SVAKA MRZNJA - OPASNA

Vec mesecima su knjige Dejana Medakovica Efemeris I i Efemeris II medju najtrazenijim i najcitanijim delima u bibliotekama i knjizarama. NJima se ovih dana prikljucio, i odmah zauzeo visoko mesto na rang-listi best-selera, treci deo ove "hronike jedne porodice", kako pise u podnaslovu sve tri knjige.

Nas sagovornik, akademik Dejan Medakovic, najsiri krug citalaca definitivno je osvojio Efemerisom, izuzetno zanimljivom prozom, nesto izmedju autobiografije i romana, s najboljim osobinama i jednog i drugog zanra.

Prema vremenu o kojem pisete u trecem delu Efemerisa, rec je o prvoj poratnoj deceniji, nemate mnogo milosti. Vasoj kritici narocito su podvrgnute pojave koje nazivate partijskim i idejnim lovom na ljudske duse. Ipak, na jednom mestu isticete da ste svim silama nastojali da za sebe ne prigrabite ulogu sudije, vec samo svedoka.

Moje namere su bile da budem maksimalno uzdrzljiv u konacnom sudu, jer su i procesi i licnosti tako cesto fluidni, da ih je vrlo tesko zaustaviti i dati konacnu sliku. Mozda negde izgleda da je sud ostriji, ali pre bih rekao da je to vise doza zaljenja sto je bilo tako, nego presuda. Zeleo sam da budem verodostojan svedok i da se sto vise drzim onoga kako je bilo, one atmosfere i vremena, i verujte da sam se dosta autenticno vratio u to doba. U krajnjoj liniji, nije tu samo rec o faktografiji. Moja ambicija je bila jedna knjizevna transpozicija realnosti, da celoj stvari dam jedan visi vid, skoro da kazem, metafore. Moji junaci postaju metafore odredjenih sudbina. Kroz njihove zivotne price istovremeno izlazi slika nacije, pre svega iscezavanje jednog sveta, gradjanskog sveta. Ja sam izraziti, ako mogu reci, i ako smem reci, pisac gradjanskog sveta, i to ne malog, nego najviseg, koliko se moglo u srpskom narodu razviti, tzv. visoka burzoazija.

Poseban car knjizi daju portreti niza istaknutih ljudi, politicara, umetnika, naucnika, profesora, kao sto su Veljko Petrovic, Milan Bogdanovic, Isidora Sekulic, Aleksandar Belic, Mihiz, Cosic, Kos, Viktor Novak, Dusan Matic, Uros Predic, Zivorad Stojkovic. Neke od njih, medjutim, niste ostavili u najlepsim uspomenama, Rodoljuba Colakovica i Milosa Minica, na primer.

Sigurno. Izvesno vreme sam radio u Ministarstvu nauke i kulture kao sluzbenik, a Colakovic je bio ministar. On je dosao u Ministarstvo s oreolom velike licnosti, s partijskom biografijom oko koje su se pleli venci slave. Posmatrao sam ga i lagano otkrivao drugu stranu jedne licnosti. Naravno, to je bilo moje vidjenje u kojem nisam imao nikakvih razloga da se obracunavam s Colakovicem, jer nisam bio ni u jednom sukobu s njim. Mene je interesovao problem kako se jedan covek iz vrha partijske hijerarhije pretvara u poslusnika i plasljivca, koji je prema potcinjenima osion. To sam prepoznao i zabelezio, bez revansizma. Minica pominjem u prici Momcila Jojica, divnog novinara. Ne verujem da je on to izmislio. Da je Jojic bio velika nada srpskog novinarstva, to je van diskusije. Ali, on je unisten, on se na kraju propio, dva puta je hapsen (islednik mu je bio Milos Minic), porodica mu se razorila, i u toj licnosti ja vidim tragediju citavog jednog staleza. Vi vidite da jedan cestiti novinar nije mogao tada da opstane.

Kroz citavu Vasu knjigu, kao lajt-motiv, kroz razne situacije, prizore, slike i portrete, provlaci se ono sto danas nazivamo srpskohrvatski odnosi, sto je i razumljivo, s obzirom da ste iz cuvene srpske gradjanske i precanske porodice.

