MODEL NOVOG RODOLJUBLJA

Cetvrti tom Efemerisa, memoarske proze akademika Dejana Medakovica u izdanju BIGZ-a, knjige koja je svakako obelezila izdavacku 1993. godinu u nas, zavrsava se opisom Brozove sahrane. Gledajuci leve i desne, male i velike, razlicitih boja i religija, okupljene tim povodom, autor razmislja o efemernostima zivota i o mogucnosti da se "tako reci jos na daci, sklopi vecni mir na ovom svetu".

Samo deceniju posle tog dogadjaja, druga Jugoslavija je srusena i ugusena u krvi mnogih njenih naroda. Za Srbe, to je znacilo, i jos znaci, umnozavanje njihovih seoba i deoba. Rusevine drzave koju su gradili decenijama, zanavek su zatrpale, sem zivih ljudi, sela i gradova, i mnoge iluzije i snove.

Porodica Medakovic i njen veliki hronicar, akademik Dejan Medakovic, ucesnici su i svedoci mnogih istorijskih zbivanja, koja su odredjivala sudbinu srpskog naroda. Stara uteha, koju autor pominje u Efemerisu, poneta od predaka i od velikih ucitelja, glasi: "Non omnis moriar" – Nece sve umreti.

Istoricara umetnosti i poetu, generalnog sekretara i kandidata za predsednika SANU, akademika Dejana Medakovica pitali smo: Sta Srbima, danas i sutra, valja ciniti?

Moramo se vratiti sopstvenom identitetu koji je, ako ne sasvim izgubljen, ono bar dobro ostecen. Cekaju nas izvorista, ishodisne tacke nase duhovnosti, ali to nije pateticni, sentimentalni povratak u proslost, u neku vrstu zastite, bekstva od savremenog sveta. Smatram da prave duhovne vrednosti jednog naroda nisu omedjene hronologijom, ne zaustavljaju se u jednom trenutku; one zive poput umetnosti.

Sve ono sto je vredno, pretrajava bez hronoloskog omedjenja, a srpski narod je tokom svoje duge istorije stvorio mnogo takvih vrednosti, koje mogu da mu pomognu u neophodnoj revitalizaciji, u otkrivanju sopstvenog, predugo zamagljivanog, identiteta. Mnogo je primera duhovne zaparlozenosti u narodu. U najtezim nasim godinama, dok nam se ziva snaga nacije rastace, odlazi u druge zemlje, valja nam graditi model novog rodoljublja.

Istorijska nauka je izmedju dva rata, Drugog svetskog i ovog sada, jednim delom zatajila, bila je u senci politike, baveci se krpljenjem fiktivnog bratstva i jedinstva. A zna se kolika je uloga istorije i ostalih drustvenih nauka u formiranju svesti naroda. Srbi su danas u trazenju, da bi se jasnije odredili prema sebi i drugima, da bi lakse rezumeli sta ih je snaslo i sta im valja ciniti da opstanu, da se ponovo saberu.

Sem pogresnih lekcija iz novije istorije, Srbi su, izgleda, zaboravili i pouke davne proslosti?

Da. Setimo se samo pada Smedereva 1459. godine i propasti srpske srednjovekovne drzave. Srbi su se potom vekovima rasipali po tudjim carstvima, na ogromna prostranstva, koja nisu mogli ni bioloski savladati. Pogledajmo danas Budim, Sentandreju, nekada jake srpske duhovne, kulturne i ekonomske centre. Iza Srba su tamo ostali samo krstovi njihovih crkava. Danas, u razvalinama druge Jugoslavije, a van maticne republike, zivi vise od tri miliona Srba. Svi narodi sa ovih prostora zive jedan tragicni, istorijski prelomni trenutak, mada slom komunisticke ideologije nije specificnost ovog tla, vec svetska pojava. Najbolnije se to odrazava u velikim razmerama, odnosno u bivsem SSSR. Tamosnja dogadjanja, secesija, ekonomska beda, gradjanski rat, veoma su slicni raspadu SFRJ. Posle toliko decenija vladavine totalitarnog rezima, snasle su nas iste posledice, a to znaci da on u osnovi nije bio dobro postavljen. Taj sistem je pukao na dva osnovna sava: na neresenom nacionalnom pitanju i na ekonomiji. Odlaskom vladara – tiranina, kod nas ga je (njegovom voljom) nasledilo osmoglavo, pre bih rekao – bezglavo, Predsednistvo. Slom te i takve drzave bio je neminovan, a od svih naroda koji su u njoj ziveli, Srbi su ga najnespremniji docekali.

