Na naucnom skupu posvecenom manastiru Sisatovcu podneo sam referat o istoriografiji fruskogorskih manastira. Tom prilikom, pokusao sam da brojne i raznolike tekstove o fruskogorskim manastirima svrstam u odredjene grupe, medju kojima sam istakao radove monografskog tipa kojima i pocinje ozbiljnije pisanje o fruskogorskim manastirima, pokusaje da se naucno inventarisu njihove biblioteke, radove o knjizevnosti nastaloj u fruskogorskim manastirima, znacajne preglede u kojima je koriscen njihov likovni materijal i, najzad, dela u kojima je dobijen rezultat izrazito kulturno-istorijskog znacenja.

Medjutim, opsta je karakteristika da su svi ti brojni radovi sacuvali i svoj nesumnjivi pionirski karakter; cesto su njihovi autori samo nagovestili sistematska istrazivanja do kojih, na zalost, kasnije nije doslo. Takav je slucaj sa Opisom rukopisa iz biblioteke manastira Krusedola, objavljenim 1910, koji je Sava Petkovic nastavio opisujuci izmedju dva rata rukopise manastira Kuvezdina i Grgetega, i sa Mirkovicevim inventarom riznica fruskogorskih manastira - poduhvat koji, na zalost, nije nastavljen i okoncan. Isto tako, opet na zalost, nije nastavljen ni Ruvarcev rad na pisanju monografija fruskogorskih manastira. Posle njegovih monografija o manastiru Krusedolu, Feneku i Beocinu, samo je Laza Mirkovic produzio ovakav rad, objavivsi 1926. godine monografiju manastira Petkovice. Drugi fruskogorski manastiri, na primer Vrdnik, Jazak, Kuvezdin, stekli su monografije izrazito popularnog karaktera. S daleko vecim ambicijama pisali su o fruskogorskim manastirima vredni Bosko Strika i Aleksandar Saca Manojlovic, a naucno-popularni karakter ovakvih dela sasvim je ocigledan.

Istinski prelom u istrazivanjima fruskogorskih manastira izvrsen je tek posle Drugog svetskog rata kada se, u okvirima rada novoosnovane sluzbe zastite, pokrece i organizuje sistematsko njihovo ispitivanje, u prvom redu njihove arhitekture. U ovim poslovima prednjaci Pokrajinski zavod sa svojim nezaboravnim direktorom arh. Milojem Milosevicem, a stalna publikacija Gradja za proucavanje spomenika kulture Vojvodine, pokrenuta 1957. godine, postala je do danas prava i nezaobilazna riznica podataka za sve one koji se bave slozenom problematikom koju namece istorija fruskogorskih manastira u svim njenim vidovima.

Dodajmo da je i Odeljenje za likovne umetnosti Matice srpske u svoj program rada takodje unelo problematiku fruskogorskih manastira, a brojni radovi posveceni njima objavljeni su i u Zborniku za likovne umetnosti Matice srpske. Ipak, sistematska istrazivanja arhitekture fruskogorskih manastira izvrsio je, opet u okviru programa Maticinog likovnog odeljenja, dr Vojislav Matic, ciji je dugogodisnji rad sabran u knjizi Arhitektura fruskogorskih manastira.

Istovremeno, u Maticinom likovnom odeljenju postepeno je sazrevala namera da se celokupno kulturno nasledje Fruske gore sveobuhvatno obradi u obliku jedne monumentalno zamisljene monografije. Na taj nacin, sve ono sto se tokom vekova zbivalo na obroncima Fruske gore shvaceno je kao jedna duhovna celina, cije etape - od one poznosrednjovekovne do barokne, rokajne, klasicisticke - prirodno prelaze u 19. vek, u razdoblje zrele i pozne romantike, da bi se, bez prekida, suocile s tragicnim zbivanjima Drugog svetskog rata, kada je brutalnom silom presecen i ubogaljen dugovecni zivot srpske duhovne bastine na ovom prostoru.

