NEUMORNI SANJAR I LIRICAR

Otvaranje izlozbe

Otvarajuci veceras izlozbu slika akademika Voja Stanica, prijatna mi je duznost da istaknem da je do naseg susreta s ovim sjajnim umetnikom doslo nakon zasedanja Medjuakademijskog saveta SFRJ u Prizrenu, odrzanom 1986. godine.

Tom prilikom, ja sam u ime Srpske akademije nauka i umetnosti predlozio i ponudio svim akademijama u Jugoslaviji da u Galeriji SANU organizujemo koje bi imale cilj da nas medjusobno priblize i da tako bolje upoznamo uzvratne izlozbe one likovne stvaraoce koji su u svojim sredinama stekli visoko priznanje vezano za njihov izbor u akademijama nauka i umetnosti.

Ova inicijativa SANU lepo je prihvacena i mi smo u nasoj Galeriji vec 1986. godine ostvarili izlozbu likovnih umetnika iz sastava Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

Druga po redu izlozba odrzana je 1987. godine kada je kod nas gostovao arhitekta Ivan Straus, redovni clan Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Danas je nas dragi gost akademik Vojo Stanic, cijom izlozbom otpocinje ovakva saradnja sa Crnogorskom akademijom nauka i umjetnosti, ciji je on redovni clan.

Za mene je ova izlozba od posebnog znacenja, ne samo zbog saradnje SANU sa jos jednom akademijom u zemlji, vec i zbog mojih prijateljskih veza s ovim izuzetnim umetnikom koje poticu daleko pre njegovog prodora u same vrhove naseg savremenog slikarstva. Sretali smo se u Herceg-Novom, u tom nekada malom primorskom gradu, koji je tada bio nenacet i neizmenjen turistickim prodorom, sav utonuo u neku setnu tisinu, obelezen gotovo iscezlim zivotom opustelog pristanista i utihlih kamenih kuca.

U jednoj takvoj staroj, melanholicnoj kuci na obali Stanic je ziveo i radio, a ne jednom prolazeci nocu, posmatrao sam dugo osvetljen prozor njegovog neudobnog ateljea. Podsetio me je na neumorna bdenja poznata samo usamljenim svetionicarima. Kao kakav drevni ikonopisac, Stanic je u svojoj izbi uporno, doista fanaticno slikao, kao opsednut vilama "oposlovnicama", vilama pomocnicama, kako ih je u "Plakiru" zvao Marin Drzic. Tako su nastala cudesna svedocanstva o jednom vremenu i njegovim saputnicima. I prostor i covek neraskidivo su povezani na Stanicevim platnima i oni zajednicki, nepodeljeno grade pricu, ispisuju jedinstvenu likovnu hroniku, obogacenu i jednom neponovljivom ikonografijom.

Razmisljajuci o ovom vecerasnjem prigodnom slovu, posegao sam za svojim zabelezenim secanjima. I danas, posle toliko godina, jedva da bih ista mogao da dodam, ili da bitno izmenim svoja prvobitna zapazanja.

"Sa nekom decjom radoscu", zapisao sam tada, "Stanic mi pokazuje svoj novi dom i svoje nove slike na kojima je sacuvao, gotovo konzervirao, svoju nesebicnu poetiku. Na kompozicijama, to je pravi mediteranski kosmar, gotovo raspojasano, svecano raspolozenje. Tek pazljivijim rasclanjavanjem otkricemo da je taj veseli nered sacinjen od mnostva posebnih organizama koji zive odvojeno, koji pripadaju nekim svojim skrivenim radostima i tuzi koju ne dele s drugima. I tako, sto duze gledam, sve manje sam veseo i bezbrizan pred Stanicevim slikama, a njegov simbol postaje zivi lik, bas onako kako je to jednom definisao Fridrih Siler. Preko slika nadvija se sve jaca senka neutesnog, unutrasnjeg bola koji pokrece njegove junake, koja ih tera da se povlace u svoje skrivnice iz kojih, kao preplasene zveri, izviruju u nered pred sobom, ciji su sastavni deo, od kojeg nema izbavljenja. Radjaju se pokreti, jedna posebna akrobatika na granici sna i jave, ceznja za nemogucim iz koje se Stanicevi junaci survavaju u neki prinudni mir, uteruju u spokojstvo kojim zivot smiruje buntovnike, pustolove, prkosne sanjare, gusarski odvazne moreplovce. A zatim, javljaju se na Stanicevim slikama i ceznjiva bekstva u neka tek naslucena prostranstva. Klize njegovi tajanstveni brodovi prema dalekom horizontu kao drevni Argonauti koji traze zlatno runo. Sa pustih plaza uklonio se zivot, sve se utisalo kao i vrelo mediteransko podne.

