PROTIV DRUSTVENOG LICEMERJA

Knjiga "Memorandum SANU - odgovori na kritike", koju su napisali akademici Kosta Mihailovic i Vasilije Krestic, pojavila se u najtragicnije vreme novije srpske istorije. Samo neupuceni citaoci mogli bi brzopleto zakljuciti da je cilj pisanja ove knjige sada, posle toliko godina, i u sasvim izmenjenim politickim prilikama nase drzave, da istupi u odbranu SANU i u naknadnu polemiku s njenim brojnim kriticarima. Jer, svako apologetsko razmatranje afere nastale oko nezakonitog objavljivanja nedovrsenog Memoranduma SANU, doista je suvisno. Upravo danasnja zbivanja u bivsoj Jugoslaviji, nacin na koji se nasa zemlja raspala, kao i nastala bezumna mrznja nisu mogli da neocekivano, preko noci, ispolje svoju razornu moc. Dobili smo svedocanstvo u kojoj su se meri obistinila upozorenja iskazana u nedovrsenom Memorandumu SANU. Pojavom teksta razobliceno je vec ustaljeno ponasanje, a osporen nacin vladanja drzavom. Iznad svega, to se odnosi na pravo vladajucih grupa na osnovu kojeg su jedino one bile ovlascene da procenjuju politicke tokove, da dele gradjane na prave i krive, na rodoljube i neprijatelje. Prigrabljeno je i pravo odmeravanja politicke ravnoteze izmedju pojedinih republika, rezervisanje finansijskih obaveza, kao i sam nacin na koji ce se puniti savezna blagajna. Kratko receno, vlast se ustolicila na vestacki stvorenom skladu, bez obzira sto je svakodnevni zivot slao sasvim drugacije poruke i opomene. Stvorena je duboka drustvena kriza koja je svakodnevno obarala kulise Potemkinovih sela jugoslovenske idile. To bolesno stanje podsticali su i nesrecno skrojeni ustavi nalazuci ozbiljne, odlucnije mere koje bi, pre svega u ekonomici, na pravedniji nacin raspodelile nacionalni dohodak. Cak ni velika upozorenja da je zemlja u opasnosti, oglasena 1968. u studentskim protestima, nisu bila kadra da bitno i trajnije uzdrmaju ili bar zabrinu nosioce vlasti u svim republikama. Cuvajuci nepromenjivost svojeg privilegisanog polozaja, a pre svega ukaz o vlastitoj nepogresivosti, vlast se nije ozbiljnije zamislila zbog rastuce pojave razbuktalog nacionalizma, a jos manje bila je kadra da proceni njegove uzroke. Kratko receno, Jugoslavija se gotovo preko noci nasla na nizbrdici koja je sve vidnije ugrozavala njen opstanak i srozavala njen medjunarodni ugled. Pred nacionalne ustanove: Univerzitet, Maticu srpsku, SANU, SPC, jednako kao i pred pojedincima, iskrsla je dilema: ravnodusno cutati i tako bez opasnosti, iz prikrajka, pratiti dalji razvoj dogadjaja, ili da se oglase u ime osecanja drustvene i istorijske odgovornosti, sa zeljom da se spreci razbijanje zajednice stvorene na osnovu velikih, pre svega ljudskih zrtava. Kako je rasla jugoslovenska kriza, nezadrzivo se povecavao i teret opste odgovornosti. Tako je upravo iz rodoljubivih pobuda nikao u SANU predlog da se pristupi pisanju dokumenta koji bi skrenuo paznju na pogibeljne tokove jugoslovenske krize. Bio je to pokusaj da se sunovrat zaustavi, a zajednicki zivot u drzavi uskladi u prihvatljivim demokratskim oblicima. Sve sto se tada u Srbiji i Jugoslaviji desilo s rukopisom Memoranduma, ne odgovara njegovoj sadrzini a jos manje njegovoj nameni. Uskladjeni napadi na ovaj spis tacno odrazavaju unutrasnje proturecnosti u Jugoslaviji, cije prikrivanje je umnozavalo onu razornu silu koja je izvirala iz nesrecno skrojenih ustava. Sam nacin na koji je vodjena hajka protiv SANU otkrivao je u ogoljenom obliku stepen razaranja Jugoslavije, a ukazao je i na moralnu posrnulost rezima u Srbiji koji nije imao snage da shvati svoje promasaje i greske. Razume se da su vec davno dobro organizovane antijugoslovenske snage hitro uocile sve slabosti rezima u Srbiji, njegovu politicku zbunjenost, a one su odmah iskoristile sve svoje prednosti.

