NEMAM SUDIJSKU TOGU – JA SAM SVEDOK

Dejan Medakovic, istoricar umetnosti svetskog ugleda, autor mnogobrojnih knjiga iz oblasti srpskog baroka, dugogodisnji generalni sekretar Srpske akademije nauka i umetnosti, autor je nekoliko zbirki poezije i petoknjizja Efemeris koje ga je svrstalo medju trenutno najcitanije pisce kod nas. Ovih dana je BIGZ objavio jos jedno ponovljeno izdanje Medakoviceve memoarske proze, pa i ovaj razgovor s uglednim akademikom pocinjemo njegovim utiscima o tome kako tumaci komunikativnost Efemerisa s tako sirokom citalackom publikom i nije li i njega iznenadila cinjenica da je postao visokotirazni pisac.

Naravno da me je iznenadila. Ako sam i verovao da sam napisao nesto sto ce zanimati jedan deo srpskog naroda, mislim na onaj kome je poznat svet srednje Evrope i katolicanstva, nisam pretpostavljao da ce to, pa mozda ni ratni Beograd, komunicirati sa citaocima u uzoj Srbiji. Ocigledno sam pogresio. U to su me uverili moji susreti s citaocima u svim gradovima Srbije. Trazeci odgovor na pitanje sta ih je privuklo u Efemerisu, saznao sam: ispovedni ton, iskrenost kazivanja, kazivanje bez mrznje, odsustvo oporosti i gneva i, naravno, identifikacija velikog broja citalaca s onim o cemu pisem. Sretao sam ljude, narocito izbeglice, koji su mi govorili: "I meni se to dogodilo." Ocigledno sam se dotakao zive teme, a i nasao nacin da o sudbini naroda, datoj kroz hroniku moje porodice, saopstavam na nacin koji nije razracunavanje ni s vremenom ni s ljudima. Ja sam hronicar, doduse, verovatno setan i tuzan zbog toga sto su ljudi jednu veliku energiju kanalisali u mrznju, pokolj, genocid, u bezumlje koje je otvorilo ogromne rane. Naravno, ne znam kako se one mogu leciti, ali bez kajanja, otreznjenja nad onim sto nam se sve zbilo, bez jedne vrste katarze, necemo doci do situacije koja ce biti podnosljiva.

Efemeris je roman reka, roman-pamcenja. Bilo bi logicno, znaci, ocekivati njegov nastavak. Hoce li biti i seste knjige?

To me pitaju i moji citaoci. Cak me mole da nastavim. Naravno, ne mogu u ovom trenutku jasno da odgovorim na to pitanje. Posle pet knjiga osecam se iscrpljeno. Moram napuniti akumulacije, predahnuti. Naravno, ja i dalje prikupljam gradju, mozaik se slaze, znaci imam okvir, ali bez slike. Treba mi malo vremena i snage da se ponovo vratim na to, a verovatno hocu. Sada trenutno radim na knjizi Oci u oci. U njoj imam nameru da sakupim intervjue koje sam davao, polemike u kojima sam ucestvovao, izjave koje su imale neku tezinu – celokupnu vlastitu javnu rec iza koje su stajali odredjeni dogadjaji, poput Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, ili pitanje polozaja srpskog naroda u ovom trenutku, problemi kulture…

Mislim da ce to biti zanimljivo kao neka vrsta svedocenja, jer bio sam u prilici i na pozicijama gde se mnogo toga moglo cuti, videti i saznati. Jako mnogo sam doziveo, zabelezio i upamtio.

Efemeris je slika vremena, kolektivne, ali i pojedinacnih sudbina koje se, uslovno receno, vrte u jednom te istom krugu – "igra se isti komad samo su kostimi drugaciji". Vi, ipak, verujete, da su ljudi odgovorni za vlastitu sliku u vremenu, ma kakva ona bila?

Verujem, kao sto verujem da covek ucestvuje u stvaranju slike vremena. To je, naravno, pitanje vlastitog puta – da li ste u to stvaranje ulozili izvestan duhovni napor, ili ste primili sve zdravo za gotovo. Sve sto sam postigao u zivotu zahtevalo je odredjen proces. Ne postoji nista a priori dato i konacno. Sve zahteva vrstu napora, osvajanje stepenika s koga vidite vise, ali i drugacije. Znaci, stalno se morate usavrsavati i duhovnim podviznistvom doci do stepena da vlastiti zivotni komad odigrate na autentican nacin, da ucestvujete u dostvaranju slike sveta. Verovatno sam zastupnik izvesne strogosti. Ne opravdavam duhovne poraze i kapitulacije do kojih covek dolazi inercijom, trazenjem lakseg puta, oportunizmom, korupcijom.

Naravno, ja ne izricem kazne. Nemam sudijsku togu da presudjujem ljudima. Ja sam svedok, ali svedok koji mora o ljudima da kaze istinu.

U jednoj od belezaka uz Vasu poslednju knjigu poezije Znak na stegu primeceno je da ste opsednuti "zavestanjem potomstvu" –traganjem za ljudskom tajnom – sta ostaviti, koji kredo, kakav nauk uopste vredi posle svekolikih iskustava sveta i zivota. Jeste li bar dokucili tu tajnu?