Teznja da se ta bastina prikaze kao neraskidiva celina rukovodila je i Srpsku akademiju nauka i umetnosti da pristupi spremanju jedne izlozbe posvecene zivotu fruskogorskih manastira od njihovih pocetaka do Drugog svetskog rata; obuhvatice ona, razume se, i sve one nase posleratne napore da se nekako zalece te ratne rane.

Na sta nas, dakle, podstice dosadasnje pisanje o fruskogorskim manastirima? Po mome misljenju, nasa bi se istrazivanja morala kretati u vise pravaca. Pre svega, pod hitno bi trebalo nastaviti njihovo monografsko obradjivanje. Sve monografije fruskogorskih manastira, od onih koje je napisao prezasluzni D. Ruvarac do onih lepih naucno-popularnih koje su stampane u seriji Izdavackog zavoda Jugoslavije, Hopovo i Krusedol, ne iskljucuju pisanje celovito obradjenih monografija. Monografije koje fruskogorski manastiri zasluzuju moraju svestrano obraditi njihovu istoriju, ekonomske prilike, duhovnu kulturu, likovne vrednosti; vazno je da se izvrse rekonstrukcije njihovih biblioteka i riznica. Svako jednostrano prikazivanje, koliko god bilo korisno, ne ispunjava osnovni zadatak. Dalje, smatram veoma korisnim ukoliko bi se pristupilo sistematskom objavljivanju gradje koja se odnosi na fruskogorske manastire. Za taj poduhvat predvidjam i posebnu seriju koja bi bila posvecena ovakvoj gradji. A sta nam sve ovakva gradja moze ponuditi svedoci i sjajna knjiga Tihomira Ostojica Dositej u Hopovu, objavljena jos davne 1910. godine, u kojoj nam je ovaj uceni autor na primeru samo jednog manastira razotkrio monaski zivot u vreme mitropolita Pavla Nenadovica, duhovne prilike, uspone i padove jedne zajednice u kojoj su se prelamali razni kulturni uticaji, od tradicionalno balkanskog do rusko-ukrajinskog s kojim i kod nas pocinje proces nase barokizacije. Ne manje dragocenih arhivskih podataka pruzio nam je i D. Ruvarac u svojim knjigama: Srpska mitropolija Karlovacka oko polovine HVIII veka (Sremski Karlovci 1902) i Opis srpskih fruskogorskih manastira 1753 (Sremski Karlovci 1903). Srecu se takvi podaci i u casopisu Srpski Sion, u kojem je Ruvarac, posebno u periodu od 1903. do 1907, objavio veliki broj dokumenata koja se odnose na srpski narodni zivot u 18. veku. Vredi podsetiti i na njegov licni casopis Arhiv za istoriju srpske pravoslavne Karlovacke mitropolije, koji je izlazio od 1911. do 1914. godine, a predstavlja i danas nezaobilazni izvor za zivot srpske crkve i nasega naroda u 18. veku. Jedini nedostatak ovih Ruvarcevih priloga lezi u nesistematicnosti koja je obelezila njihovo objavljivanje. Sistematski sakupljene i izdavane zbirke iz toga razdoblja, posebno takve koje se odnose na fruskogorske manastire, jos uvek ne postoje. Upravo taj nedostatak osetili su i svi oni koji su preduzeli da pisu o istoriji srpskog naroda u 18. veku, bez obzira na to sto je do danas objavljena ogromna arhivska gradja, zahvaljujuci Aleksi Ivicu, D. Ruvarcu, a u novije vreme neumornom Slavku Gavrilovicu.

Ako se, dakle, sabere sve ono sto je do danas napisano o fruskogorskim manastirima, postavlja se odmah i drugo pitanje koje sadrzi naslov moga saopstenja. Rec je o valorizaciji fruskogorskih manastira. Da li je danas moguce izvrsiti njihovu valorizaciju i koje parametre treba uzeti u obzir ukoliko se pristupi ovakvom poslu?

