NEZASTICENA DUHOVNA RIZNICA SRPSKOG NARODA

Problemi srpske kulture u Hrvatskoj

Dozvolite mi da se najkrace osvrnem na radove nasih rodoljubivih i mudrih stvaralaca koji su jos u 19. veku uocili vaznost opisivanja srpske kulturne bastine u Hrvatskoj. Razume se da ovo nije prilika da se o svima njima iscrpnije govori ili do kraja oceni njihovo delo. Ipak, nemoguce je ne setiti se danas svih onih dragocenih priloga koji su u periodu 1836–1871. izlazili u tako znamenitom casopisu kao sto je bio Srpsko-dalmatinski magazin, ciji je prvobitni naziv nosio i ponosno ime: LJubitelj prosvescenija. U tom casopisu saopstene su i prve ozbiljnije vesti o srpskoj kulturi sa podrucja danasnje Hrvatske, pri cemu na prvo mesto izranja sjajni lik neumornog Bozidara Petranovica.

Bez obzira na romanticni karakter ovog casopisa i njegovih saradnika, to prvo redovno glasilo Srba u Hrvatskoj odigralo je izuzetnu ulogu u razvoju srpske nacionalne svesti, a kao najzreliji ishod ovakvih opredeljenja mozemo istaci i prvu ozbiljniju monografiju jednog srpskog manastira u Dalmaciji. Bila je to knjizica Gerasima Petranovica: Povjest o svetorozdestvenskom manastiru Dragovicu u prav. eparhiji Dalmatinskoj, objavljena u Zadru kod Brace Batara 1859. godine.

Nesto ranije, 1849. godine isti Gerasim Petranovic objavio je u Srpsko-dalmatinskom magazinu clanak: "Manastir Krupa u Dalmaciji". U pionirske poduhvate u kojima je sa puno istinske ljubavi i pozrtvovanja pisano o dalmatinskim manastirima svakako vredi spomenuti i delo Boska Strike: Dalmatinski manastiri, stampano u Zagrebu 1930. godine. Isticem ova dela patriotskog amatera Strike i teologa Gerasima Petranovica, kako bi se jasnije uocio vremenski raspon u kojem se gotovo zaboravilo na srpsku duhovnu bastinu u Dalamaciji, o kojoj su objavljivane, mahom po crkvenim casopisima, kao sto je na pr. Zadarska istina, samo sporadicne vesti. Cak i sjajni i uceni episkop Nikodim Milas, u svom kapitalnom delu Pravoslavna Dalmacija, jedva da je obratio paznju na problematiku kulture s ovoga podrucja. Na tu problematiku skrenuo sam paznju daleke 1950. godine u casopisu Muzeji, u clanku koji je, bez obzira na nove terenske rezultate docakan sa negativnom ocenom porucenom iz Povjesnog drustva Hrvatske, najvise zbog mog usputnog tvrdjenja da su Srbi starosedeoci na dalmatinskom prostoru.

Medjutim, u ovom posleratnom periodu, zeleo bih da istaknem prezasluznog i ucenog dr Lazara Mirkovica koji je u beogradskom Starinaru 1956. dao svoj temeljno sacinjen popis i opis ikona na podrucju od Peroja u Istri, do Kotora u Boki Kotorskoj. Na taj nacin, tek je Mirkovic sacinio i prvi naucni inventar pravoslavnih ikona sa ovog prostranog podrucja, uocivsi i cinjenicu da je mahom rec o tzv. italo-kritskom importu.

Nikako ne bih zeleo da izostavim jos dve licnosti koje su stekle nesumnjive zasluge oko proucavanja srpske umetnosti u severnoj Dalmaciji. Na prvom mestu, to je monografija manastira Krupe istoricara umetnosti Anite Skovran, objavljena 1968. godine, povodom 650-godisnjice jubileja ovog manastira (…)

Istinski preokret u proucavanju srpske duhovne bastine izvrsio je uceni svestenik Milan Radeka, objavivsi svoja terenska izucavanja sa ovog podrucja u almanahu Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Dubrovniku, stampano cirilicom u Zagrebu 1971. godine. Jos pre ovog izuzetnog inventara srpske duhovne bastine Radeka je, zajedno sa Vladimirom Mosinom, opisao i detaljno popisao cirilske rukopise iz severne Dalmacije, objavivsi taj tekst u Starinama, JAZU 48, Zagreb 1958.

Za srpsku duhovnu bastinu u Dalmaciji velikih je zasluga stekao rano preminuli Dusan Beric, usmerivsi svoja istrazivanja prvenstveno na knjizevne starine. Medjutim, kako drustvu koje nameravamo da osnujemo predstoje i nesumnjivi zadaci vezani za likovnu problematiku ovoga podrucja, zeleo bih jos jednom da istaknem sav znacaj vec objavljenih istrazivanja prote Milana Radeke. Za ovo podrucje njegovi terenski radovi, bez obzira na sumarno, skoro stenografsko belezenje, mogu se uporediti s velikim istoricarem srpske kulture u Hrvatskoj dr Radoslavom M. Grujicem.

Spomenuo sam vec unapred da je nemoguce da vam danas iznesem iscrpnu bibliografiju o nasoj duhovnoj bastini u Hrvatskoj. O njoj su pisali mnogi i na razne nacine. Od prote Manojla Grbica do Vladimira Krasica, DJordja Rajkovica, Dimitrija Vitkovica i Lazara Bogdanovica, koji postaje saradnik vec prve serije beogradskog Starinara koju je od 1882. uredjivao Mihailo Valtrovic.

