KREATIVNI PESIMIZAM

Drago nam je sto govorite za Radio Beograd, za ciklus emisija "Gost Drugog programa"... Prva pitanja bismo posvetili Vasem pocetnom zivotnom odseku, dakle vremenu detinjstva. Kako ste proveli te godine? Kako su, s obzirom da poticete iz slavne familije Medakovica, po kojoj se zove i jedno beogradsko novo naselje, na Vasa prva zivotna saznanja delovale porodicne tradicije? Sta Vam je, u tim prvim osecanjima sveta, doneo i zavicajni Zagreb? Takodje, kojim ste sve mislima, igrama i pojavama bili tada zaokupljeni? Uostalom, kako ste, iako sasvim mladi, zamisljali svoju buducnost?

Godine detinjstva proveo sam u Zagrebu, gde sam i rodjen. Vec u mojim najranijim godinama porodicna tradicija odigrala je, zaista, veliku ulogu. Bio sam svedok ugleda i slave mog dede Bogdana, nekadasnjeg predsednika Hrvatskog sabora i Hrvatsko-srpske koalicije, koji se od 1919. godine vise nije bavio politikom. Sa svojim politickim protivnikom starim podbanom Svetislavom Sumanovicem, stricem slikara Save, a ocem Kriste DJordjevic, setao je skoro svakodnevno oko Cmroka, poznatog zagrebackog setalista. Obavezno sam ga pratio i slusao njihove duge i meni nerazumljive prepirke. Tada sam cuo za mnoga slavna i istorijska imena, a njihov znacaj sam, naravno, otkrio tek mnogo kasnije. Govorili su o Strosmajeru, Kuenu Hedervariju, o grofu Andrasiju, Vekerleu, Tisi, grofu Burjanu, Pasicu, doktoru Franku i mnogim drugima. Razume se, meni je to bilo strasno nerazumljivo, pa i dosadno. U kavani "Zagreb" – to je bila poznata kavana u tadasnjem Zagrebu, na Zrinjevcu, steciste intelektualaca – deda je imao svoj stalni sto. I tu sam, motreci iz prikrajka, upoznao mnoge ugledne ljude – politicare, knjizevnike, profesore univerziteta, naucnike i umetnike.

Ranom budjenju mog zanimanja za proslost doprinela je i moja baka Katarina. Katica, zena neobicnog duha i, moram reci, nesumnjivog knjizevnog dara. Ona je bila kci dr Riste Mihailovica, javnog beleznika iz Vukovara, malog pesnika, prvog prevodioca Hajnea kod Srba, zatim prevodioca na nemaˆki jezik, sa objasnjenjima, Visnjiceve pesme "Pocetak bune protiv dahija". U tu vukovarsku kucu Mihailovicevih dolazili su Vuk Karadzic, DJura Danicic i bliski rodjak Branko Radicevic. Brankova mati – Ruza, bila je iz tog roda.

Tradiciju je negovala i porodica moje majke – Anastasije Rajic. NJen stric Ivo Rajic bio je cuveni reziser, glumac i intendant Hrvatskog narodnog kazalista. Rajnhardov djak, bio je valjda jedini glumac u Evropi koji je igrao na cetiri jezika: madjarskom, ceskom, nemackom i srpskohrvatskom, i to, smem reci, na velikim pozornicama. Bio je blizak prijatelj Sigfrida Vagnera, priman u Bajrojtu u kuci Vagnerovih. Za vreme svoga upravnikovanja, doveo je u Zagreb hudozestvenike. Najveca imena te slavne trupe bili su gosti u domu Rajicevih: Kacalov, Sarov, Pavlov, Kniper-Cehova, Germanova i drugi. Od svega su ostale njihove uramljene fotografije sa posvetama i, razume se, duga pricanja o tim nezaboravnim predstavama. Secam se da sam te price slusao sa neizrecivom radoznaloscu.

Moj zavicajni grad Zagreb, gotovo na svakom koraku, podsticao je na razmisljanja o proslosti. Bio je to neki, ako smem tako da ga nazovem, latentni istorizam, a taj susret s prosloscu, tacnije njen duboki dozivljaj, spada u moja najranija secanja.

I danas se secam prve drame koju sam gledao u Hrvatskom narodnom kazalistu – to su bili Frojdenrajhovi Granicari, a i jedne druge drame, drame zivota – smrt Stjepana Radica, zapravo one velike demonstracije na Zrinjevcu – koja se desavala upravo pred nasom kucom. Posmatrao sam to, scucuren iza balustre na balkonu.

O buducnosti nisam razmisljao. Dogadjaji su nailazili sami od sebe. Bio sam ponesen njihovom igrom, nemocan da bilo sta izmenim. Otpocele su godine moga stranstvovanja: najpre Bec, pa Sen Galen u Svajcarskoj, pa Badija kod Korcule i, najzad, Sremski Karlovci.

Gimnaziju ste ucili u Sremskim Karlovcima. Sta Vas je odvelo bas u tu gimnaziju i u Sremske Karlovce? Da li ste uceci u toj slavnoj skoli i ziveci u tom mestu, legendarnom za srpski narod uopste, potvrdili i razvili smisao svojih decackih nadanja i snova, posebno osecanje za tradiciju? Takodje, da li je medju profesorima bilo nekih licnosti koje su, svejedno na koji nacin, odredjivale, pa i usmeravale Vase tadasnje radoznalosti i nastojanja?

U Karlovce sam dosao zahvaljujuci okolnosti da je moja baka Katica tamo imala svoju blisku rodjaku. To je bila Pava Vrhovac, rodjena Ruvarac, cerka Laze Ruvarca, rodjenog brata cuvenog istoricara Ilariona i prote Dimitrija, takodje istoricara. Vrhovac je bio penzionisani direktor te nekada cuvene Karlovacke gimnazije. Becki djak, klasicni filolog, bivsi predsednik Matice srpske, imao je reputaciju izuzetnog pedagoga. Baka je zelela da nesto okusim i od atmosfere njenog rodnog Srema, za kojim je stalno ceznula. I, ovako naknadno, nije pogresila.

U Karlovcima sam imao srecu da u gimnaziji, koja se, ipak, to moram kazati, klonila vec svom padu, zateknem nekoliko starih profesora iz perioda njene najvece slave. Bile su to veoma obrazovane i, rekao bih, veoma slikovite licnosti. NJen direktor, na primer, bio je Mika Jakovljevic, pisac jedne danas sasvim zaboravljene knjige iz savremene estetike, u kojoj je dao briljantne analize Mestroviceve skulpture, uticaja secesije. On je fanaticno bio odan skoli, a posebno negovanju muzike, o kojoj je i pisao. Sa svojim djacima pevao je odlicno u horu, a svirao je i violinu na djackim koncertima u nasem djackom oktetu. Na dan izbijanja Drugog svetskog rata priredili smo zajednicko francusko-nemacko poselo. Pevalo se i glumilo na francuskom i nemackom. Razume se, pocelo je Marseljezom, veoma borbeno.

