SIRENJE PROSTORA SLOBODE NE MOZE SE ZAUSTAVITI

Pretvorili smo se u dezurne dijagnosticare krize. Vreme u kome zivimo, rat, medjunarodne sankcije, siromasenje, pretvaraju nas u zatvorenike nase lokalne krize. Ili je ta kriza deo velikog, svetksog potresa? Sta nam se zapravo dogadja? Da li je moguc govor protiv pesimizma i melanholije? Ima li spasa, novih ideja i duhovnosti?

Nas sagovornik je akademik Dejan Medakovic, istoricar umetnosti, predavac na univerzitetima i institima u Veneciji, Minhenu, Gracu, Stokholmu, Upsali, Budimpesti, potomak jedne od najuglednijih srpskih porodica iz Hrvatske, covek koji za sebe kaze da je Jugoslaviju dva puta bolno odsanjao.

Sta se dogodilo? Svakako, dogodilo se ne samo nama nego citavom svetu da je nestala ravnoteza straha. Doslo je do velike promene, nesumnjivo velikog potresa. Nesto sto je sedamdeset i vise godina gradjeno, sto je imalo svoju naucnu, ekonomsku pa i svoju vojnu podlogu, sto je imalo mogucnosti da nauku usmeri u osvajanje svemira, sve je to sada na neki nacin zavrseno. U tom svetu pojavile su se one njegove bolesti, slabosti, koje su uvek bile prisutne, ali su zataskavane. Jednostavno, sve je bilo podredjeno jednoj neuhvatljivoj buducoj sreci, koja je bila opravdanje za ono sto su ti narodi morali da trpe. Zapocela je neka vrsta trke za elektricnim zecom – kaze akademik Medakovic.

Kako se snaci u tom novom poretku koji se stvara i gde jedna strana ima premoc? Rekao bih da je i ta druga strana na neki nacin zbunjena i zatecena. S raznih strana se to lepo moze videti – nedostaje jedna duhovna i eticka komponenta da se bilo ko legitimise kao pravi regulator tog svetskog poretka.

Akademik Medakovic podseca da se sve moze posmatrati i kao eticki problem:

Sta ce zameniti ovo sto nedostaje? To ne vidim. Vidim samo tuzni pragmatizam, brzopleto i nervozno resavanje spornih situacija, zelju da se sto pre ozakoni ta prednost. Sama ta cinjenica je zabrinjavajuca i jasno pokazuje da se ne vodi dovoljno racuna o uslovljenostima i specificnostima.

U genezi te krize je duhovna pometnja. Pojava totalitarnih rezima u ovom veku nije bila slucajna. Doslo se do jedne izuzetno teske situacije u kojoj su ugrozeni tokovi i sama evropska civilizacija. Sva energija koncentrisana je na osvajanje vlasti, pri cemu se ne vodi dovoljno racuna o pojedinim zonama pokoravanja. Nema se vremena za suptilnosti. Ja zaista mislim da nema lepseg sna od ujedinjene Evrope. To se, medjutim, ne postize dekretima, ni novcem, mada je novac, naravno, vazan. A najmanje nasiljem. Politika cvrste pesnice nikada nije donosila srecu. Ona eliminise svaku duhovnost.

Kako se u svemu tome snasla Jugoslavija? Memorandum SANU, dokument u cijem ste pripremanju i Vi ucestvovali, postao je vremenom metafora za politicko previranje koje je trebalo da donese resenje srpskog nacionalnog pitanja. A dogodilo se da su Srbi podeljeni u nekoliko drzava...

Memorandum nije slucajno "nadrastao" sam sebe. U savremenom svetu, koji je zauzeo ovo stanoviste koje danas zastupa, bilo je potrebno da se nesto opravda, trazio se teorijski i ideoloski spis. U nedostatku toga ljudi su se dostigli tog fantomskog dokumenta, skromnog pokusaja da se sagleda nase mesto. Memorandum nikada nije bio nacionalni program, on je tak naknadnom interpretacijom tako predstavljen i nezasluzeno unapredjen do stepena koji nikada nije domasio, a to je da bude usvojeni nacionalni program.

Da li uopste postoji nacionalni program?

Kad danas kazete nacionalni program, to ima prizvuk 19. veka, vremena kada su se stvarale nacionalne drzave. LJudi to primaju sa podozrenjem, lici na romantizam. Mada je jako vazno u jednom komplikovanom svetu u koji se integrisete, nuzno je sagledati sebe i svoje medje s kojima se krece u novu buducnost.

Potreban nam je analiticki pristup u sagledavanju stanja u kojem smo, u pronalazenju resenja. Potrebna je klima u kojoj ce ozbiljni ljudi sesti, razmisliti i razgovarati o tome sta nam se dogadja. Tek tako mogu se traziti resenja. Te atmosfere, na zalost, nema. Nemamo pravi uvid u tokove Evrope, ali ne samo zbog sankcija. Mi nismo imali ozbiljnijih promisljanja izmedju ostalog i zbog one, sada zaboravljene, lukave zamke o nacionalnom i nacionalistickom. To je bila dragocena zbrka koju je titovska epoha obilno koristila.

Koliko je za odsustvo takve atmosfere kriva drzava?

