NAUKA U SENCI POLITIKE

Akademik Dejan Medakovic dobitnik je Oktobarske nagrade za knjizevnost, za memoarsku knjigu "Efemeris". Progon srpskih kulturnih institucija, svojatanje teritorija, srpski izbori, vracanje na duhovnost, sustina je pitanja koja smo postavili akademiku Dejanu Medakovicu. Vasa knjiga Efemeris mjesecima je best-seler. Recite nam, ukratko, o kakvoj knjizi je rijec?

Knjiga Efemeris predstavlja hroniku moje porodice. Rec je o staroj porodici ciji su clanovi vise od 150 godina prisutni u javnom zivotu srpskog naroda. Sluzili su srpske knezeve Milosa i Mihaila u Knezevini Srbiji, a Petra Petrovica II NJegosa i knjaza Danila u Crnoj Gori. Pisali su knjige istorijskog sadrzaja i bili novinari.

Razgranata porodica orodjena je s citavim nizom drugih porodica ciji su clanovi, takodje, stekli ime u istoriji srpskog naroda, na primer Branko Radicevic i kompozitor Kornelije Stankovic, glumac i reziser zagrebackog kazalista Ivo Rajic. Osecao sam da sam obavezan da ono sto sam sakupljao i tako upamtio, a sto predstavlja porodicnu tradiciju, sacuvam od zaborava. Silom okolnosti postao sam neka vrsta svedoka. Ja, dakle, u knjizi svedocim, a preko sudbina mnogih licnosti dajem i svoja razmisljanja o zivotu, o smislu, o prolaznosti, o sudbini pojedinacnoj i kolektivnoj.

Pored poslova generalnog sekretara SANU, Vi ste i predsjednik Skupstine Drustva Srba iz Hrvatske u Beogradu. Poslednjem progonu Srba prethodile su decenije progona srpskih kulturnih institucija, jezika, pisma... Recite nam nesto o tom stradanju i planovima Drustva da se dalji progon sprijeci?

Mi smo nadstranacko drustvo, a nasi su zadaci prvenstveno da pomognemo u ocuvanju srpske ugrozene bastine u Hrvatskoj. Nasa je zelja da unapredimo i nepovoljno ekonomsko stanje nasega naroda koji mahom zivi u takozvanim nerazvijenim krajevima.

To je drustveni program do kojeg smo mogli doci na osnovu saznanja u kojem stanju oronulosti i propadanja se nalaze materijalni ostaci srpske kulture u Hrvatskoj. Provodeci genocid, ustaske vlasti razorile su na stotine crkava, poruseni ili tesko osteceni su gotovo svi manastiri na njenom tadasnjem podrucju. Unistena je celokupna organizacija Srpske pravoslavne crkve. Stradale su zgrade uciteljske skole i drugih prosvetnih institucija. Posle rata osnovano je drustvo "Prosvjeta" i ono je prvo pokusalo da zapocne mukotrpan posao – lecenje tolikih rana koje su nastale u ratnom bezvlascu. To drustvo nije bilo dugog veka, jer, ni krivo ni duzno, a na osnovu "zakona" o simetricnim krivicama, ukinuto je kada je i Matica hrvatska, ciji ekstremni stavovi, posebno sto se tice zajednickog jezika, predstavljaju tragican uvod u kasnija zbivanja. Posledice su u punoj meri izbile danas na videlo.

Koliko su pozivi stranackih vodja na povratak duhovnosti u funkciji predizbornih nadmetanja i kolik oje, po Vasem misljenju, Srbija stvarno odvojena od svojih duhovnih korijena?

Sumnje nema da smo se u periodu posle Drugog svetskog rata na dalje postepeno, ponekad sistematski, odvajali od nasih duhovnih korena. Doslo je do ozbiljnog diskontinuiteta u pogledu stvarne spoznaje sopstvene duhovnosti. O tome bih mogao da vam pruzim bezbrojne primere, a uzeo bih iz moje uze struke, tj. istorije umetnosti. Vise od trideset godina predavao sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu istoriju umetnosti, docekivao i ispracao mnoge generacije, organizovao mnoge ekskurzije po velikim sredistima nase duhovnosti, pre svega srednjovekovnim manastirima. Imao sam tad prilike da veoma pazljivo pratim i uocavam upravo taj diskontinuitet, tu nepripremljenost da se sustinski pronikne u sve one duhovne sadrzaje koji su ispisani na zidovima nasih manastira. Mogla se brzo uociti i cinjenica da se u tom periodu doslo i do prvih saznanja o citavom bloku nase duhovnosti. Srednjovekovna knjizevnost u razdoblju izmedju dva svetska rata slabo je proucavana u srednjim skolama u cijim je programima gotovo i nije bilo, ili je svedena na stepen pismenosti ili istorijskog svedocanstva. Trazila se u njoj iskljucivo istorijska istina, podatak ili cinjenica, a zanemarivala se sustina njihove poruke. Drugim recima, nesto sto je predstavljalo vrhovnu duhovnost u sferi najviseg obrazovanja vizantijske civilizacije, u tumacenjima nase nauke nije domasilo duhovnu lepotu svojih istocnika.

Izvrsite analizu svih posleratnih udzbenika za osnovne skole i gimnazije, analizirajte kako i koliko je protumacena nasa istorija, pa cete se brzo uveriti o pravoj pustosi i kidanju sa autenticnim duhovnim nasledjem.

Kako gledati na predstojece visestranacke izbore?

Od visestranackih izbora u Republici Srbiji ocekujem mnogo. Pre svega, smatram da oni mogu da budu i nas prvi veliki korak u doista demokratsko postupanje i ponasanje. Mozda ce se neko zacuditi ako tako tvrdim, ali, moram istaci da proces prelazenja od dogmatskog nacina razmisljanja ka demokratskom u savremenom smislu zahteva i istinske duhovne preobrazaje. S takvim preobrazajima suocene su i sve zemlje takozvanog realnog socijalizma, na prvom mestu i sam Sovjetski Savez. Kao sto se vidi, ti preobrazaji nisu bezbolni. Oslanjajuci se na istinsku demokratsku tradiciju srpskoga naroda, verujem da ce nam ona pomoci kao putokaz koji ce nas odvratiti od nepromisljenih i neodgovornih postupaka. Republika Srbija mora vec sada da misli o svom hodu ka tekovinama savremenog sveta. Taj hod se vise ne moze zaustaviti, a svako zadrzavanje baca nas na marginu evropske stvarnosti. Ja ne agitujem ni za jednu stranku vec iskljucivo za interese srpskog naroda. Verujem u zrelost ljudi da tacno procene te interese i da se prema njima odrede.

Zasto SANU ne reaguje da se realizuje u Jugoslaviji Memorandum?

Mislim da je oko Memoranduma SANU sve receno. To nije bio nikakav zaverenicki dokument s nekakvim nacionalnim nabojem. To je bio pokusaj da se na jedan drugi, temeljniji, a svakako ozbiljniji, nacin sagleda i oceni stvarna situacija u kojoj se obreo srpski narod. U tom pokusaju mi smo na samom pocetku rada brutalno spreceni.

Sve ucestaliji zahtjevi stizu iz Makedonije da im se prizna vlasnistvo nad srednjovjekovnim manastirom Sveti Prohor Pcinjski i cijelom ovom teritorijom koja je, po njihovom tvrdjenju, dio makedonske drzave. Recite nam sta je u pitanju?

Pitanje teritorijalnih zahteva iz Makedonije, vezanih za manastir Svetoga Prohora Pcinjskog i njegovu okolinu, izaziva nepotrebne i stetne posledice zato sto ovakve zelje nisu istorijski opravdane. Duboko zalim sto se, pored tolikih spona koje vezuju nase narode, uporno traze razlozi za smutnju i razdor. Nikako da shvatimo da nam je sudbina vekovima bila ista, jednako kao i nasa stradanja. O svim spornim pitanjima treba razgovarati ne preko novina, niti na mitinzima, pa ni u vatrenim skupstinskim raspravama, vec rec treba prepustiti naucnicima. Upravo zato predlozio sam da Srpska akademija nauka i umetnosti organizuje medjunarodni naucni skup. "Manastir Sveti Prohor Pcinjski i njegovo vreme". Razume se da cemo na taj skup pozvati i nase uvazene kolege iz Makedonije. Bice to prilika da o svim problemima Prohora Pcinjskog razgovaramo trezveno i s argumentima. Velika je opasnost za sve nase narode, bez razlike, ako se emocijama gradi primenjena istorija. Kad-tad sve takve vestacke konstrukcije, koje sluze jednom odredjenom istorijskom trenutku, ruse se kao kule zidane na pesku. Razume se da usvajanje kriticke istorije nije uvek i bezbolan proces, ali se kroz takvo cistiliste mora proci kako bi se postiglo trajno intelektualno opredeljenje.

(1990)