OKO EFEMERISA

TUDJMANOVA TRAGICNA PAROLA

U duhovnom zivotu pojedinca gubitak interesovanja za porodicu i porodicnu istoriju, za postovanje i negovanje njenih na izgled beznacajnih, ali vrednih relikvija, u okvirima nase razasute, potkopane tradicije, svakim danom osipa nasu krhku pojedinacnost, a onda i nacionalnu samosvest.

Ipak, u knjizarama se pojavila knjiga koja ce nas svojim sadrzajem i stilom vratiti u zanimanje za sopstvene korene i sopstvenu istoriju: akademik Dejan Medakovic pojavljuje se kao hronicar svoga naroda. U knjizi Efemeris, kroz pojedinacnu i kolektivnu biografiju Srba iz Hrvatske, mi mozemo razgovarati i o zanimljivosti karaktera pojedinih licnosti njegove porodice, ali i o nacionalnom problemu Srba u Hrvatskoj, "medijskoj temi" danasnjice, o duhu srednje Evrope.

Kakav je bio zajednicki zivot judeo-hriscanskog zivlja, nacionalno podeljen izmedju Hrvata, Srba, Jevreja, Madjara i Austrijanaca? Koje su to "referentne tacke" u istoriji njegove porodice na kojima pociva i pamcenje srpskog naroda?

Po ocevoj liniji, moj deda dr Bogdan Medakovic bio je vodja Srba u Hrvatskoj u vreme Austrougarske monarhije i sef Srpske demokratske samostalne stranke, bio je predsednik Hrvatsko-srpske koalicije kada je osnovana 1905, a zatim i predsednik Hrvatskog Sabora 1908-1918, u kontinuitetu. Za njega je i vezano proklamovanje raspada Monarhije. NJegov otac, a moj pradeda, bio je dr Danilo Medakovic, koji je 1836, nakon zavrsene Italijanske gimnazije u Zadru, dosao u Srbiju i bio u sluzbi kneza Milosa, u Popeciteljstvu finansija. Danilo Medakovic bio je obrenovicevac, sluzio je dinastiju, jedno vreme i kao sekretar kneginje LJubice. Pratio je Milosa na njegovom cuvenom putovanju po Nemackoj, kada je izgnan iz Srbije, zatim je nasledio i sekretarsko mesto kod kneza Mihaila. Ali, ono sto je najvaznije u biografiji odnosi se na njegov novinarski rad: bio je urednik Napretka, lista koji je izlazio u revoluciji 1848. On ga je pravio jedno vreme u Karlovcima, na jednoj deregliji, a posle u Zemunu. Taj list je bio glavni organ Narodnog odbora srpskog, tog revolucionarnog tela I vazno je istaci da su to bile prve novine stampane Vukovim pravopisom. NJegov mladji brat bio je NJegosev sekretar. Kasnije kao sekretar knjaza Danila postao je i drzavni sekretar Crne Gore i bio prvi necrnogorac koji je dobio cin vojvode. Imao je prilike da vrsi i korekturu Gorskog vijenca. Umro je u Beogradu, a ceo imetak, buduci da je bio nezenja, zavestao je beogradskoj sirotinji. Po njemu je danas beogradsko naselje Medakovic dobilo ime.

Po majcinoj liniji bili smo austrijsko vojno plemstvo od Lonje, a najpoznatiji predak po ovoj liniji je Ivo Rajic, dedin brat, djak Maksa Rajnharda.

O duhu srednje Evrope danas se mnogo govori. Ko su bili njegovi nosioci na Balkanu? Da li je Zagreb u ovom veku bio njegov stvarni predstavnik? Na koji nacin su Srbi ucestvovali u njemu?

Taj duh srednje Evrope nisu Srbi dozivljavali, niti su se mogli vezati za njega, samo preko Hrvatske, preko Zagreba, to je nesto sto je prozelo pre svega Vojvodinu, preko Peste. Zagreb je u tom periodu moje mladosti, sve do 41, mozda najbolji predstavnik tog srednjoevropskog duha. Crvena nit tog duha je gradjanski model zivljenja, u dobrom smislu reci, ne malogradjanski.

