SILA TRAZI POKORNOST

Mnoga tragicna zbivanja na prostorima bivse Jugoslavije mogu jedino neupucenim posmatracima da izgledaju kao neresive zagonetke. Medjutim, ovo nesumnjivo zamrseno Arijadnino klupko ima svoj pocetak i kraj, a na kraju naseg mracnog lavirinta mora da postoji svetlost. Za sve nas je bitno da se vec jednom osmelimo da istinama gledamo hrabro u oci i da pokusamo da ih prihvatimo, bez obzira da li one ruse i neke ukorenjene predstave o genezi naseg nacionalog bica. Spoznaju te istine zahtevaju od nas i sve nase zajednicke zrtve, bez obzira na cijoj su strani pale, a iznad svega i obaveza da se zlocini na ovom nasem prostoru vise ne ponove. U protivnom, predstoji nam borenje do istrebljenja, a u tim strasnim grcevima onesposobice se za normalan zivot i ceo nas etnicki prostor. Velika je nevolja sto borba za istinu o nama samima cesto nije ni zapoceta a svaki dan koji ona kasni predstavlja nenadoknadiv gubitak. Predrasude proslosti jos uvek pobedonosno haraju prostorima bivse Jugoslavije, a silom ucutkane istine i dalje su plodno tle na kojem se s nesmanjenom snagom obnavlja stara mrznja, sada vec osposobljena i za nove izopacenosti. Svet oko nas, bezosecajan i koristoljubiv, i sam se koprca u proturecnostima novog poretka, ocigledno, sasvim je nedorastao da svetu ponudi bilo kakve nove zakone etickog ociscenja i preporoda. Naprotiv, skrivajuci svoju duhovnu nemoc, taj novi poredak sve vise ispoljava samo svoju grubu materijalnu silu i trazi apsolutnu pokornost. Narodi koji to ne shvate vec sada su gurnuti na puteve koji vode u njihovo potpuno unistanje. Krivica tzv. velikih sila u uredjivanju sveta prema njihovom jedino spasavajucem uzoru sasvim je ocevidna, a jednako je providan i lazni humanizam koji je sastavni deo citavog njihovog sistema. Tu su i masmediji koji predstavljaju novu, ubojitu silu da prema naredjenjima iz visih centara moci zestoko napadnu one koji su unapred osudjeni zbog neposlusnosti. Stvorene su bezbrojne niti zla koje su premrezile ceo svet, ovaj zbunjeni, a sveopsta zavisnost savrseno proizvodi i sveopstu nemoc. U takvim uslovima koga jos moze i sme da zanima i uzbudi istina o gradjanskom, nacionalnom i verskom ratu na Balkanu, koga da zabrinu i sve zbunjenosti i proturecnosti nase zlehude istorije? Od nas se sada trazi da u Bosni i Hercegovini prinudno zivimo zajedno u jednoj jedinstvenoj drzavi skrojenoj prema nacelima tudje "pravde". U ime te besmislene odluke vec su pale hiljade zrtava, a nema izgleda da to stradanje konacno i prestane. Pred ovolikom erupcijom neukrotive mrznje i zala, najhumanije je da se rasplet prepusti nekom buducem vremenu, u nadi da ce se jednom pojaviti generacije koje ce imati duhovnu snagu da izbegnu i sve zablude svojih tragicnih predaka. Odmorimo se, dakle, jedni od drugih, i pokusajmo da u svoja korita vratimo pobesnele zavicajne reke koje su nas tako duboko opustosile. Pandorinu kutiju, iz koje izlecu sva zla i nesrece ovoga sveta, treba sto pre zatvoriti kako bismo u njoj sacuvali bar nadu. A ta nada ne pripada iskljucivo nasem ojadjenom i unesrecenom balkanskom svetu, jer nju nose u srcima svojim svuda gde nemilosrdni programatori nove ljudske srece, samozadovoljno i bahato misle da je ne treba ni traziti. Doista, najgore sto se covecanstvu moze desiti vezano je za duhovnu pustos u kojoj ce usahnuti i sve one zivonosne vode koje su do sada krepile nasu hriscansku civilizaciju.

(1995)