GLAS MLADOG GRADJANSTVA

Sa puno licnog uzbudjenja dosao sam veceras ovde u Zemun da otvorim izlozbu "Zemunska stampa (1849-1989)". Razloga za ovo uzbudjenje ima vise. Najpre, licno sam pocastvovan kao potomak dr Danila Medakovica, osnivaca stamparstva u Zemunu, da otvorim izlozbu cija sadrzina ukljucuje i njegove napore da srpskom rodu podari novine Napredak, prve novine kod Srba stampane Vukovim pravopisom.

S druge strane, moje se uzbudjenje povecava i cinjenicom - opet licne prirode - vezanom za pocetak moga javnog rada. Daleke 1949. godine, tacnije 30. aprila, objavio sam u tadasnjem Glasu clanak "Starine Zemuna", u kome sam pokusao da skrenem paznju na sve one osobenosti grada Zemuna koje treba sacuvati i ne dozvoliti da isceznu u nezadrzivom napredovanju jedne nove varosi cija je izgradnja tada otpocela, zapretivsi i nerazumnim ponistavanjem jednog posebnog segmenta srpske kulture. Svoju vezanost za Zemun posvedocio sam i divnom saradnjom sa tadasnjim direktorom zemunskog Narodnog muzeja, drugaricom Danom Dimitrijevic i kustosom Zagom Marinkovic kada smo 1961. godine, ovde u Zemunu, organizovali izlozbu "Iz inventara sremskih crkava 18. i 19. veka". Najzad, neka mi bude dopusteno da spomenem da sam jos 20. septembra 1955, u clanku "Prvi poceci srpske stampe", objavljenom u povremenom izdanju Nedelja stampe, pisao o Zemuncu Dimitriju Davidovicu, novinaru koji je 19 godina posle prestanka izlazenja (1704) Novakovicevih beckih novina Slavenoserbskih vjedomosti, 1813. godine 19. aprila, stampao, zajedno sa Dimitrijem Frusicem, jedno "Objavljenije sverhu izdanija slaveno-serbskih novina", koje su doista i pocele da izlaze u Becu 1. avgusta 1813. godine, u najtragicnijim danima Karadjordjeve Srbije. Cak do 1822. Davidovic se uporno borio da odrzi ovaj list i da ga sacuva od gasenja, a cinio je to cak i onda kada ga je Frusic posle polozenog doktorata iz medicine konacno napustio.

Valja istaci da je Davidovic svoj list izdavao u vremenima evropske reakcije, tzv. svete alijanse, a to znaci da je stalno morao da se bori sa podozrivom drzavnom cenzurom. Pa ipak, upravo Davidoviceve novine pocinju da obracaju znatnu paznju na knjizevne pojave srpske i postaju glavni forum ondasnje srpske knjizevnosti. U tome je Vukova saradnja bila od izuzetne vaznosti. Medjutim, uprkos svim Davidovicevim naporima list je u nasoj sredini, nenavikloj jos uvek na redovno novinsko izvestavanje, samo tavorio tako da je 1821. godine njegov urednik konacno presao u Srbiju, sto je, razume se, dobro doslo Meternihovom rezimu. Na taj nacin, austrijski su Srbi morali jos dugo da cekaju dok je opet dobijena dozvola za stampanje. To dugo cekanje opet je ispunio svojom delatnoscu Dimitrije Davidovic, sklonivsi nepoverljivog kneza Milosa da 5. januara 1834. godine "s visocajsim dozvolenijem praviteljstva" stampa i prvi broj Novina Srbskih. Sav u idejama slobodarstva, Davidovic je pokusao da ta svoja nacela presadi i u Milosevu Srbiju, pa nije cudo da je ubrzo tada nazvan "usijanom glavom", tako da je pao u knezevu nemilost.