U Zagrebu se u to vreme zivelo u salonima, salon je bio institucija gradjanskog drustva. Pamtim salon moje babe po majci, a on je bio tipican, uvek ispunjen glumcima, muzicarima, knjizevnicima, lekarima, advokatima. Vrlo zanimljiv svet koji je satima strasno razgovarao. Nezamislivo je bilo ziveti u Zagrebu a ne pratiti teatar koji je bio stozer kulturnog zivota, a zatim i koncertni zivot. Spadalo je u pravila dobrog ponasanja da imate svoje sediste u teatru, da pratite pozorisni zivot. Svakako da je i to drustvo imalo svoje modele, a to su bili Bec i Pesta, gde su opet oni sebe proveravali. Ne zaboravite da je u tom miljeu prisutno i staro hrvatsko plemstvo: ja pamtim poslednje potomke bana Jelacica i staroga bana hrvatskog Antuna plemenitog Mihalovica, vlasnika Kerestinca, zatim clanove porodice Pongrac, Kulmer, koji su grofovi, zatim baroni Vranicani, svi su oni jos tu, i oni stvaraju taj ambijent.

Kakav je bio kafanski zivot?

Opet po modelu Beca: tacno se znalo gde sedi Nazor, gde sedi Krleza, u koje vreme oni dolaze. Secam se takozvanih "stamptisa", stalnih stolova koji su rezervisani. Moji deda i baba su imali "stamptis" u kafe "Zagrebu", na Zrinjevcu. Bilo je nemoguce da neko sedne za taj sto, bez obzira da li su oni dosli ili ne.

I tako postoji citav niz manifestacija koje stvaraju odredjenu atmosferu, pravila igre, stil, to je jako vazno napomenuti, stil i, naravno, sve je bilo deo jedne srednjoevropske civilizacije koja se prostire daleko prema istoku. Ja sam vrlo vidljive elemente srednje Evrope otkrivao, recimo, na putovanjima po Sovjetskom Savezu, u Kijevu – citavi blokovi kuca su me podsecali na Bec. Ali, taj gradjanski Zagreb je porazen 41, zapravo od endehazije, kada je odjedared grunuo ogroman broj stanovnika koje su ustase dovukle povecavajuci svoj aparat: iz Hercegovine, Like, Dalmacije, Slavonije. Sav taj svet se srucio u Zagreb, i taj stari Zagreb je izgubio snagu, poceo da dozivljava agoniju, i ta agonija se nastavlja i danas. Nesto malo je ostalo od toga duha, ali vise kao vestacki negovana tradicija. Ali, to je proces koji se morao desiti.

Zaista, takav zivot izgleda udoban sa stanovista gradjanina, ali, da li ste mogli u to vreme da govorite i o svom nacionalnom bicu? Da li ste kao Srbin osecali nostalgiju za maticom?

- Sve do 41. godine Srbi predstavljaju veliku i snaznu grupaciju u Zagrebu. Pre svega, Srbi imaju institucije vredne postovanja, imaju mocnu organizaciju koja se zove "Privrednik", koju je osnovao Vladimir Matijevic, da bi obezbedio daroviti podmladak u zanatstvu. Zatim, imali smo najjacu banku u Jugoslaviji, osim Narodne banke, naravno. To je bila Srpska banka, u Jurisicevoj ulici. Srpska banka bila je jedina koja je prebrodila krah berze tridesetih godina, kada je propala i Prva hrvatska stedionica. Znaci, Srbi su imali vrlo veliku ekonomsku bazu, a imali su i jake intelektualne snage na Univerzitetu: predsednik Jugoslavenske akademije bio je Srbin Gavra Manojlovic. Pa, ugled moga dede koji je imao cak i kod svojih protivnika frankovaca, iako su ga napadali u Saboru, mozda je bio osnovni razlog da je porodica ostala ziva 41.

Zatim, Srbi su u pozoristu imali seriju velikih glumaca koji su bili obozavani, nosili repertoar. Podsecam vas na LJubisu Jovanovica koji u Zagrebu pocinje karijeru. Tu su i Strahinja Petrovic, Mila Dimitrijevic, Dejan Dubajic, Aleksandar Binicki, Ivo Rajic, Srbi koji su kvalitetom svojih ljudi mogli da imponuju, a ne da imaju inferiornu ulogu, bez obzira na to sto je postojao latentni antagonizam klerikalnih krugova i frankovaca koji su buskali i rovarili.

Recimo carsija, u Ilici, gde su niz velikih, mocnih trgovina drzali Srbi. Najbolje stofove mogli ste kupiti u radnji "Bacic i Vurdelja". Najfiniji delikatesni ducan, gde je bilo od tice mleko, bio je "Bradic i Cikara". Najbolja kozna galanterija u Zagrebu bila je Milana Pudje. I crkvena opstina bila je vrlo jaka, sa sjajnim svestenickim kadrom, mislim na starog protu Dimitrija Vitkovica, crkvenog pisca i istoricara.

