MNOGO VREMENA JE IZGUBLJENO

"Nacionali interes Srba u ovom trenutku orijentisan je na vitalne probleme opstanka i vracanja Srba u svetske tokove, sto je podjednako vazno i za Srbe u Srbiji i za Srbe u rasejanju." Ovo je u razgovoru za Glas rekao akademik Dejan Medakovic, istoricar umetnosti i autor memoarske proze Efemeris.

Boraveci nedavno u Austriji i Nemackoj, akademik Medakovic je bio u prilici da neposredno upozna sadasnja nastojanja Srba izvan otadzbine da vezu s maticom odrze i da, sa svoje strane, pomognu da se izopstenost Srbije (i Crne Gore) iz svetske zajednice sto pre okonca. Zato, na pocetku naseg razgovora, pitamo akademika Medakovica – kako osmisliti i napraviti bolju povezanost Srba u rasejanju s maticom?

To je nesumnjivo jedan od najvaznijih poslova, ali se, na zalost, s takvim razgovorima veoma kasni. Propusteno je mnogo vremena u ranijim decenijama i sada je potreban uporan, sistematski i analiticki rad da bi se nadoknadilo sve sto je propusteno. Konacno bi trebalo da dodje do cvrsce povezanosti Srba u rasejanju s maticom. Sve sto na tom planu bude preduzimano ne sme da lici na kampanjski, ad hoc rad, vec treba da predstavlja kontinuiranu aktivnost koja nece zavisiti od volje nekog ministarstva ili institucije u zemlji. Ne moze da se dogodi da se neka akcija ili neki program saradnje sa Srbima van otadzbine zaustavi onda kad neciji entuzijazam ili zanos splasne.

O kakvim konkretnim programima saradnje bi moglo biti reci?

Najpre, nesumnjivo je da ovde, u otadzbini, postoje veliki duhovni potencijali koji se jos nisu ni predstavili Srbima van matice. A to se sve dogadja upravo zato sto se i do sada pretpostavljalo da nekakav nacionalni interes i program uopsteno postoji, ali on jos ne deluje kao cvrst nacionalni program. Znaci, takav cvrst program bi tek trebalo stvoriti. Nije rec o nekakvoj partijskoj agitaciji koju bi trebalo sprovoditi, ali se isto tako ne moze tvrditi ni da gostovanja folklornog tipa mogu da zadovolje sve dimenzije nacionalnih interesa Srba.

Folklorne priredbe su, medjutim, nasledje iz proslosti, a nekada se samo na njima insistiralo…

Tacno je. Zato se vec sada oseca nesrazmera, jer takav vid gostovanja i komuniciranja Srba u rasejanju sa Srbima iz otadzbine koji tamo odu ne moze da zadovolji sva interesovanja, a ni da ostvari neophodne domete nacionalnog programa. Nedostaje, na primer, razgovor na politicke ili neke ruge znacajne drustvene teme. Ali, iznad svega toga je upadljiv problem da Srbi koji zive van otadzbine nemaju dovoljno nasih knjiga, a za to postoji veliko interesovanje. Nije rec samo o popularnoj literaturi vec o knjigama istorijskog tipa koje nasi ljudi zele i da kupuju i da citaju, a do sada nije sprovedena nikakva akcija da se bar napravi spisak knjiga koje bi trebalo tamo poslati. Ono sto sam tamo video jesu vise nego skromne biblioteke u kojima nema najosnovnijih informacija makar o istoriji kulture u Srba, a o necem slozenijem i analiticnijem da i ne govorimo.

Sta jos nije korisceno u komunikaciji sa Srbima u rasejanju a moglo bi biti plodotvorno, ili bar moze da se odmah uvrsti u program prezentiranja?

Informisanost Srba u rasejanju je bolna tacka a, na zalost, rec je o osnovnim informacijama o nacionalnom identitetu koje mnogi jos nemaju. Znacajnu ulogu u tome mogu da imaju izvanredni dokumentarni filmovi koji su ovde snimljeni i najcesce leze negde bunkerisani, pa se covek pita zasto su uopste i snimani. Postoje, na primer, istorijski dokumentarni filmovi savrseno uradjeni na svetskom umetnickom nivou, kao sto su oni o Hilandaru, Sopocanima, Sent Andreji i brojni drugi filmovi koji nikada nisu prikazani Srbima van otadzbine, samo zato sto nije bilo sistematskog programa upoznavanja Srba sa sopstvenom istorijom. Trebalo bi, dakle, osmisliti nedelju dokumentarnog filma u inostranstvu i ubedjen sam da bi posecenost bila izvanredna, gde god bi se prikazivali.

Kako jos nadoknaditi propusteno vreme u saradnji Srba sa Srbima?

Mnogo sta je propusteno, ali nije sve nepovratno izgubljeno. Zanimljivo bi bilo, na primer, organizovati gostovanja nasih specijalizovanih horova koji pevaju duhovnu muziku, a u taj program saradnje bi mogla da se ukljuci i Srpska pravoslavna crkva. Da i ne pominjemo da mnogim nasim ljudima u inostranstvu nisu poznate ni izuzetno vredne Mokranjceve rukoveti koje su pocetkom ovog veka proslavile i samog Mokranjca na turnejama koje je pravio bas po Evropi.

Osim toga, svedoci smo da se kod nas pojavljuju mnogi talentovani ljudi koji dobijaju i medjunarodna priznanja i osvajaju brojne nagrade, a njih ne poznaju nasi ljudi u rasejanju. Treba li napomenuti da imamo sjajne pozorisne predstave koje se sasvim retko pojavljuju na nekim gostovanjima za Srbe van otadzbine. Sve je to dokaz da imamo velike potencijale i sjajan materijal koji mnogima ostaje nepoznat, ali mi kao da smo nezainteresovani da o tome nasi ljudi u svetu nesto vise saznaju.

Kako biste definisali trenutni nacionali interes?

Sada je nas nacionalni interes orijentisan na vitalne probleme opstanka i na vracanje Srba u svetske tokove. Nema sumnje, to je pitanje opstanka. Kako drugacije razmisljati kad ovde, u zemlji, mleko postaje pojam a mnogi ne uspevaju da svaki dan kupe hleb.

Ali, iznad svega toga nalazi se imperativ da se moraju nadvladati svi stranacki partikularni interesi i da se nadstranackim kompromisom mora doci do jedinstvenog srpskog nacionalnog interesa. Sloga i nacionalno jedinstvo su primarni srpski interesi. Ja znam da se moraju preboleti decije bolesti demokratije, ali je besmisleno da se nacionalna energija trosi u medjustranackim rasprama. Sta tek reci za Srbe u svetu koji sebe smatraju intelektualcima, a koji traze bombardovanje i jos teze kazne za svoj narod i svoju otadzbinu!? Zar mozemo svetu da dokazemo da smo bolji, ako bas predstavnici naseg roda zele da nas osude i prikazu jos gorima? Upravo zbog takvih istupa i delovanja pojedinaca neophodno je odredjivanje nacionalnog interesa kojim ce se Srbi zastititi.

(1993)