Valorizacija fruskogorskih manastira mora se izvrsiti, a taj posao moze se obaviti polazeci s vise razlicitih stanovista. Imajuci u vidu da svi fruskogorski manastiri predstavljaju i jednu jedinstvenu celinu, lanac manastira formiran poput Svete Atonske Gore, tesko ih je pojedinacno istrgnuti iz ovog pletiva. Pa ipak, neki njihov redosled po vaznosti postoji i on je, slicno kao na Atosu ili Meteorima, zasnovan na odredjenim istorijskim i duhovnim prilikama. Kada je rec o istorijskom trenutku, svakako je prisutan faktor ktitorstva, njihova vaznost i moguce poruke koje se za njih vezuju. Ako se taj faktor uzme u obzir kao polazna tacka, u Fruskoj gori lako je odrediti prioritetnu vaznost manastira Krusedola, ciji osnivaci pripadaju staroj despotskoj lozi Brankovica. Tokom vekova, Krusedol postaje i glavni rasadnik njihovog kulta, a vec ta cinjenica predodredila je i celokupni duhovni razvoj u ovom manastiru. O stepenu tog razvoja svedoci i manastirska biblioteka, jedinstvena po svom sklopu, biblioteka koja sadrzi i najpotpuniju zbirku klasicnih dela pravoslavne srednjovekovne teologije. Zasticen od svojih ktitora, manastir Krusedol postao je i svojevrsni mauzolej srpskih velikana, od crkvenih velikodostojnika kao sto su patrijarsi Arsenije III Carnojevic i Arsenije IV Jovanovic, mitropolit Isaija DJakovic, mitropolit Srbije Petar Jovanovic, do svetovnih lica: grofa DJordja Brankovica, kneginje LJubice, vojvode Stevana Supljikca i kralja Milana. Sve te okolnosti daju mu medju fruskogorskim manastirima prvo, pocasno mesto.

Ako je suditi po razvijenosti i vaznosti pojedinih svetiteljskih kultova, drugo mesto svakako pripada manastiru Ravanici, u kojoj su posle Velike seobe smestene i mosti kneza Lazara. Od tog trenutka u sremskoj Ravanici razvice se kult kneza Lazara koji ce, upravo ovde u Sremu, doziveti i svoje nuzne preobrazaje u duhu nastupajuceg baroka. Citava jedna knjizevnost, tzv. "Kosovski spisi" razvice se u Ravanici - Vrdniku, a njihovu okosnicu predstavljace sada vec barokni kult kneza Lazara. Najzad, u 19. veku, u epohi romantizma i oslobodilackih politickih gibanja kod Srba u Austro-ugarskoj monarhiji, upravo Ravanica postaje veliko saborno mesto, a ti narodni skupovi, sem verskog karaktera, obelezeni su i jasnom, savremenom, politickom porukom.

Trece kultno mesto u Sremu vezano je za fruskogorski manastir Jazak, u kojem su posle Velike seobe smestene mosti poslednjeg Nemanjica, cara Urosa V. I njegov kult obelezen je baroknim uticajem i on je, poput kulta kneza Lazara, nasao puta da prodre i do svojih laickih tokova i da tako utice i na stvaranje moderne nacionalne svesti kod Srba.

