SKUPE SRPSKE ZABLUDE

Akademik Dejan Medakovic, generalni sekretar Srpske akademije nauka i umetnosti, istoricar umetnosti svetskog ugleda i renomea, dobitnik je ovogodisnje Oktobarske nagrade grada Beograda za memoarsko-romaneskno delo "Efemeris", koje je ove godine izaslo u izdanju BIGZ-a.

Novinar "Ekspresa" u poseti uglednom naucniku, u njegovom kabinetu u SANU, bio je svedok brojnih telefonskih poziva i cestitki koji su upucivani autoru mnogo citanog Efemerisa. Otuda i narocito osecanje radosti sto je ovo priznanje dobio od grada za koji je, akademik Medakovic kaze, "snazno emotivno vezan".

Mozda je uzbudjenje jos i vece – kazuje laureat – jer Beograd je od 1941. godine grad koji mi je dao utociste i koji sam ja otad, dozvoljavam sebi tu neskromnost, dobro upoznao i ostao njegov skriveni istoricar. Naravno, i njegove kulture.

Kada je "covek sa iscupanim korenom" morao da napusti svoj rodni grad Zagreb 14. septembra prve ratne godine, deleci sudbinu mnogih Srba koji su izbegli strahote tada zazivele Nezavisne Drzave Hrvatske, stavljena je tacka, doduse privremeno, za citaoce, na hroniku porodice Medakovic.

Knjiga Efemeris Dejana Medakovica autentican je zapis hronoloskih dogadjaja koji su zabelezili, tada vec, zlosrecnu sudbinu srpskih porodica u Zagrebu, a pre svega hroniku njegove porodice, kroz koju se, napominje nas sagovornik, sasvim izvesno, najsnaznije prelama sudbina Srba u tim krajevima.

Hronicar svoje porodice, ali i svoga naroda, kroz pojedinacnu i kolektivnu biografiju Srba iz Hrvatske, dve decenije je nosio ovu "intimnu obavezu."

Letos, u Herceg-Novom, akademik Medakovic je zavrsio i Efemeris II, knjigu koja, od njegovog dolaska na beogradsku zeleznicku stanicu 15. septembra u prepodnevnim satima 1941. godine, govori o vremenu okupacije u Beogradu, a zavrsava sudjenjem nemackim ratnim zlocincima u Uzun-Mirkovoj ulici.

Od tog vremena do danasnjih dana akademik Medakovic svedoci o, izvesno, "narocitom" polozaju Srba u Hrvatskoj, posebno aktivan i kao predsednik Skupstine Udruzenja Srba iz Hrvatske.

Zeleo bih da verujem da ce ovo vreme postati vreme otreznjenja i ociscenja. Srbi, dugo vec, postoje i traju u snaznom okruzenju mrznje i stanju koje je, po poznatoj kominternovskoj logici, ponistavalo reperne tacke srpskog naroda. Tom procesu ponistenja i unistenja bilo je izlozeno sve ono sto je formiralo srpski narod – od crkve do istorije.

Odgovarajuci na nase pitanje o statusu Srba u Hrvatskoj, posebno u svetlu visemesecne presije i terora nove hrvatske vlasti, akademik Medakovic napominje da ce nam reci ono isto sto je izjavio ovih dana ataseu za kulturu Svajcarske.

Destrukcija komunizma u zapadnim krajevima Jugoslavije pretvorila je, za Evropu, hrvatske i slovenacke politicare u demokrate, a zanemaruje se da je to, zapravo, pobeda ekstremne desnice koja je obnovila fasistoidni rezim usred Jugoslavije. Sledi i pitanje – sta hoce Srbi u Hrvatskoj? Odgovor je vrlo jednostavan – oni su obespravljeni, nemaju svoje nacionalne institucije, sputano je i onemoguceno sve sto odredjuje bice i duh srpskog naroda, pocev od jezika. Sve je uradjeno za asimilaciju i taj proces ne gubi na intenzitetu. Srbi hoce ona ista prava koja imaju "progonjeni i obespravljeni Albanci" na Kosovu i u Srbiji. I nijedno vise. Albanci imaju svoje skole, univerzitet, pravo na svoj jezik, glasila, akademiju nauka... i jedino sto im nikada necemo dati – to je otcepljenje.

Vise puta ste govorili o pogubnom i narocito nekritickom odnosu pojedinih naroda prema istoriji koja se, po potrebi, prilagodjava i modifikuje kao ubojito oruzje dnevnih politickih ciljeva?