Eh, kada bih ja imao to otkrice, bio bih mnogo mirniji. Nisam ni dokucio. Ali imam puno odgovora o sudbini moga naroda. Jedan od njih je da su nase velike nacionalne nevolje pocele isceznucem nase srednjovekovne drzave – jednog poretka i civilizacije s izgradjenim sistemom vrednosti. Gubitkom drzave, izgubili smo i mogucnost da ona postane sastavni deo civilizacijskog tkiva tadasnje Evrope. To nije samo gubitak drzave, izgubili smo gotovo celokupno plemstvo - visi drustveni sloj, a, sto je najgore, presekli veze sa zapadnom civilizacijom ciji smo sastavni deo bili. Ostali smo u rezervatu bez mogucnosti da komuniciramo s dogadjajima s one strane brda. To je za posledicu imalo da je nasa velika umetnost pocela da se spusta na nivo narodne umetnosti, sto je vidljivo i u slikarstvu i u arhitekturi, literaturi… To je, po mom misljenju, najkobnije sto nam se desavalo u okviru strane – islamske civilizacije. Ta civilizacija nas, naravno, nije mogla izmeniti dokraja, ali nas je konzervirala.

Tako je kako je, ali i u okviru tog vremena valja traziti prave vrednosti?

Naravno, na tome insistiram u gotovo svim svojim tekstovima. Zelim da se svest naseg coveka prozme velikom kulturom nasih predaka, delima koja su stvorili, jer neophodno je uspostaviti kontinuitet. Pitanjem kontinuiteta i diskontinuiteta sam se bavio, uostalom, i u svojoj pristupnoj besedi prilikom prijema u Akademiju nauka i umetnosti. Cesto polemisem s nekim ljudima koji se plase istorije, koji veruju da nas istorija vuce nazad, veruju da je proslo nadmaseno i da mu nema mesta u Trecem milenijumu – da je vec sve apsolvirano. Nista nije apsolvirano. Nedavno sam ucestvovao u tv emisiji: biramo petnaest modernih slikara. U sali sam rekao – da pocnemo sa sopocanskim majstorom.

Posredno smo se dotakli poezije. Pisete je vec pet decenija. Sta poezija predstavlja u vasem sirokom spektru interesovanja?

Poezija je moja stalna vokacija. Skrivena pomalo, ne zato sto sam se toga odricao, nego sto sam s njom redje istupao. Razmaci u mojim pojavljivanjima dugi su po dve decenije. Znaci, dvadeset godina imam snage da cutim. Cak sam i prijatelje stedeo, pa im nisam citao to sto pisem. U pocetku jesam, ali vremenom dolazite u neku fazu stidljivosti. Sta je za mene poezija? Najjednostavnije – dozivljaj zivota. Ali i zivotni regulativ. Poslednje pesme sam napisao u Becu pre dve godine - sedam tuzbalica o Bosni na nemackom jeziku. Nisam ih objavio. Mozda cu.

Nemoguce je razgovarati sa Vama, a ne dotaci se Akademije. Bili ste u njenom vrhu u politicki najvrelija vremena za ovu zemlju, ali i za instituciju u kojoj ste. Kako sada gledate na te dogadjaje i na sadasnju cutljivost Akademije?

Postavljate krupno pitanje. Naravno, moram poceti od Memoranduma, spisa koji je doziveo zna se kakvu sudbinu. Bilo je to vreme u kojem se ocekivalo da Akademija i njenih 120 uglednih ljudi, izabranih izmedju deset miliona Srba, da odgovor na pitanje kojim putem ide Jugoslavija, sta je sa srpskim pitanjem u posttitovsko vreme? Pojavio se taj spis, nedovrsen, ukraden iz fioke, koji je protumacen, kasnije, i kao platforma na kojoj je srusena Jugoslavija, kao krivac za sve sto nam se dogodilo. Naravno da nije nastao s tom namerom, nego da je to bio pokusaj da i ova institucija ucestvuje u demokraticnom uoblicavanju naseg zajednickog zivota s drugim narodima, na bazi preuredjenja zemlje, za koje su se, uostalom, i svi drugi zalagali. Akademija nije zastupala nikakve ekstremne desne stavove, to je bila, mada te ideoloske odrednice ne volim, leva socijalna orijentacija, koja je insistirala na demokratskom preobrazaju drustva. Na zalost, u Memorandumu se trazila, i trazi se, potvrda i izvor srpske krivice u ovom ratu. Ali to je nista drugo do dalji rad na produzavanju kompleksa srpske krivice. Prema tome, na neki nacin je tacno vase zapazanje da posle tih krupnih dogadjaja Akademija cuti. Nakon zanosa s kojim smo jedinstveno pristupili izradi tog dokumenta i nakon svega sto se desilo: nepravednih optuzbi, cinjenice da su na tom dokumentu neki ljudi gradili svoje licne obracune, logicno je da su ljudi iz Akademije, sto znaci i institucija, posustali u nekoj zelji da se drustveno angazuju. Kada pocnu da vas iskrivljuju i kolege iz naucnih institucija koji bi morali znati sta je sta, onda imate utisak da se neke stvari desavaju napolju, a dolaze u ovu zgradu, maltene, kao neka vrsta porudzbine. Usledila je neminovna rezignacija, a mozda vise i ne znamo prave odgovore, ili nam svima nisu isti.

(1995)