Medjutim, svakako najjaca licnost bio je katiheta Gligorije Mikic, zvani Glisa. Bio je to covek ogromne kulture, poliglot kakav se retko radja. Ako bih mogao da ga okarakterisem sa dve-tri reci, rekao bih da je bio lisen svake banalnosti, a to je retka vrlina i retko se srecu ljudi koji su do kraja izbegli da upadnu, nekad bar, u neku zamku banalnosti. Jednostavno, kao da je nemocan da reci potrze uzalud ili uludo. Govornik je bio koji je opcinjavao. Mudar i duhovit, imponovao je, i nije cudo da je u gimnaziji bio izuzetan autoritet.

Nasli smo podatak da ste jos pre rata objavljivali knjizevne tekstove – poeziju i prozu. Kada ste, da tako kazemo, naslutili svoje poetske i uopste knjizevne nemire? Takodje, kako je na Vas delovala tadasnja knjizevna i ukupna umetnicka situacija, i bogata i protivrecna u isto vreme? Uostalom, kome ste najvise verovali?

Prve pesme i knjizevne radove objavio sam pre rata u casopisu Dom i skola, a zatim u Nasoj domovini. To je bio casopis koji je uredjivao Boza Kovacevic. Bio sam i veoma aktivan clan gimnazijske literarne druzine "Strazilovo", ciji je predsednik bio i Borislav Mihajlovic Mihiz, moj skolski drug.

Ne mogu reci da smo u to vreme imali neka borbena opredeljenja, ali je postojala veoma razvijena radoznalost za sve one knjizevne novine koje su u male Karlovce stizale sa raznih strana. Citalo se sve do cega se doslo. Karlovacki djaci – na primer danas vec, nazalost, pokojni Stojan Subotin, koji se kasnije razvio u uglednog polonistu, a bio je i profesor Filoloskog fakulteta – nadmocno su dobijali sve svetosavske knjizevne nagrade i takozvane banovinske nagrade, nagrade Dunavske banovine. Bili smo godinama prvi, i to je u druzini "Strazilovo" praceno s ogromnim zanimanjem i radoscu. Na tim literarnim sastancima zaista se moglo nesto nauciti.

Pitate kome smo najvise verovali. Mozda Crnjanskom, manje Krlezi. Od pesnika, voleli smo i Zarka Vasiljevica, a Veljko Petrovic je imao u Karlovcima svoje verne citaoce. Uostalom, bio je i licni prijatelj Glise Mikica. Odusevljavala nas je Veljkova proza posvecena problemima izumiranja nasega sveta, gradjanskih porodica, ali i njegova poezija. Svi smo gotovo napamet znali njegovu pesmu "Vojvodino stara, zar ti nemas stida?" Zatim, visoko smo cenili Isidoru Sekulic. Secam se da je ona izazvala pravu senzaciju kada je 1940. godine objavljena njena cuvena Kronika palanackog groblja. Secam se i da smo na leteratnim sastancima, odmah posle izlaska Copicevih Planinaca, prikazali, i to vrlo dobro, tu knjigu. Znatno kasnije pricao sam o tome Branku Copicu i mnogo se radovao sto su u malim Karlovcima tako radili...

Od starijih pisaca u Karlovcima je odnegovan pravi kult NJegosa. NJegos se morao znati naizust, tu nije bilo sale. Direktor bi upao u razred i naveo jedan stih, posle cega je djak morao da ga nastavi. Slicno je bilo i sa Mazuranicevim spevom "Smrt Smail-age Cengica."

Naravno, iznad svih je bio Branko Radicevic, nas idol, koga smo savrseno poznavali. Od Branka je bilo i uspomena. Pokazivali su nam na casovima sveske, gde se videlo da je Branko bio i cenzor, a to je u ono vreme znacilo da je bio neka vrsta djackog nadzornika. Znaci da nije bio bas tako razbarusen, kako se u svojoj poeziji prikazivao.

Kada smo vec kod medjuratnog vremena, da li biste nam izneli i svoja secanja o tadasnjim drustvenim, politickim, nacionalnim i drugim prilikama u zemlji? Kako su mladi, buduci svezijih i budnijih misli, osecali svetske dogadjaje? Uostalom, da li ste ocekivali novo svetsko sukobljavanje?

U sremskokarlovackoj gimnaziji s posebnom paznjom odnegovano je osecanje za eticka pitanja. Mi smo politicke prilike u zemlji, svu onu zbunjenost i kontradiktornost, najpre ocenjivali kao eticki problem.

Stekli smo naviku da brzo razlucimo istinito od laznog. Veoma osetljivo smo proveravali svu onu retoriku koja je tada bila prisutna u javnom zivotu. Odgojeni smo u duhu nacionalne tolerancije. Odbacivali smo svaku mrznju i sovinizam. Jedan zadatak pisao se latinicom, a iduci cirilicom. Slovenacku poeziju smo ucili na slovenackom jeziku, uz potrebna objasnjenja, ukoliko je to bilo nuzno, i cakavsku, kao i kajkavsku. Domjanic je bio kod kuce u Karlovackoj gimnaziji, kao i cakavski Nazor. Tu se nije gledalo kojeg je ko roda, kojoj drzavnosti pripada ili tako nesto. Jednostavno, to je bilo u programu, i to se tumacilo, ucilo i, moram reci, zavolelo. Zaista, to je bila mogucnost da se covek sretne s veoma velikim, vrhunskim delima te literature.

Uostalom, bila je to skola koja je osnovana u 18. veku – to je najstarija srpska gimnazija klasicnog smera – i to u vreme prosvecenosti, koja je i sama proklamovala nacela tolerancije. Prvi direktori te skole bili su Slovaci, i to protestanti, a doveo ih je strogi, veliki pravoslavni jerarh Stefan Stratimirovic, mitropolit karlovacki. Kao da smo svi zajedno bili neki zadocneli sledbenici Dositeja Obradovica, cija smo dela, takodje, dobro poznali. Ne postoji ni jedno delo koje je Dositej napisao koje nije bilo u Karlovcima procitano i protumaceno.

Naravno da smo osecali da se priblizava vreme velikih iskusenja, vreme koje ce grubo nasrnuti na nase ideale.

Dosla je, recimo, ceska kriza. Ona je u Karlovcima posebno odbolovana, zbog toga sto je u Karlovcima bila tradicija ljubavi prema ceskom narodu, s obzirom na to da je u Karlovcima, jos u staroj Austrougarskoj monarhiji, osnovan prvi "Soko". Za vreme te krize, u Karlovcima se pojavio tadasnji cehoslovacki poslanik u Beogradu dr Jaroslav Lipa. On je posetio nekog svog prijatelja cija je zena bila Cehinja. Mi smo manifestovali ispod prozora kuce u kojoj je on odseo. Podneta je i molba da nam dozvole upis u dobrovoljce. Bili smo porazeni kasnijim razvojem dogadjaja.

Secam se s kakvom smo ljubavlju u Karlovcima primili hor bugarskih studenata teologije iz Sofije. Priredili su velicanstven koncert u Sabornoj crkvi. Mi smo ih pozdravljali i klicali panslavisticke parole. Bugari su nas slusali i gledali zacudjeno.

Naravno da je bilo i naivnosti u tim manifestacijama. Razume se, moglo se prepoznati kako raste nas gnev prema nasilju i, uopste, prema svakojakoj mrznji.