Medjutim, sve te dragocene poslenike daleko je nadmasio Radoslav M. Grujic. Pri tome mislim na njegovu knjigu Pakracka eparhija. Izradivsi monografiju ove eparhije, Grujic je zapravo obradio i prvu kulturnu istoriju Srba u Hrvatskoj, a taj svoj napor ponovio je i 1939. godine, kada je u beogradskom Starinaru objavio iscrpnu studiju "Starine manastira Orahovice".

Sa duznom paznjom moramo da spomenemo i hrvatskog istoricara umetnosti dr Ivana Baha, koji je jos 1949. godine u Historijskom zborniku objavio svoj dragoceni rad "Prilog povijesti srpskog slikarstva u Hrvatskoj od kraja DZVII do kraja DZVIII stoleca", rad sa mnogo novih i doista dragocenih podataka i zapazanja.

Najzad, moram istaci i izvanredne rezultate istoricara umetnosti Vere Borcic, posebno njen katalog zbirke ikona Odjela Srba u Hrvatskoj pri Povjesnom muzeju Hrvatske. Rec je o prvoj vecoj izlozbi srpskih ikona odrzanoj u ovom muzeju 1974. godine.

Izvinjavajuci se prisutnima za sve propuste u mojem izlaganju, prelazim na kljucno pitanje nase nauke: koji zadaci predstoje i sta treba preduzeti da se srpska duhovna bastina s podrucja danasnje Hrvatske sacuva i naucno obradi? Odgovor je istovremeno jasan, jednostavan i slozen. Polazeci od tragicne cinjenice da je srpska duhovna bastina na podrucju Nezavisne Drzave Hrvatske sistematski razarana i to s pedanterijom do tancina promisljenog genocida, namece se kao prvi zakljucak da se sve ono sto je preostalo obradi u obliku jedne velike umetnicke topografije. Na nasu zalost, mi jos ne raspolazemo kompletnim inventarom srpske duhovne bastine, a to je prvi posao koji tu bastinu vraca u celovite tokove srpske kulture. Jer, nikada ne smemo da gubimo iz vida da je sve ono sto je srpski narod stvorio na mnogim stranama svoga rasejanja, samo deo jedne neraskidive celine. Ako jednom shvatimo i protumacimo vrednost te celine, dobicemo i jos jednu savremenu kohezionu spojnicu, novi podsticaj za ucvrscivanje onoga sto, udaljeno od svojih prirodnih, maticnih tokova, neminovno mora da iscezne. Bez ikakve patetike zelim reci da je za nas vazna svaka ljudska zrtva koju smo podneli u proslosti, da je moramo ugraditi u svoje pamcenje kako se zlocin ne bi ponovio. Ali, uveravam ovaj cenjeni skup, da za nas mora da bude vazna i svaka crkva, svaki razoreni seoski dom, svako ugrozeno delo srpskoga duha koje mora da nadje svoje mesto u duhovnoj riznici srpskoga naroda. Jer, onako isto kao sto se moramo zaloziti za ocuvanje svacije duhovne bastine, jer je ona i neraskidivi deo nacionalnog identiteta svakog naroda, s jednakim osecanjem pravdoljubivosti i neoborivih etickih zakona moramo se opredeliti i za duhovne uzlete nasih predaka. Postoje ogresenja na koja nijedna generacija nema pravo. Daleko su za nama sramna vremena kada se svako ozbiljno i zabrinuto zalaganje za srpsku duhovnu bastinu zigosalo laznim klevetama prizemne i udvoricke dnevne politike. U tom periodu podanickog ponasanja gasio se i nas nacionalni identitet, a duhovno otpadnistvo i preveravanje moglo je samo za trenutak da zadovolji apsurdna politicka resenja. Na duze staze, pokazalo se, i to veoma brzo, kako su to bile pogresne racunice koje danas mogu da bude samo sazaljenje ili duboki prezir.

Medjutim, postovani skupe, mi nemamo vremena za duga oklevanja i odlaganja bitnih zadataka nase nauke. Obliti privatorium publica curatae, bilo je geslo durovackih gospodara isklesano nad ulazom u Veliko vece Republike. Nikada ono nije bilo savremenije nego danas. Kada je rec o srpskoj duhovnoj bastini, ona ceka, izranjavljena i osakacena, da joj se konacno okrenemo s ljubavlju i paznjom i da je za potomstvo sacuvamo kao trajni beleg nase nacionalne svesti, naseg pripadanja duhovnim uzletima i naseg trajanja na ovim prostorima. Ona, ta nasa duhovna bastina, sadrzi i najveci broj dokaza o jedinstvu srpskog naroda, ona iskazuje i nesumnjivu efemernost svih administrativnih medja pred velikim i teskim programom koji ona nudi, blede i slabe svi oni politicki programi koji nas danas razjedinjuju i prave smesnim pred licem sveta i svih nasih prijatelja, i, razume se, neprijatelja.

Ne dopustimo, dakle, da se pred istorijom uklonimo kao narod koji je odjednom lakomisleno raskinuo sa svojim korenom, sa svim onim vrednostima duha koje su nas sacuvale na ovim okrvavljenim i nasilnickim prostorima. Gotovo komicno zvuce danas sva ona zaklinjanja u Evropu, nekakvo svecano pripremanje da nam se milostivo dozvoli ulazak u tu zajednicu posvecenih. Smesna su ta opredeljenja, jer smo mi vec odavno u Evropi u koju nas je davno, jos u 13. veku, uvela svetosavska hristijanizacija. Okanimo se, dakle, nase snishodljivosti i potrazimo svoj spas u proverenim vrednostima naseg duha. A tih vrednosti ima i one danas, kao i juce, a razume se i sutra, tvore onu neraskidivu celinu koja se zove srpski narod.

(1990)