Hajka protiv SANU vodjena je protiv onih koji su dobronamerno upozoravali na neminovni raspad zemlje. Ti napadi posluzili su rezimu u Srbiji da konacno pronadje neophodne krivce za sopstvenu slabost, da ih oglasi na stubu srama, izmislivsi pri tome i optuzbu da je u SANU, u ime stvaranja Velike Srbije, skrojen plan za rusenje nase drzave. Upravo takva ocena omogucila je da slovo nesvrsenog Memoranduma otpocne svoj drugi zivot. To je postao spis koji se lako i sasvim neosnovano mogao upotrebiti kako bi se stvorio odredjeni alibi u smutnim vremenima u kojima su vec ranije poremeceni pa cak i ponisteni zakoni jedne sredjene, pravne drzave. Netacne, i proizvoljne, optuzbe skovane da se od javnosti sakrije istina o pravom polozaju srpskog naroda, nisu mogle izmaci ni onim inostranim snagama koje su se i same odmah ukljucile u dugo pripremani proces raspada Jugoslavije. Ono sto je smisljeno za unutrasnju upotrebu i bilo namenjeno za odgovarajuce medjusobne obracune, neminovno je prihvaceno i u inostranstvu. I snagama koje su razarale Jugoslaviju, nedostajalo je i jedno ideolosko uporiste, kako bi i svetska javnost, poucena smisljenom medijskom kampanjom, prihvatila ocenu o krivcu za raspad Jugoslavije, o uzrocniku svih posledica koje su se desavale po vec utvrdjenom redosledu. Obnevidelost koja je vec odavno nastupila nije slucajna i ona je oduvek bila u sluzbi povecavanja opste ravnodusnosti u odnosu na cudovisne pojave savremenog pandemonijuma. U svom drugom zivotu, Memorandum SANU se ne uklapa u onu sliku koja se danas, logikom ozivelog prava pesnice, primenjuje ne samo u jugoslovenskoj krizi vec i na drugim medjunarodnim prostorima. Na taj nacin, sve one snage koje zastupaju i brane davno proverene vrednosti ljudske civilizacije, kao toliko puta u istoriji, ponovno su izlozene neizbeznim iskusenjima i grubom ucutkivanju. Da li je konacno odstranjeno svako osecanje svesti, svako uznemirenje savesti koje ruse medjunarodne privide danas ustolicene demokratije i pravde?, to je pitanje koje se neizbezno postavlja pred sve gradjane nase zemlje. Najvise sto se jos moze pozeleti, svakako se odnosi na kriticko prosudjivanje svih drustvenih pojava. Ako se grupa naucnika u SANU osmelila da pred javnost iznese svoje vidjenje krize u koju je zapala nasa zemlja, ona nije zasluzila da se naruzi zbog narusene unutrasnje politicke ravnoteze i ne pristajanja na iznudjene kompromise. Takav posten i hrabar stav doprineo je ugledu SANU u javnosti koja je mogla da razume svu opravdanost nase zabrinutosti. Knjiga akademika Koste Mihailovica i Vasilija Krestica ne brani samo jednu nacionalnu ustanovu od ruznih kleveta i podmetanja. NJihov glas treba da razbudi uspavanu savest, da potrese ravnodusnost ljudi u zemlji i u inostranstvu. On govori protiv svih koji su vec unapred prihvatili misao o uzaludnosti svake borbe za istinu i pravdu, koji su pristali na svoje intelektualno i moralno gasenje, a time i na dalje raslojavanje savremenog sveta.

Mora se otvoreno reci da je tekst Memoranduma SANU postavio u javnosti i gorko pitanje naseg zaboravljenog patriotizma, jer je ustao i protiv drustvenog licemerja koje je ovladalo u nasoj zemlji. Otuda, ne treba se ni cuditi sto je SANU podnela sudbinu zlog glasnika, koji, govoreci istinu, uznemirava uspavanu savest mocnika. Jer, samo tako moze se razumeti i dugogodisnje cutanje upravo onih kojima je bilo povereno cuvanje nacionalnog interesa i dostojanstva, shvatiti njihovo udvoristvo i pristajanje na razne vidove podmitljivosti i drustvenog pretvaranja. Otvorio je ovaj nedovrseni spis i druga pitanja koja neizbezno prate sva kretanja u zivotu jedne zemlje. To se odnosi i na pokusaj da se dokaze potpuna iscrpnost ranijeg sistema vrednosti, potvrdi neophodnost da se sve ono sto je potroseno zameni boljim i cvrscim gradjanskim vrlinama koje ce ukrotiti svu pomamu potrosackog drustva i tako spreciti dalju varvarizaciju koja se krije iza zavodljivih ponuda i prinuda novog poretka.

Ko je, dakle, pozvaniji od inteligencije da unapred ne pristane na poraz, a pristane na zrtve? Kome ako ne inteligenciji pripada duznost da nosi terete duhovne obnove jednog ugrozenog naroda? Jer, bez ozbiljnog preispitivanja sopstvenih zabluda i ogresenja, nema ni oporavka, ni uspravnog hoda u buducnost.

SANU sluzi na cast da je u jednom trenutku nase opste posrnulosti opominjala koje se opasnosti kriju u bolestima nasega drustva.

(1995)