Vidno je da danas medju Srbima nema ni duhovnog, ni politickog, ni drzavnog jedinstva. Kako ocenjujete mogucnosti da im se bar neko od ta tri jedinstva dogodi?

Mnoge okolnosti otezavaju taj proces, skrecu ga u neke sporedne vode. Mnoge se snage trosena osvajanje vlasti, gubeci dragoceno vreme. Ima, ipak, znakova da se stvari menjaju nabolje, recimo nas odnos prema takozvanoj emigraciji. Politicki emigranti su se nekako izjednacili s ekonomskim, dosle su nove generacije. U srpskoj dijaspori veoma je ojacalo nacionalno jedinstvo, pa smo dosli u situaciju da su ti signali iz inostranstva prema matici jaci nego obrnuto. Sve ide veoma sporo, s besmislenim smetnjama koje sami sebi pravimo, ne racunajuci jak spoljni faktor koji to ujedinjavanje sprecava. To je, duboko verujem, proces koji se ne moze vestacki zaustaviti. Siguran sam da ce s pomeranjem prostora slobode, s visim stepenom politicke kulture, doci do kristalno jasne spoznaje sta je najvisi nacionalni interes srpskog naroda.

Kod nas se jos, na zalost, brkaju partijski i nacionalni interes. Danas je opstesrpski interes zanemarljiv u odnosu na stranacke interese, sto je potpuno pogresno. Ako zbog niceg drugog, ono zbog najcesce kratkorocnosti partijskog interesa, koji je nuzno povezan za vlast. Vazno je jedino celina srpskog naroda, njegov opstanak i njegovi nacionalni ciljevi.

Srbi su danas ugrozena vrsta, i u matici i van nje. Svet je prema nama negativno okrenut. Biti danas Srbin, na primer u Becu, nimalo nije lako. Nedavno sam bio u Nemackoj i u Austriji, pa sam se u to uverio.

Cesto ste a 1990. godine pred ekspertima akademija nauka i umetnosti iz SFRJ, govorili o nuznosti stvaranja kataloga srpske duhovne bastine. Taj popis jos nije sacinjen.

Nije. Inace, o ugrozenosti srpske duhovne bastine ja neprestano govorim i pisem od 1949. godine. U nizu mojih najboljih namera na poslu ocuvanja i povezivanja srpske duhovne vertikale bio sam cesto grubo sprecavan ili neshvacen. Nesto smo, ipak, uradili. Eto, u Matici srpskoj sam, u svom odeljenju, predlozio da radimo umetnicku topografiju i ona je uradjena za Sremske Karlovce, Sombor, Pancevo, Krusevac, a radi se Novi Sad. To je bilo i nuzno i hitno, s obzirom na brze promene gradskog stanovnistva, koje gutaju i duhovni inventar prethodnih slojeva. Zalim sto to nije uradjeno za Vrsac, Kikindu, Suboticu, Mitrovicu i druge gradove. Uspeo sam da dovrsim svoje vidjenje srpskog baroka, dao sam i sintezu. Mnogo sam se bavio srpskom umetnoscu u dijaspori: s Dinkom Davidovim radio sam Sentandreju, s DJordjem Milosevicem Trst, sa Vojom DJuricem i pokojnim Bogdanovicem – Hilandar. Na stolu mi je nedovrsena knjiga Srbi u Becu. To je projekat koji sam poceo s podrskom bivse Jugoslovenske revije, bio je vezan za stogodisnjicu Srpske crkvene opstine u Becu, ali je prilika da se to okonca o jubileju – propala, jer sada moram da radim kao slobodni strelac.

