NESRECE IZ PANDORINE KUTIJE

Povod za razgovor sa akaedemikom Dejanom Medakovicem ovog puta bila je njegova zbirka pesama Znak za stegu objavljena u Maloj biblioteci Srpske knjizevne zadruge. Pet knjiga poezije ovog autora ostalo je u senci – ranije njegovog naucnog rada, a potom njegovih pet knjiga proze Efemeris, koje su postigle izuzetan uspeh i kod citalaca i kod knjizevne kritike, i tako potisnule u javnosti cak i razgovore o Medakovicevom naucnom radu. I nas dogovoreni razgovor o nekim pitanjima koje namece Znak za stegu "skupio se", malo ustuknuo pred pitanjima grozno prozne stvarnosti.

Deo tog razgovora koji sledi i vodjen je uz napomenu da je namenjen citaocima Pravde, koje, sigurna sam, zanima kako akademik Dejan Medakovic dozivljava ovo vreme u kojem zivimo, a koje bi se ponajpre moglo nazvati nevremenom.

Vreme u kojem zivimo dozivljavam kao vreme poremecenih vrednosti, vreme koje je donelo citav niz novih problema pred covecanstvo u celini. Prestanak ravnoteze straha koja je postojala i diktirala stil ponasanja i u medjunarodnim odnosima i organizacijama, doneo je stvaranje jednog novog poretka koji sada diktira jedna strana u svetu i taj poredak kroji iskljucivo prema svojim interesima. Ta okolnost je i najveca prepreka da se do kraja poveruje u neke eticke pretpostavke svakog poretka, pa i ovog novog. Vrlo lako su uocljivi promasaji, defekti, da to tako nazovem, bar nama Evropejcima, naviknutim na neke druge vrednosti, one koje je evropska civlizacija vekovima gradila, u koje smo verovali, kleli se u njih, bez obzira na to da li su ta nacela izdavana, gazena. Da upotrebim figuru, dozivljavam ovo vreme kao da je pandorina kutija otvorena i sve nesrece su izletele iz nje. Pretpostavljam da je blagovremeno zatvorena i da je u njoj ostala bar nada.

Ovo je vreme velikih dilema, velike zbunjenosti uopste, i nije cudo da, kuda god se okrenete, vidite velika lutanja, traganja za necim sto ni onima koji traze nije sasvim jasno sto je to. Najteze je to sto se ne sluti kraj tog tornada, ne sluti se smirenje koje bi ukazivalo na uspostavljanje nove ravnoteze iz koje bi opet mogao da se nazire neki novi put koji ne bi bio put nasilja, jednoumlja, diktata, surovog pragmatizma, egoizma, i da ne nabrajam vise negativnosti koje bi se mogle pomenuti.

Naravno da me sve ovo i licno pogadja zato sto sam ja pripadnik jedne generacije koja je odgojena na nacelima humanistickog pristupa svetu koji, mozda, ima i elemenata naive, ali se ne moze osporiti...

Sada smo, dakle, opet u jednoj novoj realnosti prema kojoj bi trebalo da se odredimo, da se odredi gde smo zapravo, sta sve ovo znaci, da li se nalazimo u vremenu kada treba iznova dokazivati pravo na postojanje, na drzavu, priznavanje...

Da li zaista sve u potunosti zavisi od spoljnih faktora, od velikih sila? Zar nimalo vise ne mozemo odlucivati sami o sebi i birati, kako se to kaze, svoj put? Ima misljenja da u nekim stvarima, svesno ili nesvesno, radimo protiv sopstvenih interesa.

Koliko god su te sile kakve jesu: mocne, ekonomski povezane, ucvrscuju se i povezuju i dalje, prave cak i vojne saveze i prosiruju ih, istovremeno, njihova moc negde mora da prestane, negde prestaje. A prestaje ako sredina ili nacija koja postaje objekt tudjih razmatranja, tudjeg krojenja sudbine, ne zaboravi sopstvene mogucnosti da se odredi, pa onda kao jedinstvena, jedinstvenija, uzme kao primarne svoje globalne a ne minorne interese. A mi, evo, vec trecu nedelju u Skupstini slusamo raspravu o poslovniku. Silna nacionalna energija se trosi na formalna pitanja koja onda postaju udarne vesti, dakle, sustastvena. To je u duhu one makedonske poslovice: selo gori, a baba se ceslja. Ne zelim ovim da kazem da su pitanja poslovnika nevazna, ali napolju se resavaju sustinski problemi nacije, a mi se ovde ponasamo kao da je najvaznije da li ce replika moci da traje tri ili pet minuta. To je skretanje s glavnog na sporedni kolosek. Sve ovo zajedno za mene je jedan veoma ozbiljan trenutak koji ne bi trebalo da bilo koga ostavi indiferentnim. Ja nisam indiferentan ni na jednu situaciju u koju dolazi moj narod, ili pretpostavljam da ce doci.