I dok se manastiri Krusedol, Ravanica, Vrdnik i Jazak, preko kultova koje su negovali, vezuju za srpski srednji vek - povezujuci nase istorijsko pamcenje sa starom otadzbinom i vremenima drzavne samostalnosti - kult koji je razvijao manastir Sisatovac proistice iz drugih, izmenjenih istorijskih prilika. NJega treba vezati za tursko vreme, tacnije za period velikih pomeranja turske vojske ka zapadu i uporne borbe hriscanskog sveta da se odupre ovoj osmanlijskoj invaziji. Za takav kult dobro je izabrana licnost sikluskog kastelana Stevana Stiljanovica, istorijske licnosti koja je u sluzbi ugarskih kraljeva vojevala na stalno ugrozenom podrucju drzavne granice. Otuda ne iznenadjuje ni cinjenica sto je kult Stevana Stiljanovica na osobit nacin prihvacen u srpskom vojnickom stalezu, i ovaj izrazito ratnicki svetitelj postao i njihov omiljeni zastitnik. Najcuvenije srpske oficirske porodice u 18. veku, Isakovici i Monasterlije na primer, preuzimaju patronat i ktitorstvo nad manastirom Sisatovcem, a jedan njihov deo izabrao je bas ovaj manastir i za svoje vecno pocivaliste. Na taj nacin, ako fruskogorske manastire valorizujemo na osnovu kultova koje su oni razvijali, lako smo mogli da izdvojimo cetiri pomenuta manastira, od kojih je Krusedol na prvom mestu. Rec je o kultovima od izuzetne vaznosti koji su se, na svoj nacin, direktno ulili i u modernu nacionalnu svest srpskoga naroda u 18. veku.

U cisto crkvenom okviru ostao je u Sremu kult sv. Teodora Tirona cije su mosti pocivale u manastiru Hopovu. S obzirom na znacaj ovog svepravoslavnog svetitelja, ugled manastira Hopova moze se pridodati prvoj grupi, jer nijedan drugi fruskogorski manastir ne moze se pohvaliti mostima jednog svetitelja takvog verskog znacenja kao sto je sv. Teodor Tiron. Mozda nije slucajnost da je rec o jos jednom ratniku, tipicno vojnickom svetitelju vizantijskog sveta, ciji su predstavljeni likovi cesti u zivopisu moravske Srbije - da podsetimo samo na apsidu u crkvi manastira Manasije.

Svi pomenuti kultovi od nesumnjive su vaznosti za razumevanje duhovnog zivota u manastirima Fruske gore. Istovremeno, oni postaju i okosnica i jedne nove knjizevnosti ciju pojavu mozemo pratiti, bar kad je rec o Brankovicima i Stevanu Stiljanovicu, jos od 16. veka kada su napisane i njihove sluzbe. Za razumevanje citavog 18. veka za Srbe je od posebne vaznosti da su se upravo u fruskogorskim manastirima tada zatekli i predstavnici srednjovekovnog srpskog drzavnog legitimiteta i kontinuiteta, od Nemanjica, preko kneza Lazara do despota iz kuce Brankovica. Otuda, nije nikakva slucajnost da je u toj duhovnoj klimi izvrsena i konacna redakcija pohvalnih pesama svim Srbima svetiteljima, a taj vazan dogadjaj nase stare knjizevnosti desio se 1714. godine u manastiru Rakovcu u kojem je pisan tzv. Rakovacki Srbljak.