Ne zaboravite da jos u vreme Austrije jedan broj vrhunskih oficira potice iz Vojne krajine, da je generalisimus austrijski u Prvom svestkom ratu feldmarsal Svetozar plemeniti Borojevic, Srbin. Branio je na Karpatima Budimpestu i molio da ne bude upucen na srpsko ratiste da ne bi ratovao protiv svojih sunarodnika, i dobio je takvu dozvolu od cara. Komandant divizioner u Zagrebu bio je Pajo Grba, Licanin. Komandant austrougarske flote bio je admiral NJegovan, viceadmiral Prica, kasnije komandant Kraljevske mornarice.

Nije sporno da je medju Srbima bilo ljudi od kvaliteta koji su mogli da osvoje razne drustvene pozicije, ali da su Srbi u Hrvatskoj, u carstvu, a zatim u kraljevstvu, imali svoju autonomiju?

Postojanje srpske drzave, i to jos iz vremena kada je bila vazalna, od hatiserifa 1830, nesumnjivo je imalo ogromnu ulogu. I u Bosni i u Vojvodini srpstvo je pocelo da se okrece svojoj matici. Taj proces je narocito vidljiv od 1903, od uspona u demokratskim promenama, do intelektualnog i moralnog. I ratni uspesi uticali su silno da svest perifernih Srba ojaca i da se okrenu svesno svome stozeru i da u Kraljevini Srbiji vide maticnu zemlju.

A vase licno iskustvo?

Sazrevanje nacionalnog osecanja je deo moga obrazovanja. To se ne prenosi samo tradicijom. Ja sam znao da je moj pradeda napisao cetiri debele knjige Povjesnica srpskog naroda, da je njegov brat napisao Povjesnicu Crne Gore, ali to je bilo nesto apstraktno, ja ih nisam citao, stajale su u porodicnoj biblioteci, i nisu imale onu dozivljajnu, aktivnu ulogu. Kriticni momenat za mene, s moralne tacke, bila je operacija "Stadion", kada su ustase registrovale omladinu zatecenu na podrucju Zagreba, krajem maja. Poslednje pitanje koje su nama postavljali anketari glasilo je: "Kako se osjecas po nacionalnosti?" To je bilo kriticno pitanje. Vi ste mogli reci: otac rodjen u Zagrebu, mati u Madjarskoj, vjera grcko-istocna, ime dede Bogdan, arijevac; medjutim, preda mnom je bio moj rodjak ciji je otac Srbin, a mati Jevrejka. On je na to pitanje stao i rekao: "Osecam se kao Hrvat." Ja sam tada odgovorio, i to je verovatno odgovor koji je bio potpuno presudan u mom zivotu, jer ja nisam znao da li cu biti pusten sa stadiona, tog trenutka ja sam rekao: "Srbin." Ustasa je zapisao i ja sam dobio crvenu cedulju. Oni koji su rekli da su Hrvati u nasoj grupi dobili su belu i mi smo zajedno izmarsirali sa stadiona. Jevreji su ostali i njih su posle nekoliko dana pokupili, odveli u logor gde su ih sve pobili.

A kako se, po vasem misljenju, stvara i izgradjuje takav stav? Kako se usvajaju temeljne vrednosti i kako se uci moralnom bicu?

Moj nedostizni uzor u ponasanju, u stavovima, u javnom moralu bio je moj deda. Ja sam imao osam godina kada je on umro, ali ga pamtim. Nisu to nikakve velike pouke, ali se secam postovanja ljudi prema njemu. Pamtim zagrebacke sesire kako lete, i kada nije bio vise u moci. Drugo, sazrevanje: kad covek nesto sazna o svom korenu, on se odredjuje. Ja mislim da je za nasu evropeizaciju veoma vazno da dodjemo kao neciji gradjani, a ne kao raskucena bratija, nomadska. Mislim da su u mom ulasku u Evropu prisutne vrednosti moga naroda: ja sam naslednik Sopocana, ja sam naslednik Studenice, ja sam naslednik narodne poezije i NJegosa, ja imam prtljag, ja nisam beda koja ulazi u Evropu preko "Mocart-kugla". Kada nama kazu "Vi ste Bizantinci", u negativnom smislu, oni zaboravljaju da je Vizantija prisutna u srcu Evrope. Ravena je Vizantija, Venecija nije samo barok i renesansa, vec i Vizantija. Vizantija dopire do Madjarske. U jednom periodu Vizantija je bila centar Evrope, a sve su drugo bili varvari. Prema tome, izbacivati Vizantiju iz konteksta Evrope i vizantijsku civilizaciju, jer civilizacija je vise od drzave, jeste ili sovinizam, ili klerikalna predrasuda, ili iracionalna mrznja.

Zbog svega toga moramo govoriti o prozimanju, a ne o antagoniziranju kulture. Svet vise nije deljiv, mi smo jedna celina, hteli to ili ne.

(1990)