U SAGLASNOSTI SA SAMIM SOBOM

Jedna od tri najtrazenije knjige u beogradskim knjizarama je Efemeris II akademika, profesora i istoricara umetnosti, generalnog sekretara SANU dr Dejana Medakovica. Mesavina dokumentarnog romana, hronike i memoara, ova knjiga je licna povest izdanka ugledne srpske gradjanske porodice koja 1941. bezi iz Zagreba pred ustaskim pozarom. Svi dogadjaji u Efemerisu I i II su istiniti, sve licnosti stvarne. To je i galerija portreta poznatih licnosti i intelektualaca koje Medakovic susrece u Beogradu pod okupacijom. Za Efemeris I akademik je prosle godine dobio Oktobarsku nagradu Beograda.

Razgovarali smo sa gospodinom Medakovicem samo o nekim njegovim anticipacijama, o intelektualnom angazmanu, o aktuelnom prepletanju umetnosti, nauke i ideologije, o ambivalentnosti srpskog nacionalno bica...

U Efemerisu II anticipirali ste niz desavanja i srpskih trauma koje se, eto, ponavljaju. Tesko da autor zbog toga moze biti zadovoljan.

Postavili ste pitanje koje zahteva neku vrstu ispovednog odgovora, a to je uvek pomalo rizicno. Svaki pisac ponesto skriva i ima potrebu da stvari do kraja ne razotkrije, ne zbog razocarenja, vec zbog dobrog ukusa kao i zbog sumnje o tome da li je bas sve vredno saopstavanja i da li to ne dovodi do nekakvog licnog unutrasnjeg osiromasenja. Pobornik sam te male zlatne rezerve. Ali bih mogao odgovoriti da sam cak vrlo nesrecan zbog tih anticipacija.

Vasa knjiga je hronika stare, ugledne srpske gradjanske porodice u Hrvatskoj, koja je 1941. dozivela nesto sto se danas reprizira Srbima u Hrvatskoj.

Opisujem pukotine u miljeu stare srpske gradjanske porodice koja bezi iz Zagreba. Jedna palata na Zrinjevcu, usred Zagreba, koja je izgledala nepomerljiva, sigurna i trajna kao i ogromno imanje s personalom, sve je to preko noci zauvek izgubljeno. To je moja prva licna trauma i signal da je zivot drugaciji. Drugi milje kojim se bavim su slikovite i u svakom pogledu raznorodne sredine poput Beca i Svajcarske, kao i jednog franjevackog samostana koji ima svoja vekovna iskustva u hvatanje dusa, da upotrebim taj biblijski termin. Treci milje koji opisujem su Karlovci, nekadasnje duhovno srediste srpskog naroda, jedna mala prestonica....

Izbegli ste iz Hrvatske 1941. godine. Danas neki drugi Srbi takodje beze iz Hrvatske. S kakvim osecanjem gledate na te povorke?

Na zalost, ocevidac sam stvaranja NDH pa sam licno video i prozreo jedan mehanizam mrznje, mehanizam koji se oslanja na ogromne politicke zablude koje postaju istina u koju mase veruju. U ime te vere onda ubijaju. Strasniju sliku nisam mogao poneti iz svog zavicaja. Tu moru sam nosio bezeci u jedan okupirani grad, u beznadje, sredinu koja prihvata ogromnu masu od 350 hiljada izbeglica. U tom haosu desava se i moj prvi susret sa Srbijom. Srpski narod je ziveo u raznim drzavama i u raznim kulturnim zonama i u skladu s tim stvarali su se pojedini tipovi Srba: mediteranski, panonski, starobalkanski, tip orijentalne srpske burzoazije kao sto je sarajevska, skopski, vranjanski tip.... Odjednom sam se nasao u vrtlogu u kome su se sabrali svi ti tipovi i prvi put sreli s tipom koji je formirala centralna Srbija – Sumadija – i Beograd kao poseban socioloski organizam. Za moje snalazenje u tom vrtlogu bilo je presudno spasonosno ulazenje u Muzej kneza Pavla prvog marta 1942. u svojstvu asistenta volontera. To je bila retka oaza u razorenom Beogradu. Od tada pocinje moje ucenje istorijskog misljenja, stvaranje distance s koje covek te procese dozivljava.

I tako je Vas, sto rece jedan akademik, veslo prevezlo u Srbiju.