Valorizacija srpskih manastira u Fruskoj gori moguca je i ako se oni ocene iz ugla njihovih likovnih vrednosti, bilo onih koje su nastale in situ, bilo pak onih koje su se u njima zatekle kao plod cestih seoba i zbegova. Upravo te kaludjerske seobe od prvorazrednog su znacaja, a manastiri Fruske gore pruzaju brojna svedocanstva o povezanosti ovih oblasti sa starim krajevima i napustenom istorijskom otadzbinom. U fruskogorskim manastirima ugrozeni manastiri u Srbiji pohranjivali su cesto svoje dragocenosti, da spomenemo primere Vince, Slanaca, Race, Kalenica, Ravanice, Pecke patrijarsije i Mileseve, a te dragocenosti sacuvale su i u novoj postojbini svoju prvobitnu harizmu, dovoljno snaznu da deluje u pravcu jedne neraskidive duhovne celine. Te stare, donesene, vrednosti uticale su i na one koje ce se u dugim decenijama 18. veka stvoriti u Fruskoj gori. Za ovo tvrdjenje lep primer pruza stara ikona sremskih svetitelja iz kuce Brankovica ciji original potice iz 16. veka, i njena kopija iz 18. veka koju je, drzeci se starog obrasca, za manastir Krusedol izradio vrsacki slikar Nikola Neskovic. Likovne vrednosti stvorene u fruskogorskim manastirima, od arhitekture do slikarstva i primenjene umetnosti, cine i osnovni fond srpske barokne kulture, najpotpuniju galeriju nasih likovnih vrednosti. Valorizacija koja se oslanja na ovakvo esteticko likovno stanoviste, posle Krusedola, verovatno ce se opredeliti za manastir Hopovo, kojem treba dati zasluzeno drugo mesto. Dovoljno je podsetiti na veliki i ikonografskim sadrzajem bogat freskoansambl ovoga manastira nastao u 17. veku, ubedljivo svedocanstvo o vezama sa Sv. Gorom Atonskom, ili na zanimljivu arhitekturu s jedinstveno resenim kubetom. Najzad, u ovom manastiru susrecemo se i s prvom grupom nasih ktitora koji pripadaju gradjanskom stalezu. Nikako na poslednjem mestu treba spomenuti da je za hopovsku crkvu Teodor Kracun naslikao i svoj prvi ikonostas 1777. godine, a vazna je cinjenica da je svoje prvo duhovno obrazovanje ovde stekao i Dositej Obradovic.

Pominjanje ovakvih velikih licnosti srpske istorije, cije je delovanje vezano za njihov boravak u fruskogorskim manastirima, suocava nas i s jos jednim mogucim stanovistem prilikom vrednovanje ove jedinstvene manastirske skupine. Ovde se ponovo mozemo vratiti na znacaj manastira Sisatovca u kojem je ziveo i radio i najveci pesnik srpskog klasicizma i rane romantike arhimandrit Lukijan Musicki. Medjutim, osim Musickog, za Sisatovac je vezano i Vukovo belezenje narodnih pesama, konacna redakcija mozda najlepsih pesama njegove zbirke, pri cemu ne treba zaboraviti da su upravo na ovom mestu Vuku uz gusle pevali Tesan Podrugovic i Filip Visnjic. Vec samo belezenje Visnjiceve pesme "Pocetak bune protiv dahija" bilo bi dovoljan razlog da se pri valorizaciji fruskogorskih manastira upravo ovakve cinjenice uzmu u ozbiljno razmatranje.

Sta onda reci o manastiru Grgetegu, u kojem je ziveo i stvarao i otac srpske kriticke istorije arhimandrit Ilarion Ruvarac? U tisini svoga manastirskog utocista, Ruvarac je dao niz svojih sjajnih rasprava izmenivsi svojom neumoljivom kritickom metodom celokupnu sliku nase proslosti. Rec je o svojevrsnoj revoluciji koja je u buducnosti odredila i tokove naseg intelektualnog opredeljenja.

Najzad, valorizacija se, kada je rec o fruskogorskim manastirima, moze ocenjivati i sa stanovista njihove fizicke ostecenosti u Drugom svetskom ratu, jer, srecom, stepen ostecenja fruskogorskih manastira nije jednak, a to znaci da i njihovo saniranje pokazuje i ocigledne razlike. Isto tako, valja imati na umu da su na nekim ostecenim manastirima vec davno zapoceti i izvesni konzervatorski radovi. Na zalost, njihova je opsta karakteristika da ne postoji u citavom fruskogorskom manastirskom kompleksu nijedan manastir na kojem su konzervatorski radovi okoncani. Sasvim jasno, ovakvo postupanje ne zadovoljava i ono podseca na ociglednu neistrajnost. Primera za ovo tvrdjenje ima dosta: Hopovo je davno zapoceto, pa je, ipak, uprkos cinjenici da je mnogo i uradjeno, i do danas ostalo nezavrseno. Slicno je s manastirima Rakovcem i Sisatovcem, na zalost i s Velikom Remetom. Stroziju kritiku ne bi izdrzalo ni stanje manastira Grgetega, ciji crkveni toranj jos nije rekonstruisan.