Okupaciju ste proveli u Beogradu. Ne zeleci da se priklonite idejama narodne izdaje, zastitu od terora i neslobode nasli ste u volonterskom radu u Muzeju kneza Pavla, sto je, ipak, omogucavalo vezanost, kakvu-takvu vezanost, za predmet Vasih studija... Kako ste doziveli propast zemlje i odziveli te tamne okupacijske godine? Sta su mladi Beograda sve preduzimali da ocuvaju patriotsku i nacionalnu svest? Kako se razmisljalo, recite nam i to, o vremenima koja ce doci posle kraja rata i posle kraha fasizma?

Godina 1941. je u mnogo cemu bila presudna u mom zivotu. Zavrsen je nas zivot u senci stare, dobre, humanisticke gimnazije. Izgledalo je da su svi nasi ideali konacno satrveni. Do septembra 1941. godine ziveo sam u Zagrebu, a onda izbegao u Srbiju. Bilo je to – tacno – 13. septembra...

U Karlovcima i Zagrebu ostavio sam za sobom jedno razdoblje svojega zivota. Ponekad imam utisak da sam tada odjednom ostario. U Zagrebu sam doziveo i ulazak Nemaca u grad i stvaranje Nezavisne Drzave Hrvatske. Bio sam prisutan i na stadionu kada je popisana omladina zatecena na tlu Zagreba. U romanticnoj verziji toga dogadjaja napravljena je kasnije i jedna filmska predstava. Nazalost, stvarnost je bila drugacija.

Nakon bekstva iz Zagreba, boravak u Beogradu, zapravo, dugujem Tomi Maksimovicu, tadasnjem komesaru za izbeglice, bivsem direktoru Batine fabrike u Borovu. Taj sjajni covek zasluzan je za prihvatanje, smestaj i ishranu stotine hiljada ljudi. NJegovo, rekao bih, znacajno istorijsko delo jos ceka pravu ocenu.

Marta 1942. godine stupio sam u tadasnji Muzej kneza Pavla, danasnji Narodni muzej, i to kao asistent-volonter. Moj prvi sef bio je direktor Muzeja Milan Kasanin, a neposredni staresina dragi, uceni DJordje Mano-Zisi, tadasnji kustos.

Sve nedace u okupiranom Beogradu podnosio sam, kao i vecina Beogradjana, postojano, usudjujem se cak reci hrabro. Zahvaljujem to drzanje svojim prijateljima i drugovima iz karlovacke gimnazije. Nase ostrvo spasa, ako ga tako mogu nazvati, nalazilo se u Cara Nikole 85, na Cuburi. Bila je to mala prizemna kuca, s velikim dvoristem, a vlasnik je bio drvarski trgovac Aleksa Stojkovic, otac mog skolskog druga iz gimnazije Zike Stojkovica. To je bila prava oaza slobode u okupiranom Beogradu. Ko sve nije prosao kroz tu kucu, ko sve nije u njoj naisao na razumevanje, toplinu i pomoc! Bio je cika Aleksa – tako smo ga zvali, razume se – covek mudar i pun zivotnog iskustva i on je ocinski prigrlio sve te razbarusene drugove svoga sina, koji su se sakupili u okupiranom Beogradu s raznih strana porazene drzave. Strpljivo je slusao nase neumorne raspre, u kojima je i sam ucestvovao kao covek s nepogresivim osecanjem za istinu i pravdu. Voleo sam ga kao oca, a njegovu zenu Leposavu kao majku.

U Muezju sam proveo sve vreme okupacije. Tu sam doziveo sva bombardovanja Beograda. To su bili teski dani, jer smo stalno strepeli da se nesto ne desi s tolikim nacionalnim blagom koje nam je povereno na cuvanje. Srecom, kada su pocela bombardovanja, omoguceno nam je da Muzej spakujemo, snesemo u podrum, a prilaze dragocenostima da zazidamo. Treba reci da je to odobrenje izdejstvovao Johan fon Rajsvic, zaduzen u Upravnom stabu za Srbiju za zastitu spomenika kulture. Bio je profesor Berlinskog univerziteta i specijalista za istoriju balkanskih naroda. Treba vec jednom reci da je taj pruski aristokrata bio neobicno korektan prema Srbima, a njegovom zaslugom prenesene su iz oskrnavljenih fruskogorskih manastira Besenova, Sisatovca i Jaska mosti srpskih svetitelja kneza Lazara, cara Urosa i despota Stefana Stiljanovica, koje se i danas nalaze pred glavnim oltarom u Sabornoj crkvi. Profesor Radoslav M. Grujuc alarmirao je Rajsvica, kada je cuo sta se desilo u Sremu s manastirima, a posebno s mostima. Rajsvic je, preko vojnih vlasti, organizovao tu dosta slozenu operaciju, kojom su iz ustaskih ruku gotovo iscupane te nacionalne svetinje. To je istorijska istina!

U svakom slucaju, bio je Muzej kneza Pavla, zahvaljujuci svom uglednom i postenom direktoru Milanu Kasaninu, jedno od retkih mesta na kojem su se skupljali mnogi intelektualci. Proradio je 1943. godine i prvi muzejski kurs, na kojem su odrzana i neka zanimljiva predavanja. Bila je to atmosfera koja je hrabrila ljude da istraju u onim surovim i teskim danima. Znatno kasnije, u slobodi, neki od tih kursista, podstaknuti valjda i onim sto su tu culi, na tom kursu, ostali su u nauci; stavise, neka su imena postala slavna i imaju danas medjunarodnu reputaciju.

Zaista, ako zrelo i posteno razmislim, baron Rajsvic je srpskom narodu ucinio mnoga dobra, a uveren sam da je bio iskreni antinacista. Posle rata, on je u Minhenu imao dosta znacajnu ulogu u takozvanoj denacifikaciji Minhenskog univerziteta... Profesor Georg Hajnrih Bek, slavno ime vizantologije, kada sam mu pricao o Rajsvicu, sam mi je to potvrdio i kazao mi je da je srecan sto je cuo od nekoga iz Beograda kako se njegov prijatelj drzao za vreme rata.

Kako je bilo u oslobodjenom Beogradu? Kojih ste se sve poslova tada prihvatili i prihvatali? Kako ste uspevali i da radite i da studirate? Takodje, kakva je bila duhovna klima u tadasnjoj drzavi? Uostalom, da li je opsta zahvacenost kulturnim zanosom bila, pre svega, radovanje u slobodi?

Oslobodjenje Beograda docekao sam u pustom Muzeju kneza Pavla. Kako rekoh, muzejski objekti su bili spakovani i sakriveni. Ostale su samo neke velike Mestroviceve skulpture koje nismo mogli skinuti u podrum. U praznim salama avetinjski je delovala belina njihovog mermera. Odmah smo poceli da radimo oko rasciscavanja tog krsa, tragova borbi. Sve je izgledalo beznadezno, kao da se to vise nikada opet nece dovesti u red…

Pa ipak, zivot se postepeno vracao, vracao se i novi zamah koji je donela sloboda. Dobili smo i novog upravnika Veljka Petrovica. S bolom sam prisustvovao primopredaji duznosti, koja je obavljena na nacin koji Milan Kasanin nije zasluzio. Pune tri ratne godine bio sam svedok njegovog casnog drzanja pod okupacijom. Da njegova nevolja bude veca, Nemci su mu, prilikom povlacenja, upalili kucu u Tadeusa Koscuska u kojoj je stanovao. Zaista, imao je neverovatnu duhovnu snagu da sve to podnese i savlada.

