POVODI

NACELA NAUCNE ISTINE I DRUSTVENOG MORALA

Povodom stogodisnjice Srpske akademije nauka i umetnosti 1886-1986.

Osnivanje Kraljevsko-srpske akademije 1886. godine pada u vreme kada je nauka u Srba presla i premasila ranije razdoblje romantizma, prihvativsi i prigrlivsi ideje kriticizma i pozitivizma. Pa ipak, bila bi nepravda ukoliko bi se prilikom ocenjivanja delatnosti Srpske akademije nauka i umetnosti, koja kao Akademija deluje vec punih sto godina, zaboravilo na njene prethodnice: Drustvo srpske slovesnosti, osnovano 7. novembra 1841, i Srbsko uceno drustvo, koje je pod ovim imenom 1. avgusta 1864. godine nastavilo rad suspendovanog Drustva srbske slovesnosti. Jer, njihova je najveca zasluga sto su ona, svako prema svojim mocima i razumevanju vlasti, pokusala da u jos uvek poluvazalnoj Knezevini Srbiji postave i organizuju naucne zadatke i tako prekinu dotadasnje usamljenicke napore pojedinaca. Otuda i nije cudo sto su u tom razdoblju romantizma, a sasvim u duhu vladajucih evropskih shvatanja, u drustvenim poslovima nadmocno preovladavala istrazivanja istorije i narodnog jezika. Pri tome ne treba zaboraviti da je u pozadini svih ovih stremljenja stajalo i sto hitnije ucvrscivanje tek obnovljene srpske drzave, njena ubrzana evropeizacija, prisutna je i velika Vukova borba koja je neumoljivo vodila u pobedu njegovih jezickih nacela. Postepeno ali sigurno, posle vekovnih lutanja, kada su kod Srba postojale iskljucivo ambulantne duhovne i ekonomske prestonice, toliko zavisne od povremenog sabiranja duha i novca, Beograd postaje glavni grad obnovljene srpske drzave, a time i privlacno srediste svih Srba, bez obzira u kojim su drzavama tada ziveli. I Drustvo srbske slovesnosti i Srbsko uceno drustvo casno su se uklopili u opste procese konacnog konstituisanja srpske nacije, a dovrsenje tog velikog zadatka palo je u deo novoosnovanoj Kraljevsko-srpskoj akademiji, bez cijeg udela je nemoguce razumevanje svega onog sto se zbilo u srpskoj politickoj, drustvenoj i kulturnoj istoriji. Politicki potresi koji su neminovno pratili rad Akademijinih prethodnica, a kasnije i samu Srpsku akademiju nauka, u krajnjem sabiranju i pravednijem ocenjivanju, bili su pozitivni i oni su nesumnjivo doprinosili jacanju drustvene svesti i ugledu, oni su postepno nesumnjivim moralnim vrednostima i cvrstinom ozracili mladu srpsku nauku. Ulaganja liberalne grupe na celu s Vladimirom Jovanovicem, Jovanom Dragasevicem i Dimitrijem Maticem i njihovi napori da unaprede i popularisu nauku, neosporno su ojacali drustvenu autonomiju u odnosu na drzavnu vlast i njeno uplitanje u unutrasnje poslovanje Drustva. S druge strane, naprednjaci, na celu sa Stojanom Novakovicem, poostrili su svoja merila kada je rec o nauci, oglasavali su oni veoma strogo i odlucno da je proslo vreme dobronamernih amatera, a popularizatorsku i prosvetiteljsku ulogu nauke treba prepustiti posebnim i za te zadatke opredeljenim ustanovama.

Svakako najpoznatiji ishod svih tih i slicnih razmimoilazenja bio je dan kada je 1. novembra 1886. godine "osnovnim zakonom Kraljevsko-srpske akademije" ustanovljena Akademija, a njeni prvi clanovi-akademici bili imenovani 5. aprila 1887. Po tom osnovnom zakonu, Akademija se sastojala od cetiri strucne akademije: Akademije nauka prirodnih, Akademije nauka filosofskih, Akademije nauka drustvenih i Akademije umetnosti. U zakonu je receno da se "nauke matematicke, filoloske i istorijske, kao i istorija knjizevnosti" obradjuju u ovim redovima prema srodstvu svoga predmeta s jednim ili drugim redom Akademije. Prema zakonskoj odredbi, "razradjivanje poljske privrede, lekarstvo, zakonodavstvo i bogoslovija, kao i sirenje nauka i umetnosti, ostavlja se posebnim udruzenjima, a uz gotovost Akademije za zastitu i pomoc". Valja istaci i cinjenicu da je u prvom poslovniku bilo propisano da "Akademija moze stampati i dati novcanu pomoc za izdavanje samo takvih dela u kojima se novi naucni rezultati na vidik iznose".

Prvih akademika, koji su imenovani 5. aprila 1887, bilo je ukupno 16 - po cetiri iz svake strucne Akademije. U Akademiji prirodnih nauka prvi clanovi su bili Josif Pancic, Dimitrije Nesic, LJubomir Kleric i Jovan Zujovic; u Akademiji filosofskih nauka Stojan Novakovic, Milan Kujundzic, Svetislav Vulovic i Svetomir Nikolajevic; u Akademiji drustvenih nauka Cedomilj Mijatovic, Milan Milicevic, LJubomir Kovacevic i Panta Sreckovic i u Akademiji umetnosti LJubomir Nenadovic, Matija Ban, Mihailo Valtrovic i Davorin Jenko. Za prvog predsednika postavljen je bio tada najveci prirodnjak Josif Pancic, covek koji je i sa samrtnicke postelje stigao da mladoj ustanovi uputi i svoju cuvenu poruku u kojoj je postavio naucne zadatke za njen buduci rad, ispovedivsi istovremeno i svoj naucni vjeruju.

Iako se u trenutku osnivanja Kraljevsko-srpske akademije gotovo celokupan naucni rad u Kraljevini Srbiji odvijao preko pojedinih znacajnih licnosti, a ne preko nekog kolektivno ustrojenog rada, ipak, vec na pocetku njenog delovanja uocena je vaznost velikih tema kao, na primer, izrada Recnika narodnog i knjizevnog jezika srpskog, ili istrazivanja spomenika stare srpske umetnosti, koje su zahtevale i novu metodologiju, a, iznad svega, veci broj saradnika. Dobro postavljeni naucni zadaci u citavom nizu naucnih oblasti - istoriji, geografiji i etnologiji, na primer, resavani uz brizan nadzor mnogih velikana kakvi su bili Stojan Novakovic, LJubomir Stojanovic, Jovan Cvijic i Aleksandar Belic, dali su naucne rezultate od neprocenjive, nezaobilazne vrednosti. Uspon Akademije odrazava i njena izdavacka delatnost, pre svega prvorazredne serije kao sto su Glas i Spomenik, koje su i danas ponos Akademije i cine njene osnovne publikacije.

Iako je Srpska akademija nauka stradala u oba svetska rata, ona je uvek iznova nasla snage i vere da obnovi svoju nasiljem prekinutu delatnost. Posebno je znacajna njena obnova i izvesne promene u strukturi, izvrsene novim Zakonom o Srpskoj akademiji nauka donetim 30. juna 1947. godine. Tada su, umesto ranijih strucnih akademija, osnovana odgovarajuca odeljenja, a svakako je najveca novina bilo osnivanje velikog broja instituta, u ciji radni sastav je stupio i citav niz mladjih naucnih radnika. Cak dvanaest instituta radilo je u jednom trenutku pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovakvo stanje trajalo je do 1954. godine, sve do donosenja novog Zakona o naucnim delatnostima, kada se veci deo Akademijinih instituta osamostalno, a njena prava svedena su na puku formalnost. Izgledalo je da ce se Akademija svesti na pocasnu ustanovu, u najboljem slucaju na .koordinatora naucnih delatnosti i organizatora povremenih skupova. Sve se to odrazilo i na Akademijinu izdavacku delatnost koja tada belezi vidljivo opadanje. Medjutim, 1971. godine za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je akademik Pavle Savic, pod cijim energicnim rukovodstvom je 1974. godine usvojena i nova programska orijentacija, cija sustina se svodi na to da se Akademija pretvori u radnu ustanovu. Tada je osnovan i veci deo Akademijinih odbora, pristupilo se tesnjem povezivanju sa srodnim naucnim ustanovama u zemlji i u inostranstvu, cula se rec Akademije o vitalnim drustvenim i ekonomskim problemima Jugoslavije, oglasila se nasa ustanova i o vitalnim pitanjima tzv. reforme skolstva, i prilikom izrade prostornog plana, a ne manje i o problemima savremenog sela.

Taj novi kurs Srpska akademija nauka i umetnosti je sacuvala i danas, sto se iskazuje i otvaranjem prema naucnoistrazivackim, a posebno i prema nasim jakim privrednim organizacijama.

Duboko urasla u zivot srpskog naroda, Srpska akademija nauka i umetnosti je od samog pocetka svoga rada stekla neprolazne zasluge za razvoj nauke i tako u punoj meri opravdala poverenje i ocekivanja svojih utemeljitelja. Ona je verno i postojano izgradjivala nas nacionalni identitet, a naucni rezultati objavljeni pod njenim okriljem s pravom su prikljuceni i opstoj riznici evropske kulture. Lisena svakog partikularizma i provincijske uskogrudosti, Srpska akademija nauka i umetnosti je nastojala da svoja naucna merila usaglasi s visokim zahtevima medjunarodne nauke, a sluzi na cast ovoj ustanovi da je, uprkos ogromnim preprekama i objektivnim drustvenim ogranicenjima, uspela da u jednom malom narodu i ne bas naklonjene sudbine, osim naucnih, sacuva i visoka nacela drustvenog morala. Jer, ni u jednom trenutku, za proteklih sto godina, Srpska akademija nauka i umetnosti nije odlutala na staze koje vode u izneveravanje osnovnih i nepomerivih nacela naucne istine.

(1987)