SREDISTE SRPSKE DUHOVNOSTI

U monografiji manastira Hilandara, objavljenoj, danas vec daleke, 1978. godine, u saradnji sa Dimitrijem Bogdanovicem i Vojislavom J. DJuricem, imao sam zadatak da napisem i odeljak posvecen istoriografiji ovog jedinstvenog spomenika srpske duhovnosti i kulture. Koliko god sam tada znao i mogao, trudio sam se da ne zaboravim ni jednog jedinog poslenika koji je proucavanju i popularisanju manastira Hilandara doprineo makar i jedinu svoju leptu. Na razne nacine, zahvaljujuci ljubiteljima i amaterima, stvarana je u svesti srpskog naroda slika o velicini ove nase carske lavre, predstava o natalozenim dragocenostima koje su u njenoj riznici pohranjivane vekovima.

Vec i letimican pogled na sve sto je do danas napisano o manastiru Hilandaru, ako se izuzmu popularni tekstovi, jasno svedoci da je teziste vecine naucnih istrazivaca ove monaske zajednice bilo usmereno ka istoriji. Ovakvo stanoviste sasvim je razumljivo, ako se ima u vidu cinjenica da se u hilandarskoj riznici sacuvao i najveci broj srpskih srednjovekovnih povelja, kao i druga istorijska svedocanstva o neisprekidanoj paznji onih pravoslavnih vladara koji su uspeli da izbegnu potpuno potcinjavanje tada nezadrzivom otomanskom prodiranju. Na taj nacin Sveta Gora, a posebno manastir Hilandar, stekla je svoje vtore ktitore, najpre vlaske vojvode, a zatim ruske careve.

I, tako, zahvaljujuci svome neprekinutom trajanju od 12. veka do danas, sacuvani su u manastiru Hilandaru kulturni slojevi razlicitih epoha, sabrana su brojna svedocanstva o usponima i padovima jednog zacetog duhovnog zivota koji, upravo u nase dane, dozivljava i svoj novi, cudesni preporod.

U skladu sa rastom srpske nauke i nase drustvene svesti o potrebi proucavanja i ocuvanja ovog jedinstvenog sredista srpske duhovnosti izgradjivan je i nas odnos prema manastiru Hilandaru. Na zacelju ove duge povorke hilandarskih i svetogorskih istrazivaca stoji plemeniti lik slikara Dimitrija Avramovica, cije dve knjige: Sveta Gora sa strane vere, hudozestva i povestnice (Beograd, 1848) i Opisanie drevnosti srbski u svetoi Atonskoi gori s DZIII litografirani tablica (Beograd, 1847) predstavljaju sjajan putokaz za sve one kasnije naucne putnike koji su ka Svetoj Gori pohitali s vise znanja i bolje obavesteni. Ipak, valja istaci da je putovanje slikara Dimitrija Avramovica smislio Jovan Sterija Popovic, obavljajuci duznost nacelnika u Popeciteljstvu prosvescenija, savrseno svestan koja se svedocanstva, od vaznosti za srpsku istoriju, kriju u riznicama i bibliotekama svetogorskih manastira, a posebno manastira Hilandara. Srecom po Srbiju, bila je to licnost koja je, kako bi to rekao Jovan Ristic, tacno umela da nadje "stajaliste svoga naroda". Od tih vremena proucavanje Svete Gore postaje i trajno opredeljenje srpske nauke, a njeno sistematsko otkrivanje omoguceno je time sto su u Knezevini, a kasnije i Kraljevini Srbiji, stvorena naucna drustva: Drustvo srpske slovesnosti, Srpsko uceno drustvo i Kraljevska srpska akademija, ciji rezultati vec jasno svedoce o osmisljenom naucnom radu i, razume se, o brizi i pomoci mlade srpske drzave, koja je svoju brigu za nauku prihvatila i kao obavezni deo evropeizacije.

Pa ipak, veliki preokret u proucavanju manastira Hilandara, a ne manje i u svestranim konzervatorskim zahtevima, zapocet je u posleratnom razdoblju zahvatima osnivanju drzavnog odbora za brigu o veoma slozenoj hilandarskoj problematici i, najzad, radu i delatnosti Hilandarskog odbora Srpske akademije nauka i umetnosti. Strpljivo, ali uporno, pristupilo se svestranom ispitivanju blaga u manastiru Hilandaru. Ovom prilikom neka budu spomenuti samo mrtvi naucnici, organizatori razlicitih zahvata u manastiru Hilandaru: Svetozar Radojcic, DJordje Sp. Radojicic, Milorad Panic Surep, Aleksandar Deroko, DJurdje Boskovic i Dimitrije Bogdanovic. Zahvaljujuci njima, srpska nauka i drzava moze s ponosom da istakne svoje rezultate i svoju brigu za ovaj spomenik nase duhovnosti, jedan od ugaonih kamenova srpskog nacionalnog bica.

Rekoh, nimalo slucajno i olako, radilo se strpljivo i uporno. Jos pamtim tolike prepreke koje su se mogle otklanjati iskljucivo mudroscu i neskrivenim dokazima o nasim plemenitim namerama, svedocanstvima koja su pobedjivala i potiskivala tesko iskorenjivo nepoverenje.

Danas, na ovoj prigodnoj svecanosti, mozemo upozoriti na dva poduhvata koji su od osobitog znacaja za srpsku kulturu. Pred nama su dva toma: Katalog knjiga na srpskohrvatskom jeziku od DZVIII do DZDZ veka koje su priredili mr Miodrag Zivanov, mr Dragutin Nikcevic i Radisav Cajic. Na taj nacin uspesno je nastavljen rad na katalogizovanju biblioteke manastira Hilandara, zapocet 1978. objavljivanjem knjige Katalog cirilskog rukopisa manastira Hilandara, dela nezaboravnog Dimitrija Bogdanovica, u kojem je u posebnom odeljku stampan i katalog: Stare stampane knjige manastira Hilandara od 15. do 18. veka. Mislim da je suvisno posebno isticanje znacaja ovog poduhvata Narodne biblioteke, jer tek na osnovu ovih knjiga mozemo steci potpuni uvid u noviji knjizevni fond kojim raspolaze sredjena manastirska biblioteka. Dobijena su svedocanstva o nasoj zelji da se starom fondu prikljuci i ovaj novi i tako uspostavi dragoceni kontinuitet u duhovnom saobracaju srpskog naroda sa svojim zivonosnim izvorom i ishodistem.

Drugu knjigu dugujemo dr Dinku Davidovu, danas najboljem poznavaocu srpske grafike 17, 18. i 19. veka. I njegova knjiga, puna otkrica i novina, uspostavlja kontinuitet s grafickim delom, najverovatnije prvog srpskog stampara jeromonaha Makarija, koji je umro u devedesetim godinama 16. veka kao proiguman hilandarski. Zahvaljujuci Dinku Davidovu, danas manastir Hilandar moze svetu da prikaze najbogatiju graficku zbirku na celokupnoj Svetoj Gori, svedocanstvu ove umetnicke grane. Na svoj osoben nacin i ovi naucno obradjeni bakrorezi upotpunjavaju bogatstvo i slojevitost hilandarske riznice.

Uzmimo u ruke ove knjige sa osecanjem nase obavezne zahvalnosti i, razume se, s radoscu sto su okoncani jos neki vazni naucni poduhvati vezani za nasu neprekidnu brigu za ocuvanje manastira Hilandara cije trajne duhovne poruke dobijaju upravo danas i novo tumacenje i novi smisao.

(1991)