PROSLOST – POUCNA I NEMILOSRDNA

Rec je o knjizi koja je nastala potpuno, u dugim decenijama ozbiljnog, istrazivackog rada. To je delo koje autora predstavlja kao hrabrog, a kriticki nastrojenog pisca, koji ne izbegava da se suoci cak i sa najosetljivijim temama nase istorije, da bi se, krajnje zamisljeno i promisljeno, odvazio da o njima izrekne svoj sud. On to cini bez obzira na ustaljene i vec kanonizovane ocene svojih prethodnika.

Tim svojim opredeljenjem da iznad svega brani nacela kriticke istorije, Vasilije Krestic se prikljucuje onim nasim istoricarima koji su, bez obzira na potrebe jednog odredjenog dnevnopolitickog trenutka, bili kadri da ispovedaju i zastupaju naucnu istinu. Ucinio je on to u nasim prilikama upravo danas, u casu u kojem se prelamaju mnoga sudbonosna politicka i drustvena opredeljenja, a cesto i nestrpljivo donose sudovi za koje opravdano mozemo da postavimo pitanje: da li ce oni izdrzati sve one neumoljive provere koje sobom donosi vreme.

Hrabrost Vasilija Krestica da se bori za istorijsku istinu utoliko je veca sto se on u svojim istrazivanjima neminovno morao suociti sa sudovima svojih prethodnika, pa i ucitelja, koji su, shvatajuci svu slozenost nasih politickih prilika, cesto odustajali da ih do kraja razotkriju. Opredeljeni za precutkivanje ili odlaganje da se saopsti istina – danas je to jasnije nego ikad – nasi istoricari nisu ucinili uslugu ni sebi, pa ni narodima koje su, kao neke maloletnike, zeleli da postede od suocavanja s tamnim stranama, s mnogim negativnim osobinama koje su i dalje tinjale i u nekim skrivnicama prikriveno skupljale svoju razornu snagu. U kratkim vremenskim razmacima, svi smo svedoci njenih neobuzdanih provala, vidimo i vrzino kolo koje satire svoje igrace.

Citajuci Kresticevu knjigu, ciji su zakljucci sazdani na proverenim izvorima, kao da iscezavaju mnoge politicke zagonetke i mnoge ranije zablude iz oblasti srpsko-hrvatskih odnosa. Svojim mirnim, racionalnim kazivanjem, Krestic nas vodi do samih ishodisnih tacaka na kojima pocivaju i prvi srpsko-hrvatski nesporazumi. Vratimo se cak u vreme dalekog 16. veka kada je Austrija stvorila Vojnu krajinu, a Srbima uz privilegije slobodnih seljaka poverila cuvanje njene drzavne granice prema Turcima. Taj sistem Vojne krajine trajao je sve do osamdesetih godina 19. veka, a ta cinjenica neminovno je i sudbonosno uticala i na srpsko-hrvatske odnose i u razdoblju romantizma, kada se kod Hrvata budi moderna nacionalna svest, a kod Srba vec ucvrscuju dve slobodne srpske drzave.

U tim vremenima Krestic s posebnom paznjom razmatra i pitanje Madjarske revolucije od 1848. kada se, u velikim potresima austrijske drzave, Srbi i Hrvati medjusobno priblizavaju, a njihova saradnja postaje tesnja, tako da je hrvatski sabor Srbima priznao sva prava jednog konstitutivnog naroda. Ta jednom stecena prava srpski je narod branio u vise mahova, a to pitanje aktuelno je i u najnovijem razdoblju nase istorije.

Bilo je potrebno mnogo pronicljivosti, pa i beskompromisne odlucnosti, da Krestic preispita ulogu biskupa Strosmajera, da kriticki odmeri pitanje njegovog jugoslovenstva, tacnije sve njegove velike napore da se u Austriji poveca udeo Slovena, a ova drzava konacno pretvori u trojnu monarhiju i tako sacuva od neminovne propasti. Bila je to jos jedna tabu tema, a Kresticevi britki sudovi docekani su s negodovanjem, mrzovoljno ili s nevericom.

Za mene, kao istoricara umetnosti, od posebne vaznosti su Kresticevi sudovi koji se odnose na Hrvatsko-ugarsku nagodbu i na sve one politicke promene koje je ona izazvala. To izmenjeno stanje neminovno je Srbe dovelo do novih iskusenja, do nedoumice s kojom stranom treba ulaziti u sporazume. Ta dilema vazice do kraja same Austrougarske monarhije.

Posle nagodbe, Srbi su brzo dovedeni u poziciju da ih pojedine hrvatske politicke partije sasvim osporavaju, a nacin na koji je Starceviceva stranka prava, a kasnije dr Franka, sudila o Srbima vec svedoci o jednoj tesko razumljivoj a jos teze zaustavljivoj mrznji. Rec je o pravoj rasistickoj zaslepljenosti koja zadire u sam opstanak jednog naroda.

Kada pise o tim tmurnim danima, kada su u Austriji, a posebno u Hrvatskoj, rezirani antisrpski veleizdajnicki procesi, Krestic uvek zadrzava svoj nadmocni mir, prepustajuci da neumoljive cinjenice doreknu i one sudove pred kojima obicno ustukne istoricar. Ucinio je to na nacin koji svakako nije umanjio verodostojnost i uverljivost novog slikanja onovremenih zbivanja.

Kao istoricar umetnosti, usudjujem se reci, Krestic je tacno ispricao sve zelje hrvatske borbe u odnosu na Madjare, njihove teznje da odbrane hrvatsko drzavno pravo, njegov legitimitet i kontinuitet, o cemu svedoci i hrvatsko istorijsko slikarstvo. Za ovo tvrdjenje dovoljno je podsetiti se velikih dekorativnih istorijskih slika koje su, prema idejnoj zamisli Isidora Krsnjavog, ukrasile zidove svecane sale u Odjelu za bogostovanje i nastavu. Na taj nacin, pored knjizevnosti, i likovna umetnost ucvrscivala je u hrvatskom narodu ideje istorizma, uverenje da je hrvatski narod istorijski narod i kao takav ravnopravan sa Austrijancima i Madjarima, dok je drugim manjinskim narodima – opet prema madjarskom obrascu – ponudjena formula politickih Hrvata. Razume se da je ovakav stav podrazumevao i oduzimanje Srbima svakog prava na konstitutivnost, svodeci ih na polozaj manjine.

Na kraju, jos jedan utisak o knjizi akademika Vasilija Krestica. Citajuci ovu knjigu neminovan je utisak o njenoj savremenosti. Kao da iz nje odzvanjaju one misli koje su danas srpski narod nagnale do borbe za goli opstanak. Jedan mudar i iskusan istoricar saopstio nam je svoja otkrica do kojih je dosao dugim i mukotrpnim istrazivanjem. To je knjiga koja citaoca nagoni na razmisljanje, stivo koje podstice i nasu hrabrost da preispitamo svoje zablude, kako bismo jasnije sagledali i odredili svoju buducnost.

Uostalom, sam Krestic na jednom mestu kaze: "Proslost je ovde poucna i nemilosrdna, jer umnogome razoblicava sadasnjost."

Najzad, Kresticeva knjiga nas uverava da su u ovim preozbiljnim danima, koje prezivljava celokupni srpski narod, konacno iscezla i sva ona nastojanja da se istorijska nauka podredi, u bilo kojem vidu, potrebama jednog odredjenog politickog trenutka. Stekli smo, nadam se svi zajedno, i gorko iskustvo da i precutkivanje istine ne pomaze da se izlece bilo kakve i bilo cije zablude i rane. Pouceni smo i da vestacki uspostavljena simetrija medju narodima ne deluje lekovito, jednako kao i sumnjivim nacinom iznudjeni zaboravi pocinjenih zala i zlocina.

Iz tih razloga tesko je oteti se utisku da nas Vasilije Krestic svojim otvoreno iskazanim uverenjem podseca i na davno zaboravljene moralne pouke koje su nekada bile neotudjivi, sastavni deo svake napisane istorije. Kao iskreni zastupnik moralnih nacela u javnom zivotu, Krestic je domasio polozaj autora kome se veruje, kome citalac bez zazora poklanja svoje poverenje.

Uostalom, zar nije veliki rimski istoricar Tacit napisao: "Glavni je zadatak analiste, mislim, da ne predje cutke preko plemenitih osobina i postupaka, a da onima koji zlo govore i tvore ulije strah od zla glasa kod potomstva."

(1995)