Prihvatio sam se tada svih mogucih poslova. Po najvecoj zimi januara 1945, zajedno sa profesorom Petrom Popovicem i Milutinom Garasaninom, obilazili smo Beograd i spasavali umetnicke predmete i knjige koje smo dovlacili u Muzej. U Muzeju sam ostao kao volonter do 1946. godine.

Morao sam da se zaposlim, da dobijem neku platu. Tesko mi je palo sto nisam dobio postavljenje, i tu veliku nepravdu otrpeo sam bolno. Zahvaljujuci pokojnoj Kristi DJordjevic, te iste godine sam postavljen za asistenta u Muzeju grada Beograda, koji je tada bio jos u stanju priprema za svoje otvaranje. Usao sam u mali, ali veoma simpatican kolektiv, u kojem sam proveo nekoliko nezaboravnih godina. Radio sam s pokojnom Olgom Safarik - ona mi je bila prvi upravnik, izuzetno kulturna, iz stare porodice Safarik, potomak Janka Safarika - zatim s Miodragom Kolaricem, slikarkom Gordanom Jovanovic i arheologom Dragom Garasanin, suprugom Milutina Garasanina. Bili smo poneti i ponosni na svoje delo: na otvaranje obnovljenog Muzeja grada Beograda. Narocito smo Miodrag Kolaric i ja bili odusevljeni da otkupom popunimo nase skromne zbirke. Zajedno smo rukovali i takozvanom umetnickom i istorijskom zbirkom. Nabavili smo, zaista, divne predmete, stvorili znacajnu zbirku, koja bi mogla da sluzi za ponos ovom gradu. I danas ne razumem da je u Beogradu sazidano toliko javnih zgrada, a Muzej grada Beograda jos tavori svoje dane u prostorijama nedostojnim njegove uloge.

Naravno, mi smo svi deklarativno ponosni na njegovu burnu proslost, i isticemo sva razaranja Beograda, kao i tradiciju otpora, ali ne umemo da iz tih zbivanja izvucemo i pouke za sadasnjost i buducnost. Istorijsko pamcenje jednog rada neraskidivi je deo i tolikih drustvenih procesa koji formiraju plemenito gostoljublje ili rodoljublje. Uvek se rastuzim, iskreno rastuzim, kada sretnem Beogradjane, ili one koje su postali Beogradjani, koji spavaju u nekom za njih tudjem gradu, kao da su ovamo prinudno dovedeni, koji zive u gradu ciju dusu, ciju tradiciju nikada nece upoznati. Jednostavno, oni su za nju gluvi.

Eto, od 1946. do danas koliko je propusteno prilika da na dostojan nacin udomimo te nase kulturne institucije. Sporo, suvise sporo shvatamo da one nisu spremista mrtvih stvari, vec zive skole koje oblikuju, koje formiraju generacije i, naravno, nije nevazno u kojem duhu.

U jednom od ranijih razgovora Vas kolega, isto univerzitetski profesor, isto istoricar umetnosti i isto akademik Vojislav DJuric govorio nam je o svojim studijama i umetnicko-kulturnom kruzoku u Siminoj 9-a, kojem ste i Vi pripadali. Manje je znano da ste tada dobili, zajedno sa Borislavom Mihajlovicem Mihizom, inace svojim skolskim drugom iz Karlovacke gimnazije, prvu nagradu za dramu na konkursu Narodnog pozorista i da ste u to vreme objavili i prvu pesnicku knjigu Motivi… Kako ste sve to uspevali? Da li je bilo nedoumica - izmedju posla, studija i poezije? Takodje, kako je, i to u tim uslovima, sazrevala Vasa generacija? Kojim ste temama, recite nam i to, najvise posvecivali svoje debate u Siminoj broj 9-a? Uostalom, sta je sve, sire, znacila Simina 9-a?

Ponosan sam sto sam imao srecu da budem sudionik u zivotu Simine 9-a. Mnogo je uspomena iz tih dana. Posle tolikih godina pokusavam da sebi odgovorim na pitanje - sta je bila Simina 9-a, sa Mihizom na celu… Naravno, odgovora ima mnogo, ali bih najpre istakao da se na tom mestu okupljao veliki broj mladih ljudi, koji su tu proveravali svoja ratna iskustva, proveravali su svoj susret s novom stvarnoscu. Snovi i zanosi dozivljeni u vihoru Drugog svetskog rata suoceni su s prvim godinama slobode. Suoceni smo s mnogim deformacijama, koje su se tada pojavile, s izneveravanjem nasih ideala, i na to smo, razume se, cesto i gorko reagovali. Svi smo zeleli da novi zivot pocne bez senki. To je bila idealna vizija tog novog zivota. Mi smo se tesko mirili da su te deformacije i te senke neizbezan prateci deo zivota. Tako su iskrsavale krize, tipicne za one koji veruju, a kojima svakodnevni zivot ugrozava tu veru. Uzmite Mihizovu pesmu "Kojim smerom?" To je tipicno buntovna, skoro programska pesma jedne generacije koja nije podnosila laz i rutinsko udvaranje vlastima.

U svakom slucaju, Simina 9-a omogucila je mnogima da sazru kao ljudi, da shvate da su moralne kategorije u zivotu vazne, ako ne i vaznije od slepog verovanja nekakvom materijalnom i potrosackom mentalitetu. Bolje je i siromastvo, nego izgubljeno ljudsko dostojanstvo.

Te 1946. godine objavio sam u privatnom izdanju zbirku pesama Motivi. Moj prvi kolporter bio je Vladimir Medar, kasnije glumac, a prodavao je, uz procenat, za 25 dinara po komadu. Zestoko sam napadnut. Tada je receno u kritici da sam dekadent, truo, da sam covek na bespucu. Kritika mi je zamerila i odsustvo savremenosti. A ja sam tada, naivno, decacki naivno, i zaista iskreno verovao da to novo vreme koje je doslo ozbiljno zanima sve ono sto se u meni desava, sve moje krize, sve moje nedoumice, da ono ocekuje da to cuje od jednog mladog coveka. Posle te rabijatne kritike, za duze vreme sam zacutao. Uostalom, i moji su me prijatelji uveravali da sam ja prvenstveno prozni pisac.

O tom mom opredeljenju za prozu svedoci i ta drama, koju sam, zajedno s Mihizom, napisao, i koja ima cudnu sudbinu. Mi smo dobili nagradu na konkursu. To je bila drama u cetiri cina, koja se zvala Beograd i nacelnik Ministarstva kulture Ceda Minderovic zvao nas je da nam saopsti primedbe zirija, koji je, inace, bio veoma ugledan. U njemu su bili, koliko se seacm, osim Cede Minderovica, i Eli Finci, Milan Bogdanovic i, mislim, Ivo Andric, koji je rekao Isidori Sekulic - pricajuci o ishodu konkursa - da je medju svim radovima i jedna, posebno zanimljiva, drama, drama Beograd. Drama je bila pod sifrom, i Andric, razume se, nije znao o kome je rec. Isidora je to nama otkrila… Nestripljivo smo ocekivali ishod. Ishod je bio povoljan. Medjutim, trazene su izmene. Mi smo rekli da cemo videti, i uzeli smo jedini primerak, jer nismo imali mogucnost da nabavimo hartiju za vise primeraka. Taj smo primerak bacili pravo u pec. Spalili smo nagradjenu dramu, jer smo bili uvereni da u njoj nema sta da se menja, posto su primedbe bile, sto bi se reklo, "na liniji". Mi to, naravno, nismo zeleli da prihvatimo.