Ja sam tamo rodjen, tamo se formirao, moji su ziveli i delovali u Zagrebu, bili politicari. Ziveci u toj sredini vec tada sam slutio jako mnogo o tim nesporazumima i o njihovim razlozima, i slusao mnogo o tome od babe, od oca, od ujaka, tece. Ali, narocito od moje babe koja je pratila mog dedu, cak i u mnogim demonstracijama. Nama je dva puta razbijena kuca na Zrinjevcu. Moja prva emigracija je bekstvo posle Radiceve smrti, odnosno, ubistva. Radic je bio izlozen u Seljackom domu, par kuca od nas. Izbile su demonstracije i rano ujutro nas je otac probudio, spakovali smo se u auto i u jednoj ludoj trci pobegli u Lasko, kod Celja. Imao sam tada osam godina i zivo se svega secam. Druga emigracija je bila 1941, kada sam kljuceve od stana bacio u kanalizacionu cev, da bih sebi razbio iluziju o mogucem povratku. Nema povratka! Mnoge stvari sam mogao da predvidim, jer sam znao kako funkcionise mehanizam mrznje, na sta se oslanja i koja mu je geneza.

Vasa generacija je zaista bila na velikim iskusenjima…

Svaka generacija ima svoj san, moja je bila odgojena u jugoslovenstvu. San o jugoslovenstvu, medjutim, satrli su nam 1941. godine stvaranjem NDH. Moja generacija je tada pocela da se budi, jer ne mozete sanjati nesto kada pokraj vas plove lesevi i kad znate da je proklamovan genocid i da on funkcionise besprekorno, i kada se razaraju duhovni spomenici kulture vlastitog naroda, verska sredista i drugo. Posle rata je bila sansa s pretpostavkom da se rekla istina o zlocinu. Medjutim, istina je skrivena, falsifikovana, naglasavam – falsifikovana. Nije slucajno sto Tito nikada nije posetio Jasenovac. Nije slucajno sto su svi tragovi brisani u mnogim drugim logorima, u ime lazne idile. Time je oduzeta mogucnost preispitivanja krivice. Ja nikada nisam tvrdio da je ceo hrvatski narod bio genocidan i to ne moze niko da tvrdi, jer nema dobrih i rdjavih naroda. Ni svi mi nismo dobri, pa i u jednoj porodici imate svakakvih. A i onaj pojedinac koji vazi za dobrog, i on ima rdjave trenutke. Te crno-bele slike, kojima se cesto podleze, obicne su sheme. Stoji, medjutim, cinjenica da nema vidljivijeg dokaza preispitivanja sopstvenog zlocina, bar u onoj meri u kojoj su to Srbi uradili u knjizevnosti. Nema. Sad smo doziveli cak i to da se minimalizuje zlocin, da se pogadja oko toga koliko je ljudi pobijeno u Jasenovcu. Kao da nije sam cin ubijanja nevinih strasan.

Dakle, iz ugla moje generacije taj san je dva puta grubo prekidan. Drugi put sada. Sada se desava i to da je narodu koji je izbegao nemoguc povratak, jer nema na sta da se vrati posto mu je sve spaljeno. To se u ratu zove skitska taktika. Ja licno ne verujem da bi moja generacija mogla ponovo da prihvati taj san kao neku mogucnost.

A neke buduce generacije…?

Ne iskljucujem mogucnost da posle izvesnog vremenskog perioda, u ko zna kakvim izmenjenim uslovima, kada se stvori istorijska distanca u odnosu na ovo vreme, i ono savlada, moralno i intelektualno, da se onda ne pocne razmisljati o novom zajednickom zivotu. A posto Dunav nece prestati da tece ovako kako tece, ili Sava, tako cemo i mi, bez obzira na granice, biti susedi. Bez obzira na sve mrznje, jer koliko god narode odvajali – to je jedan jezik. Ko zna sta ce tu jos sve da se stvori, i u toj buducoj slici svetskog poretka, mozda ce se pojaviti na obe strane generacija, jer za ljubav je potrebno dvoje, koja ce se vratiti tom snu, zgazenom, ponizenom, okrvavljenom. Mozda…

Na jednom mestu u knjizi pisete: "Mislim, doista, s nasom tradicijom nesto nije u redu. Kao da nam je sudjeno to skraceno pamcenje i svi ti lakomisleni zaboravi." O cemu se radi?

