NOVI ZIVOT JOAKIMA VUJICA

Ako bi se jednoga dana neko odvazio da sacini antologiju zlehudih sudbina srpskih knjizevnika, sigurno ne bi izostalo ime Joakima Vujica. Jer, koliko juce, o njegovim knjizevnim delima sudjeno je strogo, skoro surovo i gotovo potpunim nipodastavanjem. Neumoljivi Jovan Skerlic uneo ga je doduse u svoju Istoriju nove srpske knjizevnosti, objavljene 1914, ali je sud o njemu kao piscu skrt, usudjujem se cak reci i povrsan, a njegova najveca slabost proistice svakako iz neobaziranja na vreme i uslove u kojima je Vujic stvarao. Jos gore je Vujica ocenio uceni Pavle Popovic, koji ga je obezvredio tvrdjenjem da je on "komicni tip sujetnoga spisatelja, ili nepopravna preceptora i moralizatora, ili gladna i amisna knjizevnika". Nepravda je ucinjena i Joakimu Vujicu i kao putopiscu, posebno kao opisivacu Srbije, delu koje je on pod naslovom Joakima Vujica slavenoserpskoga spisatelja Putesestvije po Serbiji vo kratce sopstvenom rukom njegovom spisano u Kragojevcu u Srbiji, stampano u Budimu 1828. godine, a posveceno knezu Milosu Obrenovicu. Zaboravilo se tako i na njegovu dirljivu posvetu i uvodnu rec, u kojoj su neumoljivi knjizevni istoricari uspeli da iscitaju samo udvoricko laskanje jednom cudljivom i neobrazovanom despotu, previdevsi da je Joakim Vujic verno i s pravom istakao da je Milos Obrenovic "sve kako manastire tako ravno i crkve vozobnovili i takovo sostojanije doveli da se sada u njima sluziti i Bogu zertva prinositi moze". Ne treba se podsmevati ni njegovim recima kada sa naivnim uzbudjenjem kazuje: "Ja bi, na neke stare ruine i porusenija kako manastirska tako ravno i cerkovna gledajuci, dosta puta gorke suze moje prolivao, da su predrecena ova stara, svjata zdanija ot zveroobraznog varvara Turcina tako strasno stradala i hrana bila." Pronasao je Vujic i razloge "ovome nasemu nescastiju i pogibelji tko je uzrok bio? Zaista nitko drugi nego ona nasa serpska zavist i nesoglasije, koja su nas dotle doterala, da smo prinuzdeni bili onaj gorki i nesnosni turski jaram pravo 437. godina nositi". Ovo Vujicevo putesestvije bez sumnje se razlikuje i to sustinski, od Vukovog spisa Pocetak opisanija srbski manastira iz 1826. ili Geograficesko-statisticesko opisanije Serbije od 1827. godine. Dok je Vuk racionalan posmatrac, a svoje sudove formulise britko i sa nekim skoro naucnickim odstojanjem, Vujic je ponesen bidermajerskom raznesenoscu i lak je na suze. Ali, bez obzira na te mane, njegovo putesestvije sadrzi i prvi potpuniji konzervatorski spis u Srba, prve vesti o stanju nasih manastira i crkava posle dva srpska ustanka, gradjevinama koje treba opraviti i obnoviti, a iza takvog nacina posmatranja lako je prepoznati i namere onoga koji je Vujica i poslao na ovo njegovo putesestvije. Najzad, Vujicevo putesestvije imalo je za cilj da "blagorazumni citatelj dozna kakva je nasa zemlja Srbija" po kojoj je on putovao, "kakva su sela, varosi i gradovi, pak kakve po njoj reke, potoci, sume, dubrave, gore, planine, kamene stene, pestere, livade, njive i pase". "Potom", kaze Vujic, "iz nje, to jest moje knjige, iskusiti budes i serpski obicaj, odejanije iliti prostim jezikom reci nosivo, kakovo po razlicitima nahijama razlicito, a naipace zenski pol, upotrebljava i nosi. Potom dazse izvestices se, drazajsi citatelju moj, kakvo je naroda nasego serpskago karakteristika i kakove dobrodetelji, a naprotiv kakovi nedostaci kod njega bivaju". Bez obzira sto su sve ove plemenite teznje prevazilazile znanje i moc samoga Vujica, nije tesko proniknuti u same osnove ovakvog njegovog razmisljanja. Dah prosvetiteljstva, jezefinisticke ideje i neizbezno moralisanje upucuju nas na 18. stolece, priblizuju i njihovom najvecem i najdarovitijem predstavniku kod Srba, samom Dositeju Obradovicu. Tim svojim opredeljenjima prema svome "milomu narodu nasemu serpskome", Vujic, po duhovnoj svojoj formaciji pripada 18. veku, cak i njegova zelja da svojom knjigom pouci citatelja da iz nje "svaku utehu i zadovoljstvije pocerpava" upucuje na epohu prosvetiteljstva. Jer ta uteha je "pravi konec i namerenije truda mojego". I druge njegove knjige pripadaju vremenu kada se kod Srba radjalo moderno nacionalno osecanje, a ideoloski stvorila podloga buduce srpske revolucije od 1804. godine. Do svih ovih stavova, Vujic je, opet slicno kao Dositej, dosao na osnovu svojih brojnih putovanja i nije preterano reci da ga treba ubrojati u nase najvece putnike. Uostalom, iskreno zvuci i Vujicev moto preuzet iz rimskog pesnika Lukrecija, koji na svojevrstan nacin objasnjava njegovu knjigu:

Prolazim mesta zabacena,

Gde, mnoga noga nije stupila;

Prijatno je prici studencu i zahvatiti;

Prijatno je i nove brati cvetove.