Rat na tlu bivse SFRJ tragicno je izmenio prilike i kada je rec o srpskoj duhovnoj bastini, ciji katalog nemamo. Situacija je nepovratno izmenjena, narocito u Slavoniji, gde je nestalo vise od dve stotine srpskih pravoslavnih hramova. Slicno je u Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji… Dragocene crkvene zbirke su ili unistene ili pokradene. Nedavno sam u jednoj beckoj antikvarnici pronasao rusko Cetvorojevandjelje iz 17. veka, s puno dragocenih zapisa, a pripadalo je crkvi Svetog Nikole u Baji. Becki buvljak je pun stvari s ratnog podrucja, medju kojima su i dragocene srpske relikvije. O tome se zna i u Crkvenoj opstini i u ambasadi, ali niko nista ne preduzima. Ne tako davno propustena je mogucnost da dodjemo do originalnog Danhauzerovog akvarela kneza Milosa, po kome je u 19. veku radjena, takodje veoma retka, litografija. To je samo jedan primer naseg nemara prema sopstvenoj proslosti.

Zastala je i revitalizacija Sremskih Karlovaca, iako je donet zakon koji na to obavezuje. Stice se utisak da za to nije kriva samo besparica?

Vec godinama sam u nekakvim odborima za revitalizaciju Sremskih Karlovaca i rastuzuje me cinjenica da nase lepe programe ne mozemo da realizujemo. Naglasavam, ti programi ne zavise od sankcija. Sacinjen je novi prostorni plan grada, dogovoreno je njegovo ozivljavanje, jer samo konzervacija zgrada, bez zivota u njima, ne znaci mnogo. Bogoslovija je dobila svoju zgradu, dok je pitanje reprezentativne palate srpske Patrijarsije jos nereseno, kao i pitanje crkveno-narodnih fondova. Gimnazija je resena i to dobro, a vodi je uspesan domacin, direktor Pesikan. Prvi arhiv za nasu istoriju 18. veka nalazi se u neprimerenim postorima i propada.

Takodje samo zahtevali da se Patrijarsiji vrati zgrada koju je ona sazidala za Arhiv i Biblioteku, a koju je zaposela Opstina. Jos hiljadu osamsto i neke sazidan je Magistrat za opstinske potrebe. Da bi pocela sanacija zgrade crkveno-narodnih fondova, valja iseliti Arhiv, koji trune u vlazi. Najlepsa dvorana u Vojvodini sigurno je u staroj saborskoj zgradi, u kojoj je danas menza. Onaj ko zna sta se tokom istorije Srba na ovim prostorima zbivalo u toj sali, neprijatno se oseca kada ga danas tamo doceka miris kupusa i pasulja.

Nedavno smo bili zajedno u najodgovornijem sastavu: licili smo na divan hor koji peva apsolutno harmonicno, ali se ni posle tog sastanka nista nije pomerilo s mesta. Gde zapinje – nisam kadar da dokucim. Novac sad vec postaje problem, jer ga inflacija topi, a moglo se ici u etapne intervencije, korak po korak.

Stara srpska tradicija ktitorstva, kasnije mecenarstva, danas se javlja u novom obliku. Moze li ona pomoci duhovnom stvaralastvu, i starom i novom?

Sigurno. Danas imamo i preduzeca i pojedince koji vrlo casno zaradjuju svoj profit i ulazu ga u naucno i umetnicko stvaralastvo. Eto, na primer, reprezentativna izlozba SANU "Doba Tetrarha", koja je apsolutno na svetskom nivou, ne bi mogla da se realizuje bez sponzora. Budzet Akademije to jednostavno ne moze da izdrzi. Crkva tacno razlikuje "ktitore i priloznike svjatago hrama". Priloznik je onaj ko daruje manje priloge, a ktitor je osnivac, graditelj i zna se ko to moze biti. Toj tradiciji se danas vracamo i valja je zakonski stimulisati, kroz poreske olaksice, kao sto se radi u svetu. Bavarska banka, na primer, kupi prekrasnog Goju i daje ga na trajnu pozajmicu Pinakoteci. Na maloj, ali vidnoj plocici pise cije je to vlasnistvo. Zauzvrat su im od drzave oprostene kojekakve dazbine. To je tajna svih velikih fondacija poput Rokfelerove, Morganove, Gugenhajmove i drugih. To i kod nas valja reklamirati, jer mnogi novi bogatasi nisu upuceni kako se moze uskakati u poduhvate koje drzava nije kadra, ali i ne treba da finansira.

Dopali smo neprilika kada se novac za kulturu i umetnost sve teze nabavlja. Na zalost, propustali smo mnoge godine kada su se pare za to mogle naci: pitanje revitalizacije fruskogorskih manastira bilo je politicko, a ne finansijsko. Zbog toga biseri nase duhovnosti jos nisu obnovljeni, a o tom poslu se govori duze od dve decenije. Mi smo, uostalom, poznati kao veliki rasipnici vremena, a ono je najveci kapital.

Hocemo li uskoro moci da citamo Efemeris V?

Rukopis sam nedavno predao izdavacu, BIGZ-u. Period o kome govorim omedjen je Brozovom smrcu s pocetka, a na kraju je izbijanje ovog tekuceg rata. Isprepletene su price, secanje, arhivski dokumenti, a clanovi moje porodice sada su senke iza kojih su ostali grobovi – i san. G. Jovan Radulovic je procitao rukopis, kaze da je veoma zadovoljan; ja sam svoje obavio, a kada ce knjiga izaci, ne volim ni da pitam.

S jedne strane, preplavljeni smo visestranackim politickim programima koji, svaki na svoj nacin, brinu nacionalne brige. S druge strane, Srbi nemaju jedinstven nacionalni program oko koga bi se okupili.

Takav program je neophodan, ali ja trenutno ne vidim snage koje bi na njemu radile, niti ga je i jedna stranka stvorila. Mislim da je vreme upravo sada da se sacini umeljena vizija nase buducnosti. Rizik je, naravno, veliki, da autori budu popljuvani i na krst razapeti, a govorim iz Akademijinog i licnog iskustva. Nisam vise siguran da se takvi vizionarski poduhvati mogu danas institucionalizovati. Pokusaj s Memorandumom SANU nije bio pravi nacionalni program, ali to jeste bio spis koji je fiksirao probleme i nudio neka resenja. Namera je bila najbolja, da se ukaze na neravnopravan polozaj srpskog naroda u SFRJ, kao posledici Ustava iz 1974. godine. Nismo uspeli, Akademija je prezivela teske dane, sprecena je proslava nase stogodisnjice.

Sve to je u dobroj meri obeshrabrilo ljude da se preko institucija angazuju na ovakvim preduzecima. Mozda bi to sada mogao da bude zadatak manjeg broja odabranih pojedinaca. Pitanje je koliko bi ti pojedinacni glasovi mogli da dopru, da se uliju u opstu narodnu svest. Bez obzira na sve, za mene licno, bitka za ujedinjenje na duhovnom planu ne prestaje. Ja, zbog svojih godina, ne mogu da cekam, neke bolje trenutke, a i sklon sam nacelu malih koraka.

Nazire li se kraj ovoga rata?

Ima nekih signala, izgleda da se nazire kraj ovog rata. Naglasavam, pri tom, da postoje problemi cije resenje zavisi samo od nas, druga vrsta, gde je ishod samo delimicno u nasoj nadleznosti i kada je o ratu rec, treca, najgora grupa problema na cije razresenje uopste ne mozemo da uticemo. Ako spoljasnji interesi nalazu da rat potraje do potpune iscrpljenosti zaracenih strana, ili da se na ovim prostorima stvori jaka islamska drzava, onda mir nije na vidiku. Previse je ovakvih "ako" da bi prognoze bile iole precizne.

Procitao sam ovih dana deo izjave nadbiskupa Perka Radio-Vatikanu, u kojoj on, izmedju ostalog, kaze da je, navodno, Beograd-ludnica Balkana! Sokiran sam – to je katastrofalna izjava za sredinu koja je g. Perka lepo primila, u kojoj on, napokon, nije gost, vec je, kao nadbiskup, kod kuce. S druge strane, te reci i ne iznenadjuju, jer je Vatikan drzava, koja je u KEBS-u glasala za uvodjenje surovih sankcija protiv Jugoslavije, Papa je trazio, u vise navrata, vojnu intervenciju. Inace, ni sveti otac, a ni drugi verski poglavari, ne vole da se kaze kako se na prostorima bivse SFRJ vodi i verski rat.

G. Perko se, kao sraf mocne katolicke piramide, zalaze za jedinstvenu i celovitu Bosnu, kada je jasno da to njeni narodi ne zele. On tvrdi da su se Slovenci srecno izvukli iz SFRJ iako je znano da su njome vladali uz Broza. G. Perko ne bi smeo da doliva ulje na vatru i trebalo bi da vodi ekumensku politiku. Blago receno, oporost njegovih izjava ne prilici jednom visokom prelatu.

(1993)