NEPOMUCENI IZVORI PRAVOSLAVNOG UCENJA

Ne saopstavam nista novo, ako kazem da se nas skup odrzava u posebnim uslovima, ne samo za uzi region Balkana vec i za Evropu u celini. U mnogim zemljama tzv. istocnog bloka, u toku su veliki potresi i preobrazaji koji sobom donose i nove civilizacijske susrete istoka i zapada. U tim procesima, moguca je i nova terminoloska zbrka, upotreba pojmova cije se znacenje u toku vekova, u vise mahova sustinski menjalo, zavisno od raznih drustvenih sredina i stepena njihove duhovne razvijenosti. Na taj nacin, cesto smo bili svedoci veceg ili manjeg odstupanja od prvobitnog znacenja, sto je ne retko imalo za posledicu i medjusobno udaljavanje, antagoniziranje i teske omraze. I tako, pred nasim ocima, ko zna po koji put, rasla je nova vavilonska kula, a stara biblijska prica obnavljala se u svojoj zastrasujucoj savremenoj varijanti.

Jedna od tih ugrozenih reci jeste i Evropa, pojam koji za sobom povlaci najrazlicitija domisljanja i tumacenja koja se krecu od onih u sferi duhovnog pripadnistva i kulture, do onih koja tumace njihovu politicku slojevitost. Ne treba ici u davna vremena da bismo se setili koliko je pojam Evrope zloupotrebljavan i krivo tumacen svojom jednostranoscu. Citavi blokovi izvorne evropske duhovnosti, cak i veliki prostori koji su bili kulturna kolevka drevne Evrope, iskljucivani su iz njenog jedinstvenog pletiva, a ta nasilja vrsena su u ime mnogih predrasuda, posebno verskih. Zbivanja in partibus infidelium stvorila su iskrivljenu sliku o hijerarhiji evropskih duhovnih vrednosti. Tragicne posledice ovakvih zabluda, bez sumnje, sve zajedno su nas i dovele do punog trijumfa subkulture i kratkoumnog politickog pragmatizma. Postojala su razdoblja u istoriji Evrope kada je sve ono sto je stvoreno u svetu vizantijske civilizacije lakomisleno pretvarano u krivotvorenu predstavu o nekakvom istocnjackom mraku i nazadnjastvu. Ipak, putevi koje je jos 1901. godine Jozef Strigovski otkrivao u knjizi Bdzzant oder Rom, mogu se protumaciti kao vidovita raskrsnica natalozenih slojeva evropske kulture, kao izazov nauci da se suoci sa putevima njenoga nastajanja. U razdoblju nesigurnih naucnih sudova ne iznenadjuje ni cinjenica da je i sire podrucje Balkana, posebno onaj njegov deo koji se razvio u krilu vizantijske civilizacije, nepravedno stekao glas jednog podrucja koje nije uklopljivo u celinu evropske kulture. To je ona prica o Balkanu kao zoni mira ili buretu baruta o cemu se jos nedavno, 1996. godine, paternalisticki pod tim nazivom raspravljalo na jednoj medjunarodnoj konferenciji u Becu.

Medjutim, iskustva koja je evropski covek stekao posle dva svetska rata bila su ogromna i ona, posebno posle sloma komunizma, otvaraju nove puteve saznanja za otklanjanje starih zabluda i nesporazuma. Preko nase tragicne sudbine da svi zajedno predstavljamo "preterano zlostavljene narode", pojavila se prilika da mi sami pravednije i svakako tacnije odredimo nas savremeni eticki integritet, a posebno onaj nas duhovni portret na koji je doista presudno uticala Vizantija, tacnije njena zakljucena teoloska svest obrazovana i utvrdjena na nepomucenim izvorima pravoslavnog ucenja. NJihovu snagu potvrdili su i vekovi koji su sledili i posle propasti vizantijskog carstva. Ako su Osmanlije tada razorile politicku moc ove drzave, nauka sve ubedljivije otkriva, i dokazuje, da im nije uspelo da s njome poniste i njene duhovne vrednosti. Liseni medjusobnih drzavnih granica, narodi koji su pali u visevekovno ropstvo jedne tudje i mahom neprijateljske civilizacije izgradili su jedinstvenu i nadnacionalnu pravoslavnu eukumenu, duhovno dovoljno otpornu da pretraje i sve strahote jedne duge okupacije. Stavise, cak i u 19. veku, u vreme stvaranja modernih nacionalnih drzava na Balkanu, jos dugo ce odolevati cvrste spone naseg starog duhovnog zajednistva.

Nasa je zelja da skup koji danas otvaramo obogati svojim naucnim rezultatima istinu o nama samima. Po mome misljenju, u nasim razmisljanjima moramo konacno da razortacimo brachium saeculare od duhovnog delovanja, jer nam ti savezi nisu donosili dobra, i da se vratimo onim drevnim poukama koje nas oslobadjaju svakog konzervativizma s odbrambenim karakterom. Samo tako sacuvacemo lepotu posebnosti na Balkanu, iskljucujuci sve sto nas medjusobno razdvaja, sto nas udaljuje od nase zajednicke balkanske i evropske kuce.

(1997)