To nista nije slucajno, to nije neka nasa karakterna osobina kao lakomislenog naroda. Ne! To je deo jednog sistema. Taj zaborav, koji se zove brisanje istorijske svesti, pranje mozga, potiskivanje svega sto je nekada konstituisalo srpski narod, od srpskog ustanka, kosovskog opredeljenja i etike do ideje o oslobadjanju svih juznih Slovena, kulminiralo je stavovima Kominterne. Ona je propisala da su Srbi tamnicari drugih naroda i da se Jugoslavija ima razoriti, to sto sada u stvari zavrsava Evropska zajednica. Takvu direktivu su najsvestranije i najiskrenije prihvatili, skoro sladostrasno, srpski komunisti. Ja to ne zameram Bakaricu, ili Kardelju, ili Titu, koliko jednom Stambolicu. I svima drugima koji su na to pristajali, na tu ordiniranu laz po kojoj su Srbi svojom hegemonijom unesrecili Makedonce, Slovence, Hrvate, Muslimane… Nadjena je u stvari jedna lukava formula, da drugi mogu da prosperiraju jedino na nasem lesu. Privredni plan u poratnom periodu Srbiju je pretvorio u sirovinsko podrucje. Nosili su Slovenci iz Zupe vino u cisternama da bi ga flasirali u Mariboru i kao slovenacko vino izvozili za skupe pare. Jer Srbi nisu znali da se vino mora flasirati i na njega nalepiti etiketa. Mleko "z bregov" nije videlo bregove, nego pancevacke i vojvodjanske ritove. Medjutim, nesreca je u tome sto su Srbi pristajali na taj koncept. Prvi covek koji se na to pobunio, digao glas protiv Kidrica, bio je Blagoje Neskovic, i on je otpiren. Odmah je smenjen. A mi smo doziveli tu apsurdnu situaciju da se u Beogradu Kidricu, pljackasu Srbije, podigne spomenik usred Beograda, u ulici Kneza Milosa, koji u Beogradu nema spomenik, iako je ovaj grad napravio prestonicom. Ja o tome stalno govorim kao o simbolu jednog vremena. Slicno je i s obelezavanjem velikih datuma iz srpske istorije, sa Cerskom bitkom, s probojem Solunskog fronta i tako dalje.

Moji prijatelji i kolege su se ponekad i suprotstavljali. Narocito smo se borili protiv Enciklopedije Jugoslavije, koja je bila koncipirana tako da afirmise koliko god je moglo vise hrvatsku kulturu, i koliko god je moglo da umanji srpsku. Kukali smo, protestvovali, odbijali saradnju. Da je svest o tradiciji svesno potiskivana i brisana, pokazalo se i u odnosu prema Srpskoj crkvi kao kohezionom elementu srpskog naroda. Posle rata imali ste casove veronauke i pune crkve kod katolika – prazne kod Srba. Ateisticka linija je vazila u celoj zemlji, ali Hrvati to nisu prihvatili. Hrvatski intelektualci, s osloncem na medjunarodnu organizaciju, odoleli su. I dalje su se hristijanizovali u duhu svog latiniteta, a mi smo otpadali od sopstvene crkve, koju smo pretvorili u seljacku crkvu. Zasto da se lazemo? Nasi svestenici su bili proganjani, vise ih je ubijeno od partizana nego od Nemaca i ustasa. Kad sve to saberete, zasto se cudite odlomku koji ste citirali.

Danas, na svaku pomisao o komunizmu, cak i kao o ideji i filozofiji, zestoko se jurisa, gotovo da se satire…

Ja mislim da je mrznja, bez obzira da li je verska ili politicka, da je svaka mrznja opasna. Pre svega, po objektivnom sagledavanju stvari. Sve se moze reci i sve treba reci, ali ne pogromaski, ne revansisticki, jer se time nista ne postize. Svako pregrevanje, svaki fanatizam izaziva kontraefekte. Gde je za mene pala ideologija komunizma? Na programiranoj mrznji, klasnoj mrznji. Cim pristanete na faktor mrznje, vi ste sebe onesposobili da kazete istinu.

Efemeris se nastavlja?

Ako budem imao snage zavrsicu s cetvrtom knjigom i vremenom Titove sahrane. To bi bila zavrsna freska. Dalje necu.

(1992)