Ovo je vreme u kojem pojedinac sam, osim u umetnickom stvaralastvu, veoma malo moze da ucini. Da li nacionalne institucije ispunjavaju zadatak?

Pretpostavljam da mislite na Univerzitet, Maticu srpsku, Srpsku akademiju nauka, Srpsku knjizevnu zadrugu i druge kulturne i naucne ustanove. Po mom misljenju, skoro sve te institucije zive, ako mogu tako da kazem, po jednoj inerciji. jednostavno, one prelaze iz jednog sistema u drugi, iz jedne mene u drugu, bez vecih unutrasnjih promena i potresa. Ako se stari sadrzaji ne osvezavaju, ne prilagodjavaju novim situacijama, tesko je govoriti o potpunoj ostvarenosti.

Mi kao narod ni za sutra ne znamo sta nas ceka, a kamoli prekosutra.

Mi zaista ne znamo sta nam kao narodu sleduje, a negde bi morala da postoji neka globalna vizija. Medjutim, da li smo se mi uopste konstituisali kao nacija?

Na jednom davnom sastanku pitao sam, a pitanje je aktuelno i danas, sta su nasi integracioni faktori? Ako se kao integrativni faktor uzima crkva (i ona to sigurno jeste) i pismo (u nasem slucaju cirilica kao prepoznatljivo srpska, iako je i latinica srpsko pismo), a u moderno vreme ta dva faktora gube na znacaju, koji je to onda novi kohezioni element? Sta spaja Srbina iz Knina i Srbina iz Pirota ako religija i pismo nisu bitni, ili ako su oslabljeni?

Na teritoriji Republike Srpske i Republike Srpske Krajine u skorije vreme veci znacaj dobija i crkva i cirilica, sto u Srbiji nije slucaj.

Kada to konstatujete, a mislim da jeste tako, treba imati na umu da su Srbi od srednjeg veka, od prestanka samostalnosti svoje drzave, bili prinudjeni da zive u raznim drzavama. Na tako rasute u raznim podrucjima delovali su odredjeni faktori, a to delovanje je uslovilo stvaranje civilizacijski razlicitih tipova Srba. Tako postoji mediteranski tip, panonski tip Srbina. Svi oni imaju svoje karakteristike i zato je bilo, i sada jeste, vazno sta ce sve te tipove povezivati, a ne da ih dovodi u antagonisticke situacije. Te razlike, koje bi trebalo da budu kvalitet, bogatstvo u razlicitostima, u poratnom zivotu su vesto antagonizirane.

Jedinstvo srpskog naroda i jedinjenje srpskih zemalja jeste aktuelna tema. Koliko smo blizu ili daleko od tog jedinstva?

Po mom misljenju, politipcko jedinstvo ce za dugo vreme ostati samo neostvareni ideal. Jednostavno, to nam nece dozvoliti. Sve ce uciniti da ga onemoguce. Pogledajte samo natezanja oko toga da li Srbi medjusobno mogu u konfederaciju, ono sto je drugoj strani vec dato. Politicko jedinstvo je uslovljeno odnosom politickih snaga, a taj odnos je sada sasvim nepovoljan. Dakle, to je sada vise utopija nego realnost.

Sta nam onda ostaje?

Ostaje nam prostor duhovnosti. Tu nema embarga. Tu niko ne moze zaustaviti proces objedinjavanja, povezivanja, pripadnosti celini. Ako je to uspevalo posle sesnaestog veka u totalno mracnim prilikama, pitam se, ne nudeci recepte, zasto i sada ne bi moglo? U tome je najvaznije s kojim vrednostima, s kojim duhovnim sadrzajima ostvarivati to duhovno objedinjavanje? To nikako ne sme da bude ono sto vodi u patriotski ili u religiozni kic, a te pojave su danas prisutne. Prisutna je jos jedna pojava s kojom treba biti oprezan, koja nije bezopasna. Pojavljuje se izvesna odbojnost prema, ja to tako zovem, nasem barokonom svetu. To se susrece cak i u crkvenim krugovima. neke nase proverene vrednosti pokusavaju se uciniti diskutabilnim. Ja, na primer, verujem da je Dositej licnost koja ne mora vise da izlazi na prijemni ispit radi prava egzistencije u sopstvenom narodu. Ko ima pravo da postavlja te ispitne rokove? Jedan deo naseg sveta pokusava i Vuka Karadzica da stavi pod znak pitanja. Sveti Sava je kroz to prosao ranije. On se sada vraca na popravni ispit, da tako kazem. NJegosa dovode u pitanje. Cuje se cak i to da je on u temeljima gradjanskog rata, da je ideolog genocida. To smatraju neki ozbiljni ljudi koji, medjutim, ne prave razliku izmedju genocida i istrebljenja domacih izdajnika. Sve su to stvari koje se ne mogu prevideti.

Predsedavali ste na Drugom kongresu srpskih intelektualaca, odrzanom u Centru "Sava" u Beogradu, aprila ove godine. Pre tih pola godine neke stvari su izgledale perspektivnije. Ipak, moze se reci da su namere i ocekivanja ostali neispunjeni.

