SEDAMDESETI RODJENDAN

Iskreno sam zahvalan Izvrsnom odboru Matice srpske, a posebno njenom predsedniku akademiku Bosku Petrovicu, sto su odobrili da svoj sedamdeseti rodjendan proslavim pod krovom ove nama svima tako drage kuce. Moju zahvalnost iskazujem i svima koji su svojim govorom uvelicali ovaj skup. Posebno sam zahvalan akademiku Vojislavu J. DJuricu, svom starom prijatelju, na njegovom licnom ucescu oko utvrdjivanja programa, liste govornika i izbora tema. Zaista, zaista sam svima duboko zahvalan.

Moja radost sto ovaj svoj jubilej mogu da proslavim upravo u Matici srpskoj za mene ima i posebnu vrednost. Kao svecaru neka mi bude dopusteno da se bas danas prisetim i svojih licnih veza s Maticom srpskom, od kojih neke dopiru i u daleke godine uoci Drugog svetskog rata.

U sremsko-karlovackoj gimnaziji upoznao sam se sa knjigom Veljka Petrovica i Milana Kasanina Srpska umetnost u Vojvodini, a to delo odigrace u mom zivotu prvorazrednu ulogu. Jos kao djak, upoznao sam u Sremskim Karlovcima dva predsednika Matice srpske: Vasu Stajica i Radivoja Vrhovca, koji su ziveli u ovom mestu. U njihovim domovima cuo sam mnoge pouke i savete koji su se odnosili na knjizevna, istorijska pa i politicka pitanja, i sve ono sto je jednom mladom coveku izranjalo na putu njegovog duhovnog sazrevanja.

Odmah posle rata, u martovskoj svesci Letopisa Matice srpske za 1946. stampao sam jednu pesmu, a u periodu od 1961. do 1966. tadasnji urednik Letopisa knjizevnik Bosko Petrovic objavio je i niz mojih eseja posvecenih srpskim slikarima. NJihovo objavljivanje ohrabrilo me je da vec 1968. u izdanju Izdavackog preduzeca Matice srpske stampam svoju knjigu Srpski slikari XVIII–XX veka.

U tom vremenu, opet se u mom zivotu pojavljuje Bosko Petrovic i ovoga puta kao urednik Letopisa Matice srpske. U vreme moje knjizevne osame u koju sam se dobrovoljno povukao posle moje anatemisane zbirke pesama Motivi, Bosko Petrovic je imao sluha da u Letopisu Matice srpske, 1964. godine, objavi i 24 moje pesme posvecene srpskim spomenicima kulture, razmisljanju nad sudbinom naroda koji ih je stvorio u teznji da postanu cvrsti bedemi njegove ugrozene duhovnosti. Sve ove pesme iznedrile su i druge, sabrane u zbirci Kamenovi 1966. godine.

Najzad, Izdavacko preduzece Matice srpske uvrstilo je 1976. godine moju knjigu Tragom srpskog baroka u izdanja koja su stampana povodom 150-godisnjice Matice srpske.

S ponosom isticem da mi je Upravni odbor Matice srpske 1965. godine poverio duznost sekretara tek osnovanog Odeljenja za likovne umetnosti, a istovremeno i duznost odgovornog urednika tek pokrenutog Zbornika za likovne umetnosti, od kojeg je do danas izaslo dvadeset pet tomova. Na taj nacin, imao sam srecu i cast da vise od dvadeset pet godina neposrednije ucestvujem u zivotu i radu Matice srpske, a to razdoblje belezim u mom zivotu kao vreme velikih zanosa, prijateljstva i dragocene saradnje. Tesko je nabrojati sve one licnosti koje su na razne nacine podrzavale nase gorljive zelje da zajednickim, udruzenim snagama uticemo na razvoj one naucne oblasti kod Srba koju obuhvata istorija umetnosti. Negde pred nasim ocima kao da se stalno, predvodnicki, oglasavala Maticina knjiga Srpska umetnost u Vojvodini, opominjuci da je nastupilo vreme u kojem ce osmisljena drustvena podrska konacno smeniti usamljenicke napore pojedinaca. Tu podrsku dobila je grupa istoricara umetnosti upravo u Matici srpskoj, a ishod ovakvog njenog stava je iskazan u radu naseg Odeljenja za likovne umetnosti.

U prilici kakva je ova danas, zeleo bih da pomenem bar neke od onih koji su nas pomagali i hrabrili, a nisu vise medju zivima. Na prvom mestu, tu su tri predsednika Matice srpske: Rasa Radujkov, Mladen Leskovac i Mica Nikolajevic. Medju prvim osnivacima naseg Odeljenja sa zahvalnoscu se secam Svetozara Radojcica i Miloja Milosevica. U samoj Matici imali smo nezaboravne saradnike u Dr Vasi Vuckovicu i Zivku Boarovu. Secam se prvog lektora naseg Zbornika za likovne umetnosti Vere Stojic i prvog tehnickog urednika Branka Vidica. Najzad, poveca je i povorka nasih umrlih saradnika iz zemlje i inostranstva, da spomenem samo: Alisu Vladimirovnu Bankovu, Ivana Dujceva, Andre Grabara, France Stelea, Radmilu Matejcic, Andjelu Horvat, Dusanku Rankovic, Korinu Nikolesku, Milana Kasanina, Dusana Tasica, Dragoslava DJordjevica, Teodora Plavljanica, Marijana Musica, Branislava Vulovica, Stefku Cobelj, Ivana Bozica, Lazara Trifunovica, LJubomira Nikica, Rajka L. Veselinovica. Svi su oni pomogli da nas casopis stekne ime i ugled. Na razne nacine oni su postali i neraskidivi deo mog zivota, saputnici na jednom zajednickom, velikom poslu.

Proteklo vreme daje mi pravo bar na najkraci osvrt, na jos kracu ocenu i poruku. Rekao sam vec da je to vreme bilo u znaku nasih velikih zanosa i neke jos neoskrnavljene vere. Sve senke, koje su se povremeno vec nazirale u nasem drustvenom zivotu, kao da su iscezavale pred onim silama dobra koje uvek podsticu neobavljeni nacionalni poslovi. Bili smo puni nade i zelje da se sto casnije odazovemo pozivu odredjenog istorijskog trenutka. U takvim zanosima, pred vizijom zajednickog cilja, nastala su dragocena prijateljstva i neiscrpni podsticaji za savladjivanje teskoca i obavezne skepse. U vremenu koje je nanelo mnoge nepravde, upravo prema srpskom narodu, mi smo od pocetka razumeli onaj ogromni znacaj koji je u posleratnom razdoblju u srpskom narodu stekla Matica srpska, u cuvanju naseg duhovnog kontinuiteta, u ucvrscivanju trajnih istina evropske humanisticke misli. Bile su to obaveze i duznosti koje su upravo izazovno pozivale na rodoljubive podvige, uveravajuci nas da njihovo vreme nije proslo. Koliko smo znali i umeli, ulagali smo svoje umne snage u zivot Matice srpske, duboko uvereni da joj obnavljamo mladost.

I to je glavna sadrzina moje poruke onima koji ostaju posle nas i koji predstavljaju sutrasnjicu Matice srpske. Porucujem Vam da vec danas shvatite da jeste i da cete ostati samo do jedne velike povorke, cije kretanje ka dobru i napretku svoga roda predstavlja i trajni amanet nasih predaka.

"LJuatenus nobis denegatum diu vivere, relinljuamus alljuid, ljuo nos vidzisse testemur", (Buduci da nam je zakreceno dugo ziveti, ostavimo nesto da zasvedocimo da smo ziveli), kaze Plinije.

(1992)