Iz svega sto je do sada receno, nama se cini da jasno proizilaze i neki zakljucci.

1) Po mome misljenju, treba znatno ubrzati istrazivacke radove na fruskogorskim manastirima, jer njihovo zaostajanje ozbiljno ugrozava najvazniji zadatak koji treba da preuzme nasa konzervatorska sluzba: njihovo konacno saniranje.

2) Vec i dosadasnja istrazivanja fruskogorskih manastira sabrala su dovoljno dokaza o njihovom kapitalnom znacenju za srpsku istoriju. Iz tih razloga nikako ne treba odlagati i u nedogled razvlaciti hitne konzervatorske zahvate kojima je cilj da prvenstveno arhitekturu ovih objekata zastite od daljeg propadanja. Za ovakve zahvate mi imamo i dovoljan broj prvorazrednih strucnjaka. Za ovo tvrdjenje podsecamo na uspesno obavljene radove u manastiru Mesicu i Vojlovici.

3) Konzervacija i konacna sanacija fruskogorskih manastira zahteva brigu, stvaranje i materijalno angazovanje SR Srbije uzete u celini. NJihov znacaj nije regionalan, a to znaci da i briga o njima treba da preskoci sve postojece administrativne medje. Cini mi se da je danas svima jasno, kada je rec o kulturnoj bastini jednog naroda, da ne treba primenjivati nacelo njene iscepkanosti i neargumentovanog omedjenja. O ovoj bastini strucnjaci ne treba da razgovaraju kao dva ili tri medjusobno suprotstavljena tabora, s nejednakim interesima, vec slozno, jedinstveno kao ljudi koji su svesni svoje zajednicke i istovetne drustvene odgovornosti.

4) Ovaj zajednicki stav treba da dodje do izrazaja i kod primene obavljene valorizacije, tj. kada razmisljamo o osetljivom problemu njihove konacne namene. Upravo ta namena u najtesnjoj je vezi i sa citavom buducnoscu ovih drevnih spomenika kulture. Mogu li nam prilikom resavanja ovog pitanja koristiti i iskustva drugih zemalja? Svakako! Sa svoje strane, ja bih samo upozorio na osnovni, nacelni stav. Za mene je vazno da se, kada je rec o jednom manastiru, ni po koju cenu ne narusi njegov prvobitni ambijent, njegov duhovni integritet. Tamo gde je nemoguce manastiru osigurati takav ambijent, a prvenstveno je tome razlog nedovoljan broj monaha, mi nikako ne bismo smeli upasti u zamku koju nam postavlja ugostiteljstvo, bez obzira sto turisticki faktor nije za odbacivanje. U takvim slucajevima, manastirima treba osigurati druge duhovne sadrzaje, a njihovo nalazenje nije nemoguce. Za ovo tvrdjenje dobar je primer manastira Sisatovca, mogucnosti koje se namecu s obzirom na njegov znacaj u srpskoj kulturi. Na jednom mestu sam predlozio da se u delu njegovog konaka smesti stalna kancelarija Medjunarodnog slavistickog centra. Vec je u toku realizacija lepe zamisli da se obnovi manastirsko knjigohraniliste. Zar je nemoguce da se ceremonija otvaranja Medjunarodnog slavistickog centra obavi u njegovom stalnom sredistu? Zar je neresiv problem da se, s obzirom na blizinu Novog Sada, Mitrovice i Beograda, u Sisatovcu organizuju i manji naucni skupovi iz oblasti drustvenih nauka?