Mislite na jednu nesrecnu izjavu mog prijatelja, akademika Mice Popovica. Umesto komentara rekao bih nesto drugo: svaki od onih tipova Srba koje sam malopre pomenuo celina su za sebe. NJih je sve dugo povezivala Srpska pravoslavna crkva koja je posle obnove Pecke patrijarsije predstavljala jedinu kohezionu snagu u srpskom narodu.

Taj, da popularno kazem, pluralizam srpstva koriscen je cesto u dnevnopolitickoj borbi, da bi se jedan tip srpstva antagonizovao prema drugom. Jedna gradjanska Vojvodina je, recimo, imala gradjanstvo sto godina pre nego sto ga je stvorila Knezevina Srbija. U ime te razlike vukli su se politicki potezi, odnosno stvarala se animoznost izmedju Precana i Srbijanaca, ali i ostalih. To je, normalno, vredjalo onu Srbiju koja je stvorila srpsku drzavu. Tacno je da su Precani imali bidermajer, ali je zato seljacka Srbija uspela da obnovi srpsku drzavu – taj opsti ideal svih Srba za koji je iskrvario, ponavljam, srpski Pijemont.

Na tom razjedinjavanju srpskog naroda se sistematski radilo, ali smo i sami, mora se priznati, dosta doprineli tome.

Proces razjedinjavanja srpskog naroda u posleratnom periodu bio je umnogome olaksan i ubrzan, pre svega ateizacijom. Faktor vere vise nista nije znacio. Postoje brojne crkve u Lici i Hrvatskoj koje su kao ustaske rusevine konacno srusene po nalogu narodnih odbora na cijem su celu stajali Srbi. Cinjenica je da je blagocestivi sremski narod izvlacio iz Sisatovackog konaka ciglu da bi gradio svinjce. Ustase su razorile Sisatovac, ali se konak mogao vrlo brzo restaurirati. Besenovo je takodje do poslednje cigle razneto. Jedna sistematska ateizacija kulminirala je u Crnoj Gori, gde i danas postoje krajevi u kojima cetrdeset i kusur godina svestenik nije ni vidjen. Taj vekovni oslonac je smisljeno i planirano sistematski razoren. Druga stvar je politicka rascepkanost po kojoj nije smelo biti, kada su Srbi u pitanju, vertikalnog povezivanja. Proveo sam u Matici srpskoj u Novom Sadu 25 godina i znam da Matica nije smela biti opstesrpska, vec se svela na novosadsku. Partijska formula politicke rascepkanosti srpskog naroda kaznjavala je i samu pomisao na srpsko okupljanje oko Matice. Sve se cinilo da se razgradi celina. Veliki drzavni i partijski aparat radio je na tom atomiziranju srpskog naroda. Takve teznje su vidljive i u udzbenicima osnovnih i srednjih skola, ciju analizu do sada niko nije uradio, a da jeste, rezultati bi bili katastrofalni.

Za to o cemu pricate, veliku odgovornost, i veliku sramotu, imaju srpski intelektualci. O politicarima da ne govorimo. I u Efemerisu se bavite ovim pitanjem: preispitivanje savesti, morala, angazmana intelektualaca.