Ja sam potpisao poziv za taj kongres. Potpisao sam ga iskljucivo iz ubedjenja da je to bila prilika da se pokusa naci jedna jedinstvena formula. Nisam imao iluzija, ali smatrao sam da je moja duznost da potpisem takav poziv koji nudi svakome ko je dobre volje da dodje, kaze sta misli i pridruzi se pokusaju da se postigne napredak. Pristao sam da se angazujem oko tog kongresa sa iskljucivom zeljom da se on pretvori u kongres srpske sloge, tolerancije i prastanja. Insistirao sam u Odboru da se zovu svi oni koji bi mogli bar malo da doprinesu poboljsanju ove tragicne situacije u kojoj se nasao nas narod. Naglasavao sam nestranacki karakter skupa moleci da se bar za trenutak zaborave partijske rasprave i sukobi. Na zalost, mnogo toga se desilo sto je kvarilo i menjalo sliku kongresa.

Srecniji narodi su svoje jedinstvo ostvarili jos u proslom veku. Rekoste da je za nas to vise utopija nego realnost, bez obzira na prirodnu i opravdanu zelju. Ako ne govorimo o politickom ujedinjenju, mi onda govorimo o nacionalnom programu. Nemamo ga, a izgleda da nema ko ni da ga formulise, a kamoli da ga ostvari.

Tacno je da nemamo nacionalni program. Ni Memorandum SANU nije trebalo da bude nacionalni program. Ne verujem da se takav program moze institucionalno praviti. Nacionalne programe ne prave ni akademije ni univerziteti vec individualni vizionari. Takav program onda prihvataju vlade, politicari ga unose u svoje programe i operativu i ostvaruju ga ili izneveravaju. U ovom trenutku u nas ne postoji licnost dovoljnog autoriteta, takve naucne i politicke pozicije da ima kartu, da tako kazem, da napravi nacionalni program. A ne vidim ni ko bi ga verifikovao. Ne mislim na skupstinsku verifikaciju nego na zivotnu, da taj program udje u sve nase pore, u sisteme i u nase glave.

Naglasavate sposobnost delovanja u prostorima duhovnog. Ko u njih treba da zadje?

Pre svega, sve institucije koje smo pomenuli morale bi da se probude, jer to su nacionalne institucije. Mi imamo mogucnosti da se usmeravamo ka jednoj elitistickoj koncepciji, jer jedino preko elitisticke formule, rekao bih, mozemo naterati svet da prizna ono sto treba da prizna: nase duhovne vrednosti u kojima sigurno mozemo postici najbolje rezultate. Dakle, tu gde mozemo, moramo biti prvi, tu moramo igrati. Moramo gadjati u metu kao Jasna Sekaric.

Na kraju, ipak, moram da Vas pitam nesto i u vezi sa poezijom. Pesma "Priznanje" u Znaku za stegu je prilicno izricita:

Priznajem

U sta se stvori

Nase telo.

NJemu i inace

Nema spasa.

Brine me duh satrveni

I njegova nemoc

Da se zatalasa

Ko steg na koplju

Za kojim smo isli

Bez pitanja

Otpora i buna.

Sve sto smo tada

mogli postici

Na svakoj glavi kruna.

Priznajem casno

Da smo porazeni.

Izigrali su

Lakoumne snove.

Sada smo starci

Umudreni

Sto krotko nose

Skovane okove.

To je svakako pesma rezignacije, ispovedna pesma raspolozenja, u kojoj se covek i kao pripadnik jednog naroda moze osecati porazenim. Doslo je do velikog raskoraka izmedju sna i jave, do surovog budjenja koje je prepoznalo svoj poraz. Cesto se pitam da li sve treba reci, da li povecati i inace veliko smracenje. Neke stvari sam zato precutao, iz stidljivosti. Ja sam vise za jednu vrstu prinudnog optimizma, da tako kazem.

Nas narod ima toliko kvaliteta da kud god se okrenete mozete videti poplavu talenata. Desio nam se taj paradoks da u ovako losem vremenu, objektivno nepovoljnom, u vremenu velikih razocarenja, strasnih smrti, nepovoljnog okruzenja, imamo poplavu talenata.

Mnogi misle da je najveca nesreca sto se ne vidi nikakva perpektiva.

Mi imamo sjajnu knjizevnost, poeziju i prozu, sjajne glumce, reproduktivne umetnike, matematicare, srpsko slikarstvo je danas ne sila nego velesila. Necu da pravim poredjenje, ali mi smo u slikarstvu bolji od vodecih nacija u svetu. Nesto se desava. Ovaj narod ima, kako to ekonomisti govore, sve pretpostavke za napredak. Ne mogu da verujem da ta kolicina kvalitetne nacionalne energije nece dati rezultate. Ne mogu da verujem da tolika kolicina nesumnjivih vrednosti koje ocigledno postoje i ta energija nemaju buducnost. Nacionalna pozitivna energija – nju treba spasavati.

(1994)