Staniceve varijacije na temu "covek sam i sa drugima" zaista su neiscrpne. On u ljudima tacno otkriva njihovo dvojstvo, njihove suprotnosti, moc da grade i da razgradjuju, kao neka obesna deca. Na kraju, posmatrac ovih slika moze da shvati da Stanicevi junaci postaju umetnikove metafore; one pripadaju jednoj jasnoj, cvrsto izgradjenoj zivotnoj filozofiji u cijem je sredistu uznemireni covek zagledan u svoju sudbinu koju ne moze da izmeni, s kojom na kraju mora da se miri. Svi pokreti njegovih likova, sva njihova grcenja, deo su jedne velike duhovne napetosti, nekog neobicnog programiranja koje nas sve zajedno svodi i pretvara u sastavni deo, zapravo delic, neke vesele igre s tuznim zavrsetkom. Galerija tipova koju Stanic stvara upravo je neiscrpna. Treba se uneti u ta neobicna lica na kojima se jasno odslikavaju sva bogatstva njihovih beskrajnih dusevnih stanja. Ne retko Stanic se zadrzava na njihovim tragikomicnim trzajima, koji nekad rastu do prave groteske. Samo poniranjem u ove minuciozno radjene slike, razumecemo njihovu uvek opravdanu psiholosku konstrukciju, odsustvo svega nefunkcionalnog, cvrsto tkivo kojim su one premrezene. Nema primera u nasem slikarstvu da je iko na pjacete i ulice izveo toliki broj ljudi i da je istovremeno, cuvajuci njihove individualnosti, naslikao i toliki broj pravih grupnih portreta.

Tehnicki, sve je na Stanicevim slikama doradjeno, dovedeno do ikonopisackog savrsenstva. To nisu slike koje nastaju u jednom dahu, to su majstorska dela iza kojih stoji neizmeran rad, tihi, uporni obracun sa svakom licnoscu ili bilo kakvim detaljem. I covek i detalj dovedeni su u svom savrsenstvu do ravnopravnih vrednosti - dokaz vise da Stanic postupno osvaja platno, bez kolebanja i lakomislenog propustanja. On, poput starih pribranih majstora, sliku ne ostavlja dok je do kraja ne odsanja, dok ne zamori svoje tako neumorne junake, kojima je u potaji vec namenio uloge novih vragolija.

Drag covek, veselnik, koji pred slikama ozbiljno razmislja. Posmatrajuci njegove slike, covek gotovo i nesvesno postaje saucesnik jednog neobicnog raspojasanog karnevala. Ali, iza vatrometne radosti, iza zatvorenih i poluotvorenih prozora njegovih kuca i portala, kao da vec izviruje neka tuga, opomena na sutrasnjicu, na neveselo gasenje svih tih raspaljenih lampiona.

"A iza prozora, ni tajne, ni nade", kako je jednom davno zapisao pesnik Mirko Borota. Upravo to "iza" neodoljivo privlaci Voja Stanica. To je zacarani svet tajni i naslucivanja u koji dozivaju njegovi zaneseni junaci.

Na Stanicevim slikama sve licnosti zive "medju javom i medj snom", bas onako kako je to obrazlozio njegov sanjalacki predak Laza Kostic.

Kao po nekoj nevidljivoj zapovesti ljudi iscezavaju iz prostora, "persijani" na prozorima se zatvaraju, a svecana tisina prekriva Staniceva platna. Pa ipak, na njima ostaju i neki tajni, gotovo skriveni znaci, citave male sifre, neka zalutala, odbacena lopta, kocka, ili casovnik, signali koji nagovestavaju da je ovo primirje samo privremeno i da ce na pustim trgovima i ulicama opet prokljucati novi zivot, u sve njegove radosti i tuge, kao u nesto neodeljivo i prirodno, neminovno kao talasanje plime i oseke, kao mirenje sa zlehudom sudbinom, protiv koje svedoci samo nadmocni smeh.

Po svom unutrasnjem opredeljenju, Stanic je neumorni sanjar i liricar. U njegovom karakteru zivi i iskonski smisao nasih predaka da se salom i dosetkom, ponekad i gorkom, brane od suvisne raznezenosti, od jadanja nad sopstvenim bolom. Duboko svestan covekove sudbine na ovim nasim tako cesto tragicnim prostorima, Stanic nalazi svoje uporiste u osetljivom humoru, u blagoj ironiji, koja, ako bih smeo da napravim poredjenje s jednim knjizevnim velikanom, podseca na ukus Cehovljevih pripovedaka i drama. Zacarana atmosfera na Stanicevim slikama satkana je od najboljeg prediva, ona je oplemenjena u svim svojim pojedinostima, a bogata koloristicka resenja neponovljivo su obelezila njegovo mediteransko slikarsko opredeljenje.

U vremenu kada se slikarstvo ubrzano uniformise, obezlicuje i konvencionalise, kada racionalno sve vise gusi, sapinje pa i potiskuje emotivno, Stanic je izborio i sacuvao svoju likovnu osobenost, ostao veran neprevazidjenom idealu o umetnickom postenju i zivotnoj istinitosti. On je slikar bogate verodostojne maste, blizak coveku. U svojoj leprsavoj raspricanosti on nas ne poucava nekom strogoscu, vec mozda najpre tesi ili samo podseca na neku visu pravdu, na poredak koji izjednacuje i trajno orodjava sve ovozemaljske nevoljnike. U lavirintu i pometnji u kojoj zive Stanicevi junaci, on im svima podjednako pravedno baca svoje male kotve izvesnosti. Kao u Menotijevom "Konzulu", ljudi su omadjijani i zaneti ne skrivajuci ni svoje ceznje ni svoja bekstva iz nevesele stvarnosti.

A sve su to poruke i vrline zbog kojih cemo ovog slikara, melemnog ljudskog saosecanja, trajno smatrati svojim, uprkos grehu da ga mozda svojatamo - ako je to greh.

(1988)