5) Fruskogorski manastiri daju mogucnost da se prilikom plana o njihovoj konacnoj sanaciji ozbiljno povede racuna ne samo o njihovoj uzoj nameni vec i o sirem ambijentu. Iskustvo nase sluzbe zastite, po mome vidjenju ove problematike, potvrdjuje da tzv. ambijentarna zastita ne zadovoljava. Priroda koja okruzuje nase manastire cesto je grubo narusena, ne retko degradirana. Tzv. dislokacije manastira, kao sto pokazuju primeri manastira Pive u Crnoj Gori i Dobriceva u Hercegovini, negativno su se odrazile na novi zivot ovih drevnih umetnickih objekata. U Srbiji su kraj manastira proradili razni kamenolomi, pred Milesevom se jedva zaustavio autoput cija je trasa bila planirana tik samog manastira. U Bosni, kod Dobruna, potpuno je unisten celokupni ambijent sa neispitanim kompleksom pecinskih crkava. Manastir Vojlovica nasao se neposredno kraj kompleksa rafinerije. Jos nije do kraja jasna sudbina manastira Morace u Crnoj Gori, pa cak i same Studenice. Sve su to poucni primeri koji dokazuju u kojoj je meri odbaceno nacelo tzv. ambijentarne zastite, zanemeo je glas nadleznog zavoda za zastitu prirode, izostala je koordinacija s odgovarajucim zavodima za zastitu spomenika kulture. Znacaj ambijentarne zastite u odnosu na fruskogorske manastire je utoliko osetljiviji sto se oni nalaze u nacionalnom parku, dakle u zoni koja bi, ako je verovati slovu zakona, morala biti sacuvana i neprikosnovena. Da to i u Fruskoj gori nije tako, svedoci primer manastira Hopova, u cijoj neposrednoj blizini su nikle vikendice, najverovatnije kao tzv. divlja gradnja. Da je time narusen ambijent samog manastira ne treba posebno dokazivati. Kada je rec o ovako ocevidnim povredama zakona o zastiti spomenika kulture, opravdano se postavlja jos jedno nacelno pitanje: kako se moze desiti - a to se skoro svakodnevno desava - da nasi zavodi, iako je zakon na njihovoj strani, nemaju snagu da se odupru raznim pritiscima sa strane, od onih koje izazivaju sveznajuci tehnokrati do pojedinacnih uzurpatora s politickom zaledjinom? Neka mi bude dopusteno da se posluzim jednim jugoslovenskim primerom, a rec je o svetskom lokalitetu kakva je stara Salona, gde je izgradnja novog autoputa nanela ogromne stete. Konzervatori nisu mogli da sprece ono sto su investitori zamislili, nisu pomogli ni protesti strucnjaka ni pozivanje na zakon. I sudbina fruskogorskih manastira moze da nam posluzi kao primer kada odredbe naseg zakona o zastiti nisu postovane, stvarajuci veliki raskorak izmedju lepo zamisljene teorije i zaista rdjave prakse. Insistiranje na strogom izvrsenju i postovanju zakonskih odredaba predstavlja trajnu obavezu konzervatorske sluzbe u Jugoslaviji. Kada je rec o nasoj kulturnoj bastini, o spomenicima kulture koji su utemeljili nas nacionalni indentitet, ne moze biti besplodnog oklevanja i oportunistickog pogadjanja. Sa ovako naprednim zakonom u ruci, sa citavom armijom prvorazrednih strucnjaka, sa svojim medjunarodnim obavezama, nasa sluzba zastite doista nema razloga da bojazljivo iscekuje i bogoradi za bilo cijom naklonoscu. Osnovno dostojanstvo ovoga naroda odlucno zahteva da se do kraja postuje, brani i ocuva nase kulturno nasledje. Fruskogorski manastiri i njihova dalja sudbina predstavljaju za sve nas zajedno, nikako izolovano, veliki izazov nase svesti, naseg znanja, naseg javnog morala. Neka i ovaj skup pomogne da, opet svi zajedno, izdrzimo sva ona velika iskusenja koja obavezno prate nasu konzervatorsku sluzbu.

(1988)