Godine 1966. objavio sam zbirku pesama Kamenovi, u izdanju beogradske "Prosvete". Deo tih pesama stampao mi je moj postovani, stariji prijatelj Bosko Petrovic, tadanji urednik Letopisa Matice srpske. Moram reci da me je ta podrska Boska Petrovica, knjizevnika i intelektualaca koga sam oduvek visoko cenio, a posebno njegov roma Pevac, koji smatram velikim delom, zaista ohrabrila. Posle je i kritika bila povoljna. Neke od tih pesama su usle i u antologije, u antologiju pesama o Beogradu i u antologiju Zorana Gluscevica U vreme nesigurno.

Sta Vas je, ipak, uputilo nauci, a potom i univerzitetskom radu? Koji su najvazniji dogadjaji, pa i datumi, Vase naucne karijere? Takodje, kojih ste se pedagoskih nacela dosledno drzali? Da li ste u svojim komunikacijama sa studentima polazili i od iskustva nekih svojih profesora? Uostalom, da li Vas je bavljenje, i to stalno i uspesno bavljenje, i naukom i pedagogijom odvlacilo, ozbiljnije, od koncentrisanog knjizevnog iskazivanja?

Naucnim radom poceo sam se baviti kao student. Svoj prvi rad, posvecen manastiru Gomirju, objavio sam 1949. godine u publikaciji Naucni prilozi studenata Filozofskog fakulteta. Medjutim, ta je knjiga imala zalosnu sudbinu. Po necijem naredjenju, ceo tiraz je otisao u preradu. Licno sam spasio nekih desetak primeraka. Razloge za ovakvu odluku i danas ne znam.

Vazniji datumi moje strucne karijere su, razume se, diplomiranje - 1949. i doktorat - 1954.

Zelim, takodje, da spomenem i svoju srecu sto sam imao i takve ucitelje kao sto su pokojni Svetozar Radojcic, Viktor Novak, Jorjo Tadic, Mihailo Dinic, Ivan Bozic i Georgije Ostrogorski. Od prvih studentskih dana njih sam duboko cenio. Uostalom, cela nasa generacija od prvih dana je te ljude uocila i smatrala, zaista svojim uciteljima. Mogu reci da sam ih istinski voleo.

Svetozar Radojcic je bio covek s kojim me je povezivalo posebno i trajno prijateljstvo. Daleke 1947. godine putovali smo zajedno, po doista velikom bespucu Hercegovine, Kosova i Metohije. U jednom delu te ekskurzije bio je s nama i moj prijatelj i kolega Vojislav DJuric… To su bila nezaboravna putovanja.

Prijateljstvo me je povezivalo i s Viktorom Novakom. On mi je bio jos inspektor na maloj maturi na Badiji, a bio sam drug i njegovih kceri Nade i Jasne. Dolazio sam u njihovu kucu, u kojoj je vladala neka narocito topla atmosfera. Ton kuci je davala profesorova supruga, umna zena, gospodja Pava.

Zelim da istaknem i naklonost koju je prema meni pokazivao i pokojni profesor Radosav M. Grujic. Uzivao sam, mogu reci, njegovo neograniceno poverenje, tako da mi je omogucio i rad na disertaciji u svojoj sjajnoj biblioteci koja se nalazila u zgradi Patrijarsije. Dobio sam od njega i kljuc te biblioteke. On je bio zivotni optimista, plemenit covek, veliki prijatelj mladih. Uvek mi je citirao Zmajeve stihove: "Gde ja stadoh, ti produzi…" Takodje, bio je to covek izuzetne radne energije. On je jedan od osnivaca skopskog Filozofskog fakulteta 1922. ili 1923. godine i urednik i osnivac Glasnika Skopskog naucnog drustva, koji je bio naucni casopis prvoga reda, iako je izlazio u tadanjem malom Skoplju. Moram reci da je bio i veliki rodoljub. Da podsetim da je, recimo, za vreme veleizdajnickog procesa u Zagrebu napisao za dva meseca dana Apologiju Srba u Hrvatskoj, cime je veoma mnogo pomogao koaliciji koja se borila na tom veleizdajnickom procesu protiv nasilja i svega onoga sto je proces donosio. Za vreme bombardovanja Beograda svojim je telom stitio limene sanduke u kojima su bile pohranjene srpske carske privilegija 17. i 18. veka, koje je licno odneo u podrum Konaka kneginje LJubice.

U vazne dogadjaje moje naucne karijere racunam i prelazak na Univerzitet. To je bila zelja clanova Katedre za istoriju umetnosti - profesora Radojcica, Voje DJurica i Jovanke Maksimovic. U to vreme, kada sam dobio taj poziv, radio sam u Istorijskom institutu Srpske akademije nauka, gde sam i doktorirao.

Najzad, moram spomenuti i 1964, kada sam dobio stipendiju Fondacije Aleksandar fon Humbolt. Boravio sam 14 meseci u Zapadnoj Nemackoj, najvise u Minhenu, gde sam radio u cuvenom Centralnom institutu za istoriju umetnosti. Moj mentor je bio profesor Ludvig Hajdenrajh, veliko ime nemacke nauke. Tada sam svoje znanje obogatio i najnovijim metodoloskim dostignucima iz oblasti baroka, kada sam se sve jasnije i sve odlucnije opredeljivao - iako mi je disertacija bila posvecana grafici srpskih stampanih knjiga od 15. do 17. veka - za epohu baroka, odnosno za 18. i 19. vek.

Kao nastavnik na Univerzitetu sam od 1954, a penzionisan sam 1982. godine. Prosao sam za to vreme redovnu univerzitetsku karijeru - tri izbora za asistenta, dva za docenta, dva za vanrednog profesora i, naravno, izbor za redovnog profesora. Bio sam i dekan 1971. i 1972. godine. Trudio sam se, zapravo, da postavim predmet. Biran sam za predmetnog nastavnika Istorije umetnosti jugoslovenskih naroda - novi vek. Taj predmet sam postavio. U stvari, razradio sam ga…