Velika je odgovornost ove drzave. Da ne bih uopsteno govorio, uzecu konkretan primer.

Nedavno je, na primer, osnovan Savet za informisanje. To je jedno izuzetno vazno telo, trebalo bi da bude sastavljeno od ljudi koji se time strucno bave, koji su svestrano obrazovani, koji kriticki mogu da se odrede prema intelektualnim tokovima savremenog sveta. Amateri, koliko god bili dobronamerni i pozrtvovani, ne mogu uspeti. Zastareo je predstavnicki sistem u sastavljanju ovakvih ili slicnih tela.

Takav primer pruza i Savet univerziteta. Ne moze o Univerzitetu brinuti grupa ljudi koja u svom drustvu nema odredjenu tezinu, koja nije delima verifikovana, bez obzira na politicko uverenje. Tu se mali interesi sukobljavaju s opstenacionalnim, na stetu ovih drugih.

Sta se dalje dogadja, kuda kao drustvo onda idemo?

Uocavam sporost razvoja, iako se prostor slobode siri. To je nezaustavljiv proces. Taj prostor ce se i dalje siriti, usporenim tempom, ali ce se siriti. Verovatno ne moze brze, s obzirom na nas mentalitet, s obzirom na dug period u kom nije postojala odgovornost, vec je kroz kolektivnu odgovornost iscezavala ona individualna. Za mnoge je to bilo spasonosno resenje, izbegavanje svake licne odgovornosti predstavljalo je izuzetnu privilegiju, a taj nacin izuzetno je ostetio nase drustvo.

Nisu svi jednako tolerantni prema toj sporosti.

Nisam ni ja u mladosti bio...

Mnogi su napustili zemlju. Sta o tome mislite?

Taj odlazak je mac sa dve ostrice, vazno je kako odlaze. Od 19. veka smo slali mlade da se skoluju, s tendencijom da se vrate. Procenat vracanja bio je ogroman.

Kako odlaze danasnji mladi? Vazno je s kojim osecanjem oni idu. Ako odlaze ogorceni, razgnevljeni, s osecanjem da su prevareni, tu povratka nema. Sanse su minimalne. Znam izuzetno talentovane mlade ljude koji su otisli. To me je duboko potreslo. Sumnjam da ce se vratiti. Mladi su duboko razocarani, oni ne mogu da ostvare svoje potencijale. Rekao bih i da se rodoljublje izmenilo. Moja generacija se vaspitavala i uzbudjivala idejom "Ostajte ovdje", a ove generacije sa "idite tamo". Razumljivo, zivot je kratak. Oni, ako su biolozi, ne mogu vecno da cekaju da vide da li ce fakultet imati novca da nabavi epruvete, na primer. Oni, s razlogom, idu tamo gde ih ima. Da ne govorim o specificnim profesijama, umetnosti, baletu, na primer. Pa, za Ashen Ataljanc sada je vreme da igra, ona ne moze da ceka, naravno da odlazi. I to je strasno. Nas intelektualni i umni potencijal je izuzetan i potpuno je nesrazmeran drustvenoj spremnosti da ga prihvati.

Otidjite u Petnicu, na primer. Ja sam impresioniran tim divnim, mladim svetom. O njima se ne govori i ne pise. Mi smo kao drustvo okrenuti zlu, avetima, proslosti. Ali to nije najvaznije. Sta radi taj matematicar iz Petnice kad zavrsi skolovanje? Odlazi u Kanadu, odnosno Ameriku. Mi moramo imati program da se to zaustavi. Mora se izbeci nacionalna katastrofa.

Nasuprot tome, kao teme, pa i vrednosti i modeli uspesnosti, pojavljuje se polusvet kriminalaca, kic rodoljuba, bogatasa, koji mozda, polako, preuzimaju i upravljaju drustvom?

Taj model za ugled karakteristican je za prelazak ka trzisnoj privredi. Takozvani uspesni ljudi polako postaju junaci. Nasuprot njima, profesori univerziteta came u anonimnosti sa svojih 70 maraka mesecno. Okretanje negativnim junacima vidi se i po masmedijima. Obilno ih podrzavaju dok su na vrhu, da bi ih valjali u blato kada padnu. Kao slucajevi kojima prisustvujemo.

Vreme recesije vreme je i konzervatizma. Ka cemu mi idemo?

Okolnosti su krajnje nepovoljne. Sankcije koje su surov, besprimeran i anticivilizacijski nacin donete mogu da povecaju iracionalne emocije usled nepravdi koje dozivljavamo. Ta tendencija rasta negativnih emocija nije dobra. Tome se treba suprotstaviti. Potrebna je racionalna pouka. Treba se osloboditi iluzija i nekih retrogradnih mitova. Potrebno je temeljnije preispitivanje. Bojim se da ne upadnemo u konzervatizam te vrste (jer konzervatizam ne mora biti negativan), u ksenofobiju, u zatvorenost i iskljucivanje iz sveta.

Treba povecati kriticko razmisljanje, otvarati horizonte, oprastati se polako od jednoumlja, od shema koje su omogucavale duhovnu lenjost. To podrazumeva i povecanje politicke kulture koja je potrebna da se racionalno gradi politicki razvoj svoje zemlje i svog naroda.

(1993)