Tragedija je, zapravo, u tome sto je koncept Hrvatske preuzet iz madjarskog koncepta koji je, uostalom, pogodio hrvatski narod. Madjari su hteli da na teritoriji Ugarske svi narodi budu politicki Madjari. To je, naime, stav feudalnog koncepta drustva. Takav koncept preuzeo je Starcevic kao stit od Madjarske, od njega su ga nasledili frankovci i do Tudjmana on se kontinuirano provlaci. Tudjman, takodje, "operise" sa feudalnim konceptom proslosti. U to ime on i priziva istorijske granice Hrvatske. Pri tom, sasvim je nerazumno zanositi se srednjovekovnim istorijskim granicama koje se i ne mogu fiksirati. Takav neodrzivi politicki koncept potire i satire sve sto genetski nije hrvatsko. Sta reci o izjavi jednog predsednika drzave koji, u dvadesetom veku, na njegovom samom kraju, kaze da je ponosan sto mu zena nije Srpkinja ili Jevrejka. To nije nista drugo do fasistoidna Rozenbergova teorija. To je rasizam.

Sta, medjutim, sledi kada, uprkos svemu, zamukne "savest" i "neumorni oponent" i katalizator drustva? Zasto cute Vase hrvatske kolege, naucnici, knjizevnici...?

Pitanje hrvatske sutnje tragicno je pitanje koje mene vec dugo mori. Stvorena je klima koja je i njih dovela do unutrasnje blokade. Hrvatski intelektualci, izgleda, nemaju snage da situaciju zaustave ili promene. Ja sam to isto ponasanje i blokadu gledao i 41. godine. Poznato mi je i danas da se mnogim ljudima, Hrvatima, jugoslovenski orijentisanim, preti smrcu. Mnogi intelektualci su, kada je stvorena ta monstruozna ustaska tvorevina, kapitulirali. Podseticu vas kako je JAZU zadrzala taj naziv samo zato sto 1939. godine ban Subasic nije hteo da potpise akt o izmeni. Medjutim, za vreme NDH, ta naucna ustanova dobila je naziv Hrvatska akademija. To ce, verovatno, i sada sledovati kod Tudjmana.

Medjutim, taj fenomen pristanka na sutnju intelektualaca u Hrvatskoj pokazuje da oni nemaju snage da, kako je u Bibliji zapisano, budu "glas vapijuceg u pustinji". Oni nemaju gde da se oglase. I Ivan Aralica, najveci zivi pisac u Hrvatskoj (koji je, pri tom, srpskog porekla, kao uostalom i dr Slaven Letica) pobedjen je na izborima. On je u svom Zadru izgubio od anonima. U Dubrovniku je, takodje, direktora Drzavnog arhiva pobedio njegov manipulant. Pitam se i dalje zasto se hrvatska inteligencija nije obracunala i sa fasistoidnim klerikalnim idejama svoje crkve koja ih vodi van ekumenske linije i u neljudske procese.

Politicku stvarnost Srbije, od pre nepunih mesec dana, determinisao je i novi ustav Republike, sada jedinstvene na celoj teritoriji. Predstojeca stranacka nadmetanja do prvih posleratnih visestranackih izbora bice sve "zapaljivija". Najavljuje se i bojkot izbora. Kuda ide Srbija?

Pre svega, zalog za demokratsku Srbiju je do skorih vremena zanemarivana kategorija moralnosti i ociscenja. Nema vise mesta za trecerazredne vrednosti, a ni za one ljude koji su do sada bili pretplaceni za "osemenjivanje" i prezivljavanje, menjajuci po potrebi karavane i maske. Sve partije i stranke danas moraju da imaju jedan, rekao bih, nadpartijski stav prema Srbiji. To znaci da nista drugo u stranackim borbama na moze biti vaznije od njene egzistencije i buducnosti. Ako se kaze, kao sto sam nedavno rekao, da bojkot visestranackih izbora ne moze biti dobar za interese Srbije i da apstinencija nije pametna, odmah sledi zigosanje kao agitatora vladajuce partije, ili Slobodana Milosevica. Znaci, ukida mi se pravo na slobodan licni stav, a pri tom oni koji bi to nazvali agitovanjem u sebi ne nose ni minimum demokratskih nacela. Na zalost, vecina je jos uvek boljsevicki nastrojena i indoktrinirana po principu – ko nije s nama, taj je protiv nas.