Ponasanje jednog dela intelektualaca u poratnom vremenu pojacava tu odgovornost. U drugom delu Efemerisa ima autenticnih razgovora na tu temu. Zanimljivi su kao ilustracija portreti dva pisca iz gradjanskog sveta. Prvi lik je Marko Ristic sa svojim ogavnim tekstom "Smrt fasizmu, sloboda narodu", koji je bio istovremeno njegova ulaznica za novo drustvo. Drugi lik je Veljko Petrovic, nacionalni bard cije sam metamorfoze u prilasku novoj vlasti neposredno pratio. Po mome misljenju, srpska inteligencija je visestruko zatajila. Zatajila je jer je bila suocena sa diktaturom i s jednim fenomenom koji pre rata nije postojao. Taj fenomen je kaznjavanje suprotnog misljenja i mogucnost ostajanja bez posla zbog toga. Pre rata su mnogi komunisti imali sluzbu, pa su cak eksponirani levicari imali i veoma visoka mesta u ministrstvu, poput Velibora Gligorica. Nadrealisti su bili salonski komunisti, oni su imali ministarske zaledjine i mogli su se komotno igrati, pocev od Lole Ribara pa nadalje. U poratnom periodu drzavni neprijatelji su postali ne samo intelektualci nego i srpski seljaci. Gradjanin jedne socijalisticke koncepcije bio je siromasan i zavisan gradjanin. Bila je iskljucena svaka mogucnost da covek egzistira kao nezavisan. Druga stvar je zigosanje intelektualaca koji su se usudili da se bave nacionalnom problematikom. Kada sam objavio knjigu o manastiru Savina, tadasnji ideolog CK Srbije Spiro Galovic me je javno napao kao nekog ko prisvaja tudju bastinu i tudju teritoriju, a manastir Savina se nalazi kod Herceg-Novog. Mnogo je bilo ljudi cija se velicina merila funkcijom. Gubljenje funkcije za ljude a la Spiro Galovic predstavljalo je vracanje u svoju pravu dimenziju – dakle – u nista. Pominjanje takvih koji nisu imali hrabrosti i koji su zatajili u odredjenim situacijama predugo bi trajalo. Ali, secam se sadasnjeg predsednika Ustavnog suda Srbije dr Balse Spadijera u ulozi predsednika zirija za dodelu Oktobarske nagrade Beograda. Tada je u sekciji za istorijske nauke predlozena kapitalna knjiga Manastir Hilandar, delo Dimitrija Bogdanovica, Vojislava DJurica i moje malenkosti, ali je u igri bila i neka knjiga Edvarda Kardelja. Obrazlozenje predsednika zirija, dr Spadijera, sto tako kapitalno delo nije dobilo nagradu, svelo se na to da je nezgodno u istoj sekciji dodeliti nagradu jednom Kardelju i tamo nekom Hilandaru.

Kad vec pricamo o srpskim intelektualcima, danas je zanimljivo nesto drugo: medju dojucerasnjim disidentima i istomisljenicima u promisljanju srpskog pitanja, cak i onda kada je to bilo strogo kaznjivo, posredi je sada raskol.

To je tacno. Postoji jedna grupa intelektualaca koji su veoma rano uocili sve defekte na nacionalnom bicu srpskog naroda. NJima to sluzi na cast. Oni su, naravno, bili zigosani od politickih garnitura, od jednog Draze Markovica i ostalih koji ce u istoriji sluziti kao zastrasujuci primer direktnih krivaca. Oni ulaze u narodno pamcenje, a to je mnogo gore od svakog sudjenja. Ono sto meni smeta u vezi sa tipovima poput Markovica je sto oni nece da odu sa scene, vec se stalno pravdaju, javljaju se poput vampira koji uznemiravaju mladje ljude s nekakvim svojim secanjima u kojima naknadnom pamecu sebe prikazuju kao heroje. To je smesno. NJihova zelja da za svoga zivota uticu na pravljenje istorijske slike o sebi je dirljiva.

Na kraju prve knjige Efemeris buknuo je ustaski plamen. U drugoj, taj plamen se pretvorio u pozar, danas bi se moglo sve pretvoriti u pepeo. Kako to spreciti?

Srpski narod je tako tragican da je on izgubio cak i pravo na – pesimizam. U ovom trenutku ne vidim izlaz iz ove situacije. Mogao bih odgovoriti uobicajenom frazom da ce razum pobediti, u sta ja nisam ubedjen. Previse zla se namnozilo i ne vidim kako bi moglo doci do katarze. Nije slucajno da se 50 godina posle zlocina otvaraju jame u Hrvatskoj. Zlocin i pokolj ustasa je 50 godina bio tabu-tema. A zlocina nema bez svedoka. Nije slucajno sto se katolicki prvaci bore da te zrtve umanje. Drugim recima, nije pruzena sansa jednom narodu da se suoci s istinom o sebi ne kao genocidnom narodu, ali svako s odredjenom greskom u odnosu na Srbe. Vili Brant je kleknuo u Getu i to njegovo klecanje je dalo sansu nemackom narodu za katarzu i ociscenje. Strasno je Kuharicevo odbijanje da sa srpskim patrijarhom na osvecenju crkve u Jasenovcu moli za pokoj dusa.

Da se posluzim Vasom recenicom iz Efemerisa II: "Zar je moguce da su sva nasa iskustva neprenosiva?"

To je veoma tragicna recenica i, na zalost, tacna. Poznavajuci genezu mrznje Hrvata koja znaci totalno negiranje egzistencije srpskog naroda u Hrvatskoj, smatram da je srpski narod u Hrvatskoj doveden do same ivice, ili – ili.

