postaju deo vece celine. Prema tome, sustina ovakvog razmisljanja ne svodi se na stvarno, fizicko prisustvo nekog objekta koji pripada, po svom poreklu i nastanku, kulturi jednog naroda, vec se njegova prisutnost u toj kulturi moze i mora iskazati i na drugi, duhovniji nacin. Jer, ne postoji nikakva smetnja da ikonu Sv. Petra i Pavla sa likovima darodavaca srpske kraljice Jelene i njenih sinova Milutina i Dragutina, poklonjenu riznici Sv. Petra, ne smatramo i legitimnim delom nase kulturne bastine.

Razume se, ovakva moja razmisljanja nisu lisena ni odredjenog provokativnog karaktera. Medjutim, moja je jedina namera da ona izazovu nacelnu diskusiju, a da se pri tome ne ogresimo o jedinstvo nadnacionalne evropske kulture. Naravno, iz ovakvih razmatranja iskljucuje se sve ono sto predstavlja ociglednu pljacku, kradju ili otimacinu.

Razmisljanja o duhovnoj bastini, po mome misljenju, jesu i sasvim konkretan zadatak svih nasih akademija. Ta razmisljanja podrazumevaju analiticki i antiromanticarski pristup. Ona namecu i problem nacionalnih komponenata u jedinstvenim civilizacijskim stremljenjima, tacnije u onim razdobljima koja istorija umetnosti, pomalo uprosceno, oznacava kao romaniku, gotiku ili vizantijsku umetnost.

Koliki je nas stvarni doprinos ovim razvojnim ciklusima evropske kulture? Koje parametre treba uzeti kako bi se nesto sto su stvorili strani majstori moglo podvesti pod nacionalne kategorije? Ovo pitanje je posebno zanimljivo za razdoblje ranog i zrelog srednjeg veka.

Medjutim, pored ovih, prvenstveno teorijskih pitanja, akademije nauka Jugoslavije mogu i treba da se suoce i sa sasvim konkretnim problemima koje namece nasa duhovna bastina. Ovom prilikom spomenuo bih samo usaglasavanje zakona o prirodnim retkostima s odgovarajucim zakonom o zastiti spomenika kulture. Iz te usaglasenosti namece se odmah problem tzv. ambijentalne zastite. Kakav je nas stav prema prostornom planu u cijem sredistu se nalazi neki spomenik kulture? Najzad, veoma ozbiljan problem predstavlja i ocuvanje starih urbanih celina i njihovo funkcionalno ukljucivanje u moderan zivot jednog grada. U Beogradu, mi smo na samom pocetku resavanja ovakvih pitanja. Najvredniji istorijski objekt Beograda je bez sumnje njegova tvrdjava. Konacno resenje problematike ove tvrdjave jos nije nadjeno.

Izvestilac ove problematike na zasedanju Saveta akademija Jugoslavije svestan je cinjenice da je samo, gotovo ovlas, dotakao neke od slozenih problema koje namece nasa duhovna bastina. Iz tih razloga, mozda bi bilo korisno da se u program rada ovoga tela unese i jedno savetovanje na kojem bi temeljnije bili pretreseni zakljucci do kojih ce se, mozda, doci na osnovu ove skromne skice.

(1991)