Ako se osvrnem na neke rezultate - a oni se mogu najbolje oceniti preko djaka - onda laskam sebi da taj pedagoski rad nije bio uzaludan. Ja sam ponosan na mnoge. Ne mogu sve svoje djake da nabrojim, mnogo ih je, mozda bih se ogresio. Ipak, moram da spomenem svoga naslednika - izvanrednog profesora Miodraga Jovanovica, zatim dr Dinka Davidova, velikog borca za spas i obnovu fruskogorskih manastira, dr Branka Vujovica, to je naucnik koji nas je obogatio svojim istrazivanjima likovne kulture Srbije u prvoj polovini 19. veka, dakle jednog perioda koji je bio veoma malo istrazen, onda magistra Vanju Kraut, autora prve istorije srpske grafike, tihog, upornog Slobodana Mileusnica, pomocnika upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve, Leposavu Selmic, magistra i kustosa u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Naravno, rad na nauci i pedagoski rad su me u velikoj meri apsorbovali. Ipak, ja nikada nisam prestao da se bavim i knjizevnim radom. Pisem kad god stignem. Zavrsio sam hroniku svoje porodice. U tom poslu imao sam mnoge koji su me ohrabrili. To su bili moji prijatelji, ali moram bas na prvom mestu spomenuti pokojnog Dragoslava Ziru Adamovica, koji je sticajem okolnosti dosao do rukopisa. On ga je u jednoj noci procitao i ujutru mi je promuklim glasom javio svoj utisak. Medju tim prijateljima su i slikari Vera i Mica Popovic, zatim pesnik LJuba Simovic, Dobrica Cosic i Predrag Palavestra, a naravno, i to na prvom mestu, Borislav Mihajlovic Mihiz. On je sa mnom, s olovkom u ruci, presao ceo tekst… Ja ih navodim, jer su oni imali strpljenja da se blize upoznaju s ovim tekstom. Delo je pripremljeno za stampu. Nije jos predato u stampu, jer ja nisam nestrpljiv.

Rekli smo u uvodu, bavite se i izucavanjem umetnicke proslosti srpskog naroda… Kako biste, recimo u nekom autobiografskom pripovedanju - kako su to nekad cinili Veljko Petrovic ili Milan Kasanin - objasnili sustine, granice i sadrzaje svog naucnog rada? Takodje, u cemu se ogleda kontinuitet? Uostalom, koji su - i prema, sigurno, strogom sopstvenom osecanju - najvazniji nalazi Vasih poniranja u umetnicke tokove ranijih vremena?

U svom radu, tacnije u svom bavljenju 18. vekom, naisao sam na niz neresenih problema, od metodoloskih do cinjenicnih. Bilo je neophodno savladati velika podrucja na kojima se rasuo nas narod posle velike seobe 1690. godine. Obisao sam gotovo celu Madjarsku, ne jedanput, dobar deo rumunskog Banata, sve nase krajeve, posebno Slavoniju i severnu Dalmaciju, desetak puta sam boravio u Hilandaru, nebrojeno puta posecivao Frusku goru i gde me sve nije bilo… Omedjio sam, tako, ceo etnicki prostor na kojem je ziveo i ponegde nestajao nas narod.

Pokusao sam da shvatim sustinu svih promena koje su u novim uslovima, posle 1690. bile neminovne. Tragao sam za njegovom ranom ili ranoformiranom nacionalnom svescu, stvorenom u 18. veku, ispitivao sam njenu genezu u sklopu marijaterezijanskih reformi, svih onih mera koje su jacale centralnu drzavnu vlast. U tim istrazivanjima cenio sam i vaznost starih kultova Srba vladara - svetitelja, posebno kulta Svetog Save i kneza Lazara, o kojim sam posebno pisao.

Pokusao sam da uocim koja je to stara duhovna bastina preneta seobom i kako je ona prilagodjena novim uslovima. O tome sam raspravljao i u svojoj akademskoj besedi Srpski narod u 18. veku i srednjovekovna bastina, izgovorenoj 24. marta 1982. godine, a objavljenoj u Glasu SANU 1983. godine. Tamo sam u zakljucku rekao: "Ako se sudbina i celokupni polozaj srpskog naroda u 18. veku razmotre u celini, jasno je da je iz njegovog shvatanja, razumevanja i tumacenja srednjega veka, tacnije njegove duhovne nadgradnje, nastalo i moderno osecanje nase istorijske svesti. Stara duhovna bastina bila je dovoljno snazna, cak i slojevita, da u 18. veku, gotovo neokrnjena, izdrzi neumitne drustvene promene koje su uzdrmale visevekovno prvenstvo crkve u duhovnom i politickom zastupanju srpskog naroda. Upravo u gradjanskom sloju, ona je i novim tumacenjem saobrazena izmenjenoj slici sveta. Agoniju kasne Vizantije srpsko drustvo u 18. veku podnosilo je skoro bezbolno, najverovatnije zato sto ona nije svud ni okoncana u isto vreme. I dok je u sredisnim krajevima Podunavlja, u novonastalim gradskim sredinama, tekao osoben drustveni proces, uslovno nazvan nasom evropeizacijom, na velikim prostranstvima u unutrasnjosti Balkana i dalje je ziveo plemenski svet sa svojim posebnim zakonima i razlicitim drustvenim ustrojstvom. Sve te nejednake uslove, skoro predodredjene za neki trajni razlaz i oprecnost, iznova je sastavljala i objedinjavala nasa srednjovekovna duhovna bastina, dugo odrzavana u sklopu crkvenog ustrojstva. Kao da nikada nije iscilila iz secanja ona rec kojom je Arsenije III Carnojevic tesio svoju izbeglu pastvu: zDokle Bog dast i prestol pekski dobije sez…"

Prekidi koje je brzopleto utvrdjivala nasa istoriografija samo su prividni. NJihovo otkrice posledica je metodoloskih nesporazuma, jer primenjenim postupkom nije ni bilo moguce prodreti u sve natalozene slojeve i posebnosti iz kojih se sastoji nasa duhovna bastina. Upravo ta bastina preobrazena je u 18. veku u onaj veliki moralni i politicki podstrek, koji je ubrzo iz osnove promenio i upotpunio ciljeve pobedonosne srpske revolucije iz 1804. godine.

Mislim da sam i u drugim radovima davao dovoljno dokaza o tom sporu, o tom mestu koji postoji izmedju onoga sto je stvoreno u 18. veku – a to je moderno nacionalno osecanje. Ne moze se bez prethodnog cina razumeti ni Karadjordjev ustanak. Ne moze se razumeti da je jedna seljacka revolucija uspela da stvori i obnovi drzavu, jer, koliko znam u istoriji, nijednoj seljackoj buni, a bilo ih je bezbroj, to nije uspelo. Prvi srpski ustanak je jedina seljacka buna, i Leopold Ranke je bio u pravu sto ju je nazvao Srpska revolucija, koja je uspela, uspela u onom bitnom – da se od jedne agrarne bune, kako je ona u pocetku krenula, pretvori u revoluciju koja je iznela viziju obnavljanja srpske drzave.

Predlazemo da ovaj deo razgovora zavrsimo pitanjem o Vasem knjizevnom radu. Kako danas radi Vasa pesnicka zica? Da li ce se, posle Motiva i Kamenova, iz Vaseg tvorackog majdana iskopati jos neki poetski ili drugi knjizevni mineral? Uostalom, kakvo mesto u zivotu jednog promisljenog naucnika, koji je oslonjen na cinjenice, ima poezija, koja je, opet, oslobodjena postovanja tumacenja autenticnosti i usmerena ka svim vrstama nesputanog misljenja i osecanja?