To opste zlo, koje se namnozilo, eskaliralo je u pravcu mrznje, osvete, represalija, tako da ja ne vidim kako bi se ono sada zaustavilo. Republika koja ima neku evropsku demokratsku fasadu, s gardom u istorijskim kostimima i imitiranjem Bekingemske palate, sprovodi najcrnji drzavni teror nad Srbima. Tako nesto u svetu je nezamislivo.

Vasa knjiga je istovremeno i galerija portreta brojnih srpskih intelektualaca, a "preobrazaj" nekih od njih u skladu sa zahtevima nove vlasti je, naprosto, obrazac po kojem i danas neki intelektualci funkcionisu.

Upravo je tako. To potvrdjuje moje ranije steceno iskustvo, da intelektualci, ne govorim sada o izuzecima koji idu do svetastva, imaju sklonost ka potkupljivosti. Sklonost ka korupciji, ne onoj vulgarnoj i klasicnoj, vec veoma rafiniranoj. Nekim veoma dubioznim mehanizmom pojedini intelektualci su katapultirani na odredjene funkcije, da bi to potom naplatili. Veliki broj onih koji su danas na politickoj sceni uzivao je u drzavnim i partijskim sinekurama. Nije zgodno da pravim paralelu sa sobom, ali imam prava da kazem: sacuvao sam integritet svoje licnosti, od pocetka do danas. A mogao sam biti kupljen, nudili su mi stosta. Sve sam odbio.

Vi nikad niste bili komunista. Sada Vam pripisuju simpatije prema socijalistima.

Imam simpatije za svaku partiju koja moze da ispuni jedan deo ozbiljnog programa koji se uklapa u moju koncepciju srpskog naroda i njegove istorije. Sa zadovoljstvom sam primio cin stvaranja jedinstvene Republike Srbije. Isto tako imam ozbiljne rezerve, i pismene dokaze tih rezervi, prema odredjenim potezima te partije i samog Milosevica. S druge strane, kao dekan Filozofskog fakulteta borio sam se za egzistenciju Micunovica, Mihaila Markovica, LJube Tadica, Nebojse Popova... profesora koje sam nastojao da sacuvam iz principijelnih razloga, a ne zbog toga sto su oni u svojim tekstovima pisali to sto su pisali. Moram priznati da me nisu interesovali tekstovi zbog koji su oni stradavali, vec princip po kojem Filozofski fakultet mora braniti slobodu naucnog misljenja. Prema tome, nisam nikakav saputnik Socijalisticke partije, bez razmisljanja sam odbio sve njihove ponude u zelji da sacuvam svoju slobodu, svoje pravo na sopstveni sud. I mislim da cu na tome dokraja ostati. Bilo bi isto tako lepo kada nase stranke ne bi funkcionisale po komunistickom principu: ko nije sa nama – taj je protiv nas. Nisam u takvom duhu odgojen i mislim da je taj nacin razmisljanja medju Srbima tragican. U prvoj knjizi Efemerisa opisujem razgovor izmedju Save Sumanovica i mog dede. Oni su bili ljuti politicki protivnici, ali su do smrti ostali prijatelji.

Ocigledno Vam je i licno vazan princip koji provejava kroz Vase knjige: po svaku cenu ostati u saglasnosti sa samim sobom.

To je osnovni princip.

Kako tumacite neuspeo pokusaj da intelektualac bude na celu prvog srpskog visestranackog Parlamenta?

Ocigledno da u tom Parlamentu jos uvek nema atmosfere koja bi pogodovala jednom intelektualcu. Nacin funkcionisanja u tom visokom domu jos je vezan za ljude koji prosto receno nisu intelektualci, mada mozda imaju titulu doktora. Nije svako ko ima akademsku titulu – intelektualac.

Da se, ipak, vratimo onom raskolu.

Te razlike koje ste primetili medju intelektualcima su prirodna pojava nakon ideoloskog sloma jednog sistema. Taj sistem je doziveo slom u svojoj centrali, u Sovjetskom Savezu, i na dva osnovna fronta: na ekonomskom i na nacionalnom. Ukidanjem jednoumlja stvorila se potreba da se sto veci broj ljudi pojavi na javnoj sceni. Lako je pri tome uociti da su najzesci u tom nastupu konvertiti. To