U gnevu na njega zbog razlaza s Vukom, a posebno zbog pamfleta "Tuzba knjizevstva serbskago" pisanog oko 1833. godine, Vujic je postepeno gubio i one zasluge koje mu nesumnjivo pripadaju. A rec je bila o Vujicevom radu na pozoristu, o njemu kao pozorisnom zaljubljeniku, dramaturgu i piscu. Smatrajuci pozoriste kao "nuznu skolu", u kojoj "nigde se nista ne moze cuti" "dusepoleznije i dusespasitelnije", Vujic je vec u vreme neposredno posle sloma Prvog srpskog ustanka, 1813, priredjivanjem pozorisnih predstava budio, hrabrio i podizao opstu klonulost, pad i bezizlaz. U zaista teskim vremenima po srpski narod, bez obzira gde je tada ziveo, podeljen u tri drzave, Vujic se u Srbiji pojavio kao covekoljubac i veselnik. Ako je veliki Dositej prelaskom u Srbiju doneo mudrost, usudjujem se reci da je Joakim Vujic, Srbiju iscrpljenu ustancima, medju prvima ozracio i radostima velikog sveta koji je odahnuo posle Napoleonovog pada. Ucinio je to preko pozorista. Kako nisam istoricar knjizevnosti, oprezno cu ispovediti da je ceo njegov veliki pozorisni opus, i stampani i rukopisni, mahom prevodi i posrbice, zasluzio mnogo bolje ocene od onih koje mu je presudio neumoljivi Skerlic, verujuci cesto i gnevu Vujicevih savremenika. Preko komada mahom manje knjizevne vrednosti, on se uporno priblizavao publici, kojoj je tada bio nepristupacan tzv. veliki repertoar. Vreme takvog gradjanskog teatra donece tek iduca generacija na celu sa J. Sterijom Popovicem, pri cemu ne treba zaboraviti da je cak i epoha zrelog i kasnog romantizma kod Srba, pa i u Evropi - a ona se moze lako prepoznati kao dugovecna i zilavo branjena - bez obzira na Silera, Rasina, Molijera, Lesinga, Goldonija i Sekspira, cinila takodje svoje ne male ustupke uvrscujuci u svoj repertoar i komade sumnjive knjizevne vrednosti. Jer, poznato je da je u svim vremenima upravo pozoriste i najosetljiviji pokazatelj knjizevnog ukusa i kulturnog rasta jedne sredine. Nepravedno je pleca jednog takvog "dobrozelatelja", kakav je bio Joakim Vujic, opterecivati svom tezinom nase zaostalosti u odnosu na savremeni svet. Jest, tacno je rekao Skerlic da je Joakima Vujica u tridesetim godinama pregazilo vreme. Ali, lako je to bilo presuditi 1914. godine, posle tolikih generacija umetnika i naucnika koji su srpsku kulturu, prosvetu i nauku podigli do pravih evropskih vrednosti. Upravo zbog toga, mi smo danas duzni da se s pijetetom secamo svih nasih duhovnih predaka, svih ucesnika u onom dugom i mukotrpnom hodu, koji je Ernest Kasirer nazvao "procesom samooslobodjenja coveka". Spoznaji svoje epohe kojoj je pridoneo i Joakim Vujic nemoguce je, dakle, odreci svaku vrednost. Shvatili su to najpre savremeni pozorisni ljudi Vladeta Petric i dr Jovan Konjovic, pokusavajuci, i to veoma uspesno, da u Vujicevom pozorisnom delu otkriju i neke neusahle poruke. Ovom izlozbom strasni teatrolog prof. Alojz Ujez cini to na jedan drugi, naucnoistrazivacki nacin. Zahvaljujuci njemu, posle ove izlozbe - u to sam uveren, prestace razlozi da se na Joakima Vujica, tog "knjazevsko-srpskog teatra direktora", gleda kao na promasenog coveka. Vise od sto godina posle njegove sirotne smrti u Beogradu 8. novembra 1847. godine, upravo od ove izlozbe, zapocinje i njegov novi zivot. Na zalost, nije on ni prvi ni poslednji stvaralac koji je doziveo takvu sudbinu. Uostalom, u vremenima kada mu ona nije bila ni sklona ni darezljiva, on ju je otmeno podnosio i odziveo zajedno sa svojim stradalnim narodom koji se otimao iz vekovne zaostalosti. Na taj nacin, postao je Joakim Vujic jos jedan svedok nerazrusivog duhovnog jedinstva srpskog naroda.

(1988)