I tako, bas u njegovoj tragicnoj sudbini kao da su se odrazila dva pola srpskog drustvenog i politickog razvoja. S jedne strane, radjala se Knezevina Srbija, potresena svim onim porodjajnim mukama koje obavezno prate jedno novo drustvo, a s druge, vec je delovao predstavnik naseg mladog gradjanstva stvorenog u uslovima jedne evropske drzave, ciji opsti napredak i politicki hod nikako nije bila kadra da zaustavi ni najreakcionarnija drzavna uprava. Upravo u Zemunu, na ovoj vekovnoj granici istoka i zapada, desavali su se i mnogi sudbonosni dogadjaji za duhovnu i politicku istoriju Srba. Stavise, moze se reci da bi razumevanje razvoja mlade srpske drzave umnogome bilo ogoljeno i osiromaseno bez poznavanja onog obola koji su na razne nacine prilagali zemunski gradjani, ugradivsi i sebe u nezadrzivi razvoj srpske drzave koji je vodio ka njenoj potpunoj nezavisnosti.

Svedoci o svemu tome i ova izlozba ciji suvi statisticki podaci najrecitije govore o tome sta je Zemun znacio u svim procesima srpskoga drustva. U stampariji Danila Medakovica - ako je statistika tacna - za tri godine njenoga rada, od 1849-1851, stampano je najmanje 34 knjige i cetiri lista, novina. Posle ove stamparije, pojavilo se u Zemunu, jedna za drugom, do nasih dana cak 55 stamparija koje su stampale vise od 5.000 knjiga na srpskohrvatskom, nemackom, engleskom, ruskom, francuskom, bugarskom, grckom jeziku, pa i na esperantu. Tako je stamparija Ignjata Karla Soprona objavila 161 knjigu + 9 novina, Milosa Grabovackog 54 + 4, Jovana Karamate 50 + 1, stamparija "Jugoslavija" 67 + 12 i "Sava Mihic" za 40 godina svoga postojanja (1849-1989) vise od 969 knjiga i osam listova.

Iz Zemuna su u svet pustena i mnoga kapitalna dela srpske knjizevnosti: celokupna dela Dositeja Obradovica, u deset knjiga, stampana 1850. godine, NJegoseva Slobodijada 1854, Boskovicevo izdanje Gundulicevog Osmana iz 1889. godine, Sopronova monografija na nemackom jeziku o Zemunu i njegovoj okolini 1890, Stojanovicevo monumentalno delo Zivot i rad Vuka St. Karadzica (1924)i, najzad, Osnovni stavovi metafizike koje je 1928. stampao Branislav Petronijevic.

Doista, bilo bi pogresno ako bi se iz svih tih podataka zakljucilo da su u Zemunu cvali iskljucivo trgovacki poslovi i materijalni interesi. Naprotiv, ima dosta dokaza da je rec o jednoj posebnoj gradskoj sredini osetljivoj za sve razvojne tokove svoga naroda. To je izrazito urbana celina panonskog tipa, granicna stanica iz koje su u poluvazalnu Srbiju strujale mnoge tekovine evropskog duha uticuci i na svojevrsne procese u kojima se srpska drzava pretvarala u savremenu evropsku drzavu burzoaskog tipa. Taj udeo starog Zemuna treba sacuvati u trajnom secanju, a sve segmente ovoga procesa posmatrati kao duhovnu bastinu od posebne vrednosti. I u novom, velikom Beogradu, sve sto cini stari Zemun mora da bude prihvaceno i odrzano s ljubavlju i razumevanjem onih kulturnih procesa u nasoj proslosti koji nikada nisu vodili suprotstavljanju i odvajanju vec spajanju. Istorijska je cinjenica da Zemun kao granicni grad jedne imperije nikada nije predstavljao nesavladivu prepreku i trajnu branu raznim kulturnim i socioloskim stremljenjima, tako da su njegovi gradjani, sa zrelom nacionalnom svescu, trajno oplemenjivali srpsko drustvo.

Najlepsa svedocanstva pruza o tome upravo izlozba stampe u Zemunu, koja je oduvek i u svim vremenima i najbolje ogledalo svih onih zbivanja koja jedno drustvo nezadrzivo vode napretku, obarajuci u nistavilo sve one teznje da se covecanstvo sputa i odrzi u intelektualnom ropstvu i mraku.

(1989)