Ja pisem iz svoje unutrasnje potrebe. Naravno, trudim se da se inspirisem, koliko to mogu, iz svojih naucnih otkrica i saznanja o pojavama u srpskom narodu. Mene interesuje, ako mogu da kazem, onaj nas duhovni portret nastao u jednom vremenu kada njegov identitet jos nije bio dovoljno jasan, dakle nastojim da neke svoje naucne zakljucke pretocim u poeziju.

Zapravo, ima direktne veze izmedju moje poezije, u kojoj ima mnogo vracanja refleksivnog karaktera upravo na ono sto sam nazvao duhovnim portretom moga naroda, i mojih naucnih traganja. U stvari, to je slozeno pitanje i, naravno, obelezeno jednim subjektivnim gledanjem.

Svakako, jedno je pisati poeziju, a drugo naucne tekstove. Recimo, zbirka Kamenovi je inspirisana nasim manastirima, mrtvim gradovima, prosloscu, refleksijama o davnim zbivanjima. Pravim od svih tema odredjene poetske simbole.

To je pokusaj da odgovorim na ovo vase pitanje…

Pitate me da li ce – posle Motiva i Kamenova, nastati, kako kazete, jos neki knjizevni mineral. Verovatno da hoce, jer spremam jednu zbirku – imamo oko 40 pesama – i nadam se da cu je jednoga dana objaviti. Ne zurim se, jer, ipak, nisam profesionalni knjizevnik.

Moram reci da sam doziveo jedno kasno priznanje, koje me je dirnulo. Nedavno me je Udruzenje knjizevnika Srbije, na predlog knjizevnika Miodraga Bulatovica, izabralo, po pozivu, za svog clana. To je za mene bila velika pocast. Ja sam to prihvatio sa radoscu. Hocu da verujem da su oni to, ipak, uradili po nekom pravednom ocenjivanju onoga sto sam napisao. I to me je, priznajem, veoma obradovalo.

U drugom delu razgovora – nadajuci se da cete i razumeti i prihvatiti takvu nasu radoznalost – zeleli bismo da Vas podstaknemo da govorite o temama umetnicko-naucnog karaktera, razume se pre svega o onima koje su vezane za Vas rad… Prvo pitanje bismo posvetili Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ciji ste sada generalni sekretar i koja se priprema da ove godine, dakle 1986. obelezi jubilej vazan i drag, ne samo za nju, vec i za citav srpski narod – prvi vek svog delanja… Kakvo je znacenje Srpske akademije nauka i umetnosti u nasoj istoriji i, posebno, u nasoj savremenosti? Da li je ova visoka ustanova, bas u sadasnjim okolnostima, spremna da se aktivnije ukljuci u takozvani zivi zivot? Uostalom, cime ce Akademija obeleziti, posebno obeleziti, tu svoju veliku godisnjicu?

Pokusacu da odgovorim direktno… Kad sam pisao tekstove za Istoriju srpskog naroda u izdanju SKZ, koji se odnose na srpsku istoriju novog doba bio sam prisiljen da to razdoblje obradim u obliku sinteze. Tako je, zahvaljujuci ovoj plemenitoj porudzbini, u mom zivotu ispunjen veoma vazan zadatak. Sinteze su tu, i ja se mogu odsada, pa do kraja, baviti svojim tako dragim raspravama. Pokusavam, dakle, da nastavim da pisem rasprave koje sam podveo pod zajednicki naziv Barokne teme srpske umetnosti. Prvu knjigu tih tema ponudio sam "Prosveti" – "Jugoslaviji", i ona ceka na red. Krajem godine zavrsio sam tekst pod naslovom Letopis Srba u Trstu, koji sam napisao zajedno sa gospodinom DJordjem Milosevicem, uglednim publicistom iz Trsta. Tu knjigu porucila je "Jugoslovenska revija", s kojom vec godinama lepo saradjujem. Kada ta knjiga izidje iz stampe, ispunice se moja velika zelja da nekako omedjim krajnje tacke srpskog prostiranja. Na istoku, to je Hilandar, ciju sam monografiju pisao zajedno sa prijateljima Vojislavom J. DJuricem i Dimitrijem Bogdanovicem; na severu je Sent Andreja, ciju sam monografiju objavio zajedno sa svojim ucenikom dr Dinkom Davidovim i, eto, na zapadu je Trst.

Za generalnog sekretara SANU izabran sam na skupstini 14. novembra 1985. godine. Primio sam se te velike obaveze jer se to od mene trazilo i, razume se, najvecom mogucom zeljom da nesto radim, a ta obaveza nije ni mala ni sasvim jednostavna, jer je SANU u poslednjih deset godina razvila dosta veliku delatnost. Pokazuje ona, sto je uostalom i njena duznost, i posebnu osetljivost za sve probleme svoga naroda, razume se i za sve krize nasega vremena. Svesna te svoje uloge, ona je prihvatila i izuzetno obiman i slozen naucni program, koji je verifikovala i nasa skupstina kao vrhunski organ ove ustanove. U svim odeljenjima radi se na mnogim znacajnim projektima.

Akademija je povezana raznim institucijama preko takozvanih makroprojekata, na primer sa Institutom u Vinci. Ona se otvorila i prema privredi. Potpisala je i neke znacajne sporazume s nizom privrednih organizacija, na primer s PKB-om i Beobankom, a i s nekim nacionalnim institucijama, kao sto su Matica srpska, Narodna biblioteka i Narodni muzej. Sve se to moze procitati u nasoj redovnoj godisnjoj publikaciji Godisnjak. Rekao bih da je to prava lektira za svakoga ko zeli da objektivno sudi o delatnosti SANU.

Nalazim da je prava nesreca, i neko posebno zlo za sve nas, kada se o Akademiji pise brzopleto, senzacionalisticki, kada se neopravdano i ponekad sasvim neodgovorno nasrce na njena osnovna nacela. Razume se da SANU ne trazi za sebe stetnu i ruznu privilegiju da bude iznad ili izvan drustva. Naprotiv! Ono sto mi s pravom ocekujemo, to je da se nasa aktivnost ocenjuje ozbiljno i u globalu, da se vec jednom okrenemo ka pozitivnim rezultatima, a ne da glavna paznja ide na neke sporedne i ponekad jalove epizode.

Tacno je da smo ove godine usli u stotu godinu naseg postojanja – kao Srpska akademija nauka. Za ovu priliku mi smo odlucili da za trenutak izostavimo iz naseg letopisa nase drage i znacajne prethodnice: Drustvo srbske slovesnosti, osnovano 1841, i Srpsko uceno drustvo, osnovano 1864. godine. Bez prethodnog rada ovih drustava, ne bi bila u stanju da tako brzo zanje uspehe. Za nama je, dakle, sto godina kontinuiranog rada, prvi vek naseg delanja. To je jedinstvena prilika da se sacini pravedan naucni pogled na sve one razvojne stanice koje je srpska nauka prevalila u tom razdoblju. Uocicemo kako se ona postepeno i sigurno oslobadjala romanticarskih zanosa, kako je postajala sve racionalnija, kriticnija i sve blize evropskim dostignucima i merilima. Dobice se i impozantna slika o radu mnogih njenih clanova koji su daleko nadmasili skromne okvire jedne mlade balkanske drzave, ciji su razvoj kocile tolike politicke i ekonomske prepreke. Svi ti umni pregaoci, i nasi veliki preci, pre svega mislim na one koji su delali u razdoblju 1900–1914, gotovo da formulisu srpski nacionalni i preobrazajni program. To je ono cvetno doba kada je proces nase ubrzane evropeizacije domasio svoj vrhunac uoci izbijanja Prvog svetskog rata. Karakterise taj period i cinjenica da se tada naucna misao u Srba maksimalno prozela s politikom. Takvo prozimanje uravnotezilo je celokupno stanje u drzavi, ojacalo demokratske tendencije njenoga razvoja. Moralni eticki oslonci, koji su tada postavljeni i ugradjeni u javni zivot, izdrzali su i sva ona golema iskusenja koja je doneo Prvi svetski rat.

Vi postavljate i slozeno pitanje: "Kakvo je znacenje SANU u nasoj istoriji i; posebno, u nasoj savremenosti?" Na prvi deo pitanja vec sam odgovorio, cini mi se, a sto se tice savremenosti, jasno je svima da se od starih lovorika ne moze spokojno ziveti, ukoliko ih ne prihvatimo kao snazan podsticaj za sadasnjost i za buducnost. Ti nasi umni preci treba da budu i neka vrsta neme porote pred kojom mi, njihovi, naslednici i potomci, polazemo svoje ispite. Nijedna generacija, pa ni nasa, ne moze izbeci da pred licem svoga naroda polozi racun za svoje postupke. Dugovi se mozda mogu za neko vreme odloziti, ali se na kraju moraju platiti… Prema tome, SANU nema pravo da se zatvori pred zivotom, da se oglusi o sve one procese koji formiraju celokupno stanje celokupne nacije. Ukoliko je ova ustanova aktivnija u odnosu na zivot, ukoliko prisutnije i, svakako, naucnije sudi o njemu, bice bliza svojoj pravoj ulozi i mestu.

Ova stogodisnjica je prilika da se, dakle, preispitaju predjeni putevi, uoci i prigrli sve ono sto cini pozitivan deo njene tradicije i da se – svi zajedno, a ne pojedinacno – ozbiljno zamislimo nad nasom buducnoscu.

Pri tome, nikako na poslednjem mestu, treba jasnije formulisati i sve nase obaveze prema svetskoj nauci. Jer, valjda je to danas neoboriva cinjenica: svet je u stalnom procesu integrisanja. Ponekad se taj proces obavlja uz razlicite paradokse. Razdaljine se brisu, a rekao bih cak i ideoloske suprotnosti vise ne mogu biti nepremostiva prepreka takvim kretanjima duhovnih snaga. Menja se, i to radikalno, i pojam mesanja, odnosno nemesanja u takozvane unutrasnje prilike jedne zemlje, narocito kada je rec o osnovnim ljudskim pravima. O tome sam se nedavno uverio u Budimpesti, kada sam kao clan jugoslovenske delegacije prisustvovao evropskoj konferenciji Forum kulture. Bilo je veoma uocljivo da su ta pitanja bila najpreca i da su izazvala i najvece diskusije.

Svedoci smo zanimljivih okolnosti: i pored toga sto zivimo u ekonomski otezanim uslovima, drustvo se sve jasnije odredjuje prema nauci, preuzimajuci i sasvim prakticne mere da ona postane prioritet u razvoju… Da li ta resenost drustva, inace do sada uglavnom nacelno potvrdjivana, nailazi na odgovarajucu spremnost, s jedne strane, privrede i industrije, ali i, s druge strane, samih naucnika i njenih ustanova, pa i Srpske akademije nauka i umetnosti? Sta bi, vise no okom naucnika, trebalo odmah uciniti da se nauka odlucnije utemelji u zivot? Kako, pri tome, osigurati napredovanje, uz primenjene, i fundamentalnih nauka? Uostalom, ima li izgleda da se za takvu orijentaciju pripreme i odgovarajuci kadrovi, pre svega dugo zapostavljeni naucni podmladak?

Opet postavljate krupno, takozvano fundamentalno pitanje.

Mi smo kao drustvo, kada je rec o nauci, zaista u cistom raskoraku. S jedne strane, zalazemo se da cujemo rec nauke, podsticemo i zahtevamo da se ona oglasi, nutkamo je, skoro mamimo da nam ona saopsti svoje istine, a onda, kada se to desi, a to se desava, ponasamo se kao da se apsolutno nista nije zbilo. Primenjujemo neku posebnu modernu tehniku za oglusivanje, ne onu staru Odisejevu kada je zeleo da izbegne zavodljivi zov Sirena i punio usi voskom. Uzmite primer nasih ekonomista. Sta sve nisu rekli ti sposobni i obavesteni ljudi, ukazujuci na sistemske slabosti. Mi smo imali i skup u SANU. Sve je receno, stampano. Culi su se i neki pojedinacni briljantni intervjui, a onda je nastalo neko svecano zatisje, neko cutanje. Naucna misao nikome nije pomogla. To svakako nije dobro.

SANU se cesto nudila drustvu, nudila je drustvu svoje usluge. Setimo se briljantnih opomena i gotovih predloga naseg nekadasnjeg predsednika Pavla Savica, kada je bila rec o reformi skole. Saslusali su tog naucnika svetskog formata sleganjem ramena, a svi njegovi saveti odbaceni su sasvim. Ispostavilo se, na kraju, da neki anonimi bolje znaju kako treba uciti.

Nedavno je pod krovom SANU odrzano savetovanje o programima jezika i knjizevnosti u skolama srednjeg obrazovanja. To je savetovanje bilo izvanredno pripremljeno, s nekoliko izuzetno zapazenih referata koje su pripremili kolege akademik Dimitrije Bogdanovic, dopisni clan SANU Niksa Stipcevic i dopisni clan Predrag Palavestra. Mi smo savetovanje organizovali u Akademiji upravo s tacke gledista koje zastupamo - da Akademija mora da prati razvoj nasega skolstva. Ja cu se jos vratiti, inace, na to pitanje.

Svakako, nas izuzetno zanima da se resi pitanje naseg naucnog podmlatka. Neophodno je da se on obnavlja po principu stvarnih vrednosti. Stvarne vrednosti ne smeju propasti. Ne sme se desiti da neko ko je odlican djak, ko je perspektivan naucnik, koga su uocili nastavnici, ulozili nesto u njega, koji, dakle, cesto nakon veoma napornog studiranja, posle dobijene diplome, godinama ceka dok sistematizacija nekoj ustanovi udeli, moram reci tu neprijatnu rec, jedno ili dva mesta. Kao izvodjacka umetnost, i nauka je umnogome vremenski ogranicena, to ne treba zaboraviti. Darovit covek ne sme da ima prekida u radu; ako zaostane, on, inace, ispada iz igre. U cekanju posla mladi se, sto je potpuno razumljivo, najcesce prekvalifikuju ili odlaze, odlaze u inostranstvo. Nije nikakva tajna da danas vec citavi univerzitetski timovi delaju u inostranstvu, slicno kao i kompletni simfonijski orkestri koji sviraju u inostranstvu ili kompletne fudbalske reprezentacije. Primer sporta veoma je poucan.