Poslednjih dana neizvesnost i "detonacije" ("demokratski") potkopavaju temelje Jugoslavije. Ima li uopste mesta za dilemu – konfederacija ili federacija?

Jugoslavija ne moze biti dvospolna zemlja. Ona moze biti i konfederacija, ali treba, pre svega, znati sta to znaci. Jer, konfederalno uredjenje ponistava republicke granice. One su, pri tom, osim Slovenije, neuhvatljive. Samo na federalnoj osnovi one mogu biti administrativne. Medjutim, ako se razmislja o etnickim granicama, onda se ulazi u totalni haos. Dalji put vodi u gradjanski rat. Jedini izlaz za Jugoslaviju i njen opstanak je federalno uredjenje. Suvisno je pominjati sta bi taj moguci izlaz ucinio i na spoljnopolitickom planu. Zagovornike konfederacije upitao bih, pre svega, zasto je deset hiljada srpske dece izginulo kod Trsta? Za koga? Za gospodina Pucnika, ili da bi gospodin Tudjman dobio Istru? Zna se samo za Jugoslaviju. Sasvim je, uostalom, jasno da bi oni koji zagovaraju raspad Jugoslavije, kao u losoj partiji pokera, zeleli da njen krah pripisu Srbiji.

Kome i zasto smeta srpska istorija?

Srpski narod je istorijski narod. Medjutim, narodi u Jugoslaviji nisu istog ni istorijskog ni kulturnog nivoa.

Slovenci kao narod imaju jednu tamnu istoriju do Primoza Trubara. Neki njegovi rani poceci zavrsavaju u kmetovskom odnosu prema austrijskim velikasima. Dakle, nema istorije. Onda dolazi Trubar koji Slovencima daje jezik i time oni dobijaju bazu koja ih uvodi u romantizam u kojem daju velikana Preserna, koji je zaista evropski pisac i potvrdjuje da se i na tom jeziku moze pisati velika poezija. Znaci, Slovenci su narod koji ne moze da kaze da ima dinastiju koja je vladala 300 godina i u jednom vremenu bila najstarija po kontinuitetu vlasti u Evropi. Oni su mlad narod koji je tek u Kraljevini Jugoslaviji dobio glavne institucije.

Makedonci su postali narod iz jedne amorfne slovenske mase ranog srednjeg veka, a posto su se u drugoj polovini 19. veka nacionalno probudili, jedan deo pada nad bugarski uticaj, VMRO, a drugi pod srpski. Oni su, takodje, mlada nacija. Ali, i oni hoce da budu stari i pozivaju se na tradiciju, cak, anticke Makedonije.

Hrvati u 12. veku tonu pod ugarsku vlast. U raznim vremenima taj njihov istorizam budi se i postaje ubojito sredstvo savremene politike. Nasuprot tome, Srbi imaju istorijski pedigre, sto je, cak, postala i nasa nesreca. Mi smetamo, upadamo u tudje romantizme koji se, s nekriticki obradjenom istorijom, pretvaraju u savremeno politicko oruzje.

Srbi u svom otreznjenju moraju da se oslobode i mnogih zabluda koje su ih preskupo kostale, pre svega od jugoslovenstva, kako smo ga mi zamisljali.

Stvarajuci Jugoslaviju, mi Srbi smo gajili iluzije da svi oni koji su nam prisli, a zbog kojih smo mi menjali i ratne ciljeve (u Nisu 1915. godine Supilo je preklinjao Srbiju da promeni ratni cilj) hoce ujedinjenje. Medjutim, oni su se, preko Srbije, samo izvukli iz rusevina Austrougarske monarhije.

S druge strane, Srbi su u tu Jugoslaviju uneli sve sto su imali, ceo svoj kapital, da bi, na kraju, doziveli da im taj kapital ne samo obezvredjuju nego i pljuju, da se kosti Srba sa Kumanova prodaju kao histoloski preparati za ucenje anatomije na univerzitetima u Skoplju i Pristini. Mi smo i to otrpeli, kao sto smo otrpeli da Kidric, jedan od programatora apsurdne ekonomske politike koja je Srbiju razorila, dobije spomenik u Beogradu pre Karadjordja, da i ne pominjem da knez Milos, koji je od Beograda napravio prestonicu, jos nema spomenik.

(1990)