NE PLASITE SE SOPOCANA

Prosle godine navrseno je tri i po decenije organizovane zastite spomenika kulture i istorije u Srbiji. Dejan Medakovic je zivi svedok uzbudljivih konzervatorskih zahvata, od samog pocetka, na arhitekturi Svete Sofije u Ohridu, spasavanju urbanih celina u Istri i na Primorju, ciscenju srpskih srednjovekovnih fresaka, popisivanju stecaka. Tu je i medjunarodna izlozba u Parizu, 1948. godine, o srednjovekovnoj umetnosti Jugoslavije, prvi ozbiljniji proboj iz kulturne izolacije.

I sada, posle toliko godina, i prilicno uspeha Zavoda za zastitu spomenika kulture Srbije, akademik Dejan Medakovic govori i o nesporazumima.

Sigurnost spomenika – kaze akademik – podmuklo ugrozavaju brzopletost, lazna samouverenost, neznanje, predrasude, strah od politickog zigosanja, provala nepredvidjenih mrakova koji bujaju u zasedama primitivne i duhovne lenjosti. Samo tako se moglo dogoditi da u decenijama koje su proticale, i pored izuzetno dobrih zakona koji stite spomenike kulture, postoje i oni koji su prisvojili povlasticu da krse zakon bez posledica. Doslo je do mnogih sporova, iz kojih su spomenici kulture i njihovi cuvari najcesce izlazili porazeni, obezvredjeni, osramoceni.

Prica o tome kako ce u letopisu zastite biti upamceni tragicni primeri Golupca, Smederevske tvrdjave, kamenoloma pored Ravanice i Sopocana, jedva izbegnute katastrofe manastira Mileseve, sramotna zapustenost Kalemegdana, beznadezna sudbina manastira Vojlovice.

Zbog cega Narodna biblioteka nije ubrzala opisivanje srpskih srednjovekovnih rukopisa, oglusujuci se cak i o preporuku Izvrsnog veca SR Srbije – pita se Dejan Medakovic.

Stvoren je neobican paradoks: zakonodavstvo nase konzervatorske sluzbe doseglo je svoj vrhunac, a istovremeno rezignacija poslenika zastite priblizava se opasnoj tacki, koja upozorava na teske posledice.

Sumnje nema – kaze akademik Medakovic – ugrozeni su drustveni interesi. Precutkivanje i zataskavanje kriznih slucajeva samo je odmoglo drustvu u odbrani svojih vlastitih nacela. Svedoci smo posebne ravnodusnosti prema kulturnoj bastini. Posedujem dokaze o zalosnoj sudbini fruskogorskih manastira. Nasa je duznost da sa zahvalnoscu pregledamo ono sto je sluzba zastite do sada uradila. Mnogi njeni napori zasluzuju iskrenu zahvalnost. Ipak, kuda dalje? Kako izmeniti odnos prema nasem spomenickom nasledju, kako ga ukljuciti u svest nacije, kao istinsku bastinu ovog tla, koja pruza dokaze da je to deo tekovina i evropskog duha.

Tragicne ljudske sudbine, profesore, izgleda da su obelezje ovog tla. Tragedija je, izgleda, i najprimereniji umetnicki oblik naseg ljudskog i istorijskog bica. Sta znaci kada danas ti spomenici, ta obelezja stradanja, propadaju? Otkud ta dvostruka pogibija?

Strasno je to kada na nase oci, za jedan, dva ili tri sata, nestane iznenada i zauvek jedan umetnicki spomenik, delo koje je pretrajalo vekove, koje je imalo svoju duhovnu poruku, svoju sadrzinu. Tesko je to uopste sabrati. Kao primer mogu navesti tragediju koju smo doziveli sa fruskogorskim manastirima, pojasom na kome je u toku vekova stvorena citava jedna mala Sveta Gora, dakle 14 manastira u kojima su nastala odredjena duhovna sredista – knjizevna i umetnicka. Tu se sabralo iz raznih zbegova mnogo relikvija, tu su mosti Srba svetitelja, koje su ravanicki monasi bukvalno na ledjima nosili od Ravanice, gore do Sentandreje i posle konacno smestili u manastiru Vrdniku u Sremu. To je citava Odiseja jednog velikog nacionalnog simbola.

Kako je doslo do vandalizma?

Nikako slucajno. U toku Drugog svetskog rata doslo je do genocida na tom podrucju. Srem je od izdajnika mnogo stradao, tako su stradali i fruskogorski manastiri. Svi su opusteli, mnogi su razoreni. I ono sto je tragicno, to je da ti ratni invalidi – jer, tako o njima mozemo govoriti – ratne zrtve jednog zlocina, jos i danas trpe zastrasujuci indiferentan odnos. Da paradoks bude veci, sve se to desava na prostoru koji je skoro omedjen raznim zavodima za zastitu spomenika kulture: Pokrajinski zavod u Novom Sadu, Zavod Srema u Mitrovici, Republicki zavod u Beogradu…

To nije nesto sto se ne moze analizirati.

Gde su uzroci takvog stava? Cesto se potezu argumenti o novcu. Sta se, u stvari, dogadja?

To su argumenti privida. Na zalost, mi se veoma cesto koristimo prividom da bi jednu situaciju, koja nije istinita, pretvorili u jednu istinu, i onda je obradjujemo kao istinu. Tako se i ovde, u slucaju fruskogorskih manastira, poteze taj novcani argument. Koliko je novca razbacano na ciste besmislice! Uzmite samo Sremske Karlovce. Kada je Novi Sad resio da pravi univerzitet, i kada je postalo stvarnost, moglo se mnogo vise uloziti u Sremske Karlovce, gde je postojao citav niz zgrada, van upotrebe. Propadali su divni i prekrasni, veliki i reprezentativni objekti. Jednostavno, niko se nije okrenuo prema Karlovcima, jedinstvenoj prosvetnoj sredini, gde je nastala i najstarija srpska gimnazija. Zasto tu nije ulozeno nesto novaca, u saniranju objekata, zasto nije izvrsena revitalizacija?

Kakav je Vas stav uopste prema revitalizaciji spomenika kulture?

Ja se opredeljujem za revitalizaciju. E, sada je pitanje kako oziveti taj prostor. Tu su nesporazumi. Mi smo u turistickoj euforiji. To je jedna vizija. Ali, turizam donosi spomenicima probleme, vrlo cesto ih degradira. Kolege iz Makedonije su sa mnogo ljubavi i znanja konzervirali manastir Nerezi i potom ga revitalizirali. Medjutim, Nerezi su danas, de facto, crkva u dvoristu velikog hotelskog kompleksa. Narusen je jedan ambijent, pre svega duhovni.

Kako je, onda, najbolje zastititi spomenike kulture?

Iskustvo je pokazalo da su nam kaludjerice najbolji konzervatori cuvari. Tamo gde su one, manastir je u redu. Izvanredne su manasijske, one u Ravanici, Velucu, LJubostinji, u Zici, Naupari, u Vracevsnici, pa sta hocete vise? Je li to malo? Pa, to su sjajni, veliki spomenici, koje te zene odrzavaju tiho i nenametljivo. Na zalost, trpe sikaniranje, cesto veoma tesko. Muski manastiri su redji, jer je musko monastvo u krizi. Ali, vec u Studenici je jedno izvanredno bratstvo, tu je slika drugacija. Pulsira drugi zivot. Dakle, hocu da kazem, da je covek okosnica svega. Pod uslovom da nije varvarin, nego da je oplemenjen, da ima unutrasnji sadrzaj, duhovnu radoznalost, da s duznim pijetetom pazi ta trajna dobra nastajala vekovima.

Profesore, stvaraoci tih trajnih dobara izgleda da su bili zagledani u vekove unapred, vise nego covek danasnjice unatrag. Kao da su ih vise videli…

Pa, molim vas, jos kod Camblaka imamo zabelezeno da je kralj Stefan Decanski godinu dana tragao za najlepsim mestom za manastir. To nije prazna fraza. Nesumnjiv je njegov udeo na osnovu koga je oslikan ceo decanski hram, sa stotinama kompozicija i kompletnim ikonografskim repertoarom. Bio je na nivou tadasnjeg teoloskog znanja, ravnopravni sabesednik koji je znao sta porucuje. I majstori toga doba radili su sa smislom, sa unutrasnjom potrebom prema delu koje stvaraju. U manastiru Manasija najlepse freske su u kubetu, mestu koje se odozdo ne vidi dobro. Majstori su bili svesni da je to podvig, nesto sto je ravno njihovoj komunikaciji s Bogom, jednoj dubokoj duhovnoj komunikaciji. Ktitor despot Stevan Lazarevic je mogao dole da vidi da li mu rade dobro ili lose, a oni su upravo najlepse uradili gore.

Kakve su konzervatorske dileme, kada treba jednom spomeniku da se vrati autenticni oblik – kao u slucaju gracanicke priprate?

U nauci je usvojeno misljenje da je Gracanica najlepsi spomenik, jedan od najlepsih spomenika arhitekture vizantijskog smera u prvoj polovini 14. veka. Sigurno da jeste! Gracanica je imala otvorenu pripratu i taj spoljni narteks je u vreme obnove Pecke patrijarsije zazidan. E, sad, u rekonstrukciji, konzervatori su usvojili projekat da se ta zatvorena priprata otvori. I to je uradjeno. Nesumnjivo je naucno opravdano, ali – po mom misljenju – nije ispunjen i drugi uslov za takvo resenje. Za ceo ambijent manastira, mogucnost njegove zastite od fizickih povreda, vrlo je mala. Same monahinje jednostavno fizicki ne mogu da ga zastite. Zato je trebalo ostaviti te zidove.

Profesore, i Vi i konzervatori tri i po decenije se organizovano borite za zastitu spomenika kulture. Borite se protiv ostecenja koja donose i vreme i zablude. Sta je teze?

Vreme razara sporije od coveka. To je, na zalost, moje iskustvo. Ono sto ljudska glupost, mrznja, bes, mogu da ucine, to je strasno. Posebno ako je to u coveku koji ima rec, i tezinu, i moc da utice. Postoji mnogo dokaza. Vidite, primer grada Golupca, koji je najlepsi sacuvani srednjovekovni grad na velikoj reci. Tu su upravo otvorili kamenolom, a sada izgradjuju cementaru, koja ce da ga dotuce. To je svima jasno. Konzervatori vode veliku bitku, ali se, izgleda, nista ne moze uciniti. To je lancani sistem, kao lancani sudar na autoputu.

Na koji nacin neki nesporazumi, ipak, mogu da se izbegnu?

Postovanjem zakona. Na zalost, vi imate situaciju da ne pomaze ni sudska odluka. Evo, na primer, manastir Dobrun u Bosni, gde je konzervator prvorazredno uredio crkvu iz 14. veka, s retkim sacuvanim freskama toga doba. U pozadini imate klisuru u kojoj radi kamenolom i koji je unistio sve pecinske crkve, isposnice, pestere… Citav taj jedinstveni manastirski kompleks je unisten, pojeo ga je kamenolom, izglodao. I oni to ne mogu da zaustave. I Zavod je doneo resenje, i Vrhovni sud Bosne i Hercegovine je doneo resenje, i nista. O spomenicima kulture govorim van republickih granica. Znam da to mozda nije popularno, ali ja im prilazim sa istim osecanjem da je to sve moje, bez obzira da li je to moj narod stvorio. To je ta internacionalna poruka umetnosti. Ne moze mi se osporiti pravo i zabrinutost ako vidim varvarizam na jednom spomeniku koji se zove Dioklecijanova palata, ili Salona, ili kompleks Trogira, u kome sam sa uzasom konstatovao da se zavarivacka radionica nalazi u renesansno-baroknoj kapeli s kraja 16. veka. Ne mogu da kazem: nisam kompetentan, jer je to druga republika! I takve besmislice.

Zivimo u nekom vremenu uspona i sunovrata, ali to ne moze biti jedino objasnjenje za takav odnos prema kulturnoj bastini. Zar Vam se ne cini da je mnogo nas koji egoisticno, pragmaticno, romanticarski ili nihilisticki gledamo proslost, i blizu i dalju, i na izvestan nacin tako sudimo o sebi i svojoj buducnosti?

U Novom Sadu, govoreci o zastiti pojedinih nasih objekata, govorio sam o mogucnosti da se Sopocani pretvore u francuski spomenik. Prisutni se nisu snasli u pocetku. Zvucalo je kao paradoks, morao sam da objasnim to moje misljenje.

Ako jedan spomenik izlazi iz svesti nacije koja ga je stvorila, da sada ne ulazimo u razloge svega toga jer oni postoje, ako se to desi – znaci, spomenik postaje strano telo koje ne zivi u svesti nacije! Hocete dokaze?

Doziveo sam, na primer, u Decanima: dosla su deca na ekskurziju i hoce u crkvu, a profesor kaze: "Ne, nema nista da se vidi. Tu su slike bogova. Budite na poljani, doruckujte i malo sutirajte!" I onda deca ne udju unutra, jer je profesor imao neke ideoloske razloge da to iskaze. Zar su deca cak dotle morala da dodju da igraju fudbal, zar nije bilo blize poljani od decanske porte? Tu pocinje proces odstranjivanja spomenika iz svesti nacije.

S druge strane, francuski decak je o Sopocanima u gimnaziji naucio da je to, u sferi vizantijske umetnosti 13. veka remek-delo slikarsko, konkretno bas Sopocani se nalaze u svim istorijama umetnosti kao antologijski komad srpsko-vizantijskog sveta. U svim, na Zapadu, od Eli Fora do Andre Malroa. Znaci, francuska omladina to moze staviti u svoj fond znanja i u svoj evropski kulturni prtljag, kao sto su stavili DJota, Mikelandjela, ili svoga Davida. Tako su Sopocani francuski! Zasto ne bi bili francuski? Ne u smislu posednicke tapije, nego u smislu kulture, kao sto ce svako moci da proglasi Direra svojim, ko ga voli, ceni, postuje.

Profesore, republicke granice Vi postujete kao administrativne medje, medjutim, kako na njih gledate u svojoj naucnoj radoznalosti? Da li je istina da se cekaju sporazumi o zastiti izmedju Republike i pokrajina, a ostvaruju se s drugim zemljama?

– Da, to je sporazum sa Rumunijom i Madjarskom, to se radi. Republicki zavod saradjuje i sa Grckom. To je Hilandar, i vojnicka groblja. Sporazum s pokrajinama se dugo, dugo cekao. Napisao sam pismo, otvoreno pismo sekretaru Matice srpske, koji nas je nedavno zvanicno izvestio da Staroslovenski odbor ne racuna na sufinansiranje opisa srednjovekovnih rukopisa. Poslao sam pismo i zamolio da se objavi kao otvoreno u Novom Sadu. Pitao sam: kako nema novca za ovaj projekat, a ima za Enciklopediju Vojvodine, koju uporedjujemo s politickim fabrikama!? Naucnu radoznalost zadovoljava postojeca Enciklopedija Jugoslavije i njene specificne enciklopedije koje izdaje Leksikografski zavod u Zagrebu.

U kojoj meri podeljenost smeta da o istorijskom nasledju brinemo zajednicki i efikasno?

Vidite, to je proces koji je dosledna primena onoga sto je prethodno obavljeno na politickom planu. Republika je svedena na jedan uzi prostor. Da bi se radilo na nekom spomeniku na Kosovu, potrebna je participacija Pokrajine. Ako Pokrajina to nece, onda to dovodi radove u pitanje. I toga je bilo. Srbija je nekoliko godina nudila sredstva za jedan fruskogorski manastir, a Vojvodina nije htela da participira i namenski izdvojena sredstva automatski propadaju. To nije konzervatorski ili kulturoloski problem. To je problem politickog preganjanja, jednog birokratskog stava.

U sudbini Krusedola ili Decana politicki problem smatram minornim. Primarno je ono sto jedan tako veliki objekat zasluzuje, a on nikada ne bi smeo postati zrtva tog politickog preganjanja. Jedan spomenik ne bi smeo da bude spomenik razdora, naprotiv. Jer, bez Trogira – ne mogu, bez Radovanovog portala – ne mogu! I necu! Spomenik ne mozemo pretvoriti u taoca, pa da se iskoriscava za ucene levo-desno, za potkusurivanje, pogadjanja. Nema pogadjanja kada je rec o Dioklecijanovoj palati, ili zagrebackoj katedrali, ili o Kostanjevici u Sloveniji, ili Sopocanima… To je univerzalna briga…

Gde vidite resenje?

Mora se poceti od skolskih programa, koji su nejedinstveni, losi, koji su stvoreni, ako hocete, da pokriju politicku situaciju, pravljeni su izolacionisticki. Dalje i da ne govorim.

Neki nasi spomenici su proglaseni blagom svetskog znacaja. Da se nasalimo: "medjunarodnom kljucu" ili zbog njihove objektivne vrednosti?

U Srbiji su to Sopocani. Izvan kategorije ima i drugih. Znacaj Pecke patrijarsije, njenog kompleksa, ne treba posebno dokazivati: to je jedna od kljucnih tacaka celokupne srpske istorije, spomenik koji je pretrajao vekove, svedocanstvo kontinuiteta. Ima mnogih izvanrednih primera odnosa drugih delova Srpske crkve prema majci-crkvi u Peci. Posle 1690. godine na austrijskom tlu nastala je nova crkvena organizacija. Austrija je pokusala da preseljene Srbe i organizaciono odvoji od majke-crkve, koja je u tom trenutku bedna, nikakva, dotucena od Turaka. Na teritoriji danasnje Vojvodine, tada Juzne Ugarske, vec se razvijao zapadno-feudalni tip crkvene organizacije. Mitropoliti se vec voze u sestopregu, sest belih konja ili arabera, ispred je forrajter, imaju kujnu, salone, vladike se portretisu, a negde daleko u Turskoj zivi majka-crkva, isposnicki, sirotinjski, stradalno… Pa, ipak, veza postoji, ona traje. O bilo cemu da razmisljamo, imamo strahovito mnogo dokaza. Mi ne moramo da izmisljamo proslost. Kod nas je problem interpretirati to sto nam se obilno nudi.

Sta, ponekad, smeta toj interpretaciji? Da li nam ponekas smetaju svedocanstva, da li smo osetljivi na dokaze o sopstvenoj proslosti, cak i kada sluze na cast potomstvu?

Desavaju se tu razni procesi. Stvoren je jedan latentno prisutan autocenzor, mali cenzor koji sedi i opake radnje vrsi, cesto bez ikakve potrebe. Sprecava jedno normalno kazivanje. To nije drzavni cenzor, neko veliko birokratsko cudoviste, nego mali licni strah. Stvoren u drugim vremenima, preziveo je i veoma je otporan. LJudi pocinju da prave male koncesije, izmicanja, precutkivanja. Secam se kada smo krenuli sa istorijom srpskog naroda, dobijali smo opomene istaknutih ljudi, istaknutih u nauci. Znate, ono: "Nije vreme"! Ja sam bio predstavnik Srpske knjizevne zadruge i pitao bezazleno, istinski bezazleno: "Zasto?" A niko ne kazuje odgovor.

Znate, jedna generacija ima svoje hipoteke, jedan deo prenese drugoj, druga nesto primi, ali ima sad neku svoju viziju pravde, etike, to je dobro, to je pametno i to jeste deo progresa. Nevolja je zacementirati svoje shvatanje i obavezati potomstvo da se ravna prema toj viziji. To je tragedija. To je kraj. Prema tome, tu je jedan problem, jedno tesko pitanje na koje vi trazite odgovor. Mi smo se nekako zgrcili, nekada dobijam utisak – nekako prepali pred sopstvenom prosloscu. U vazduhu lebdi taj strah. Kao da bi odgovorni trebalo da izdaju proglas: "LJudi, ne plasite se Sopocana!" Mi vas necemo smatrati losijim clanovima Socijalisticog saveza, ako volite freske!"

Ta punoletnost se ceka. Oslobodjenje od predrasuda. To je moja poruka, ako hocete, moje iskustvo, jer ste me pitali o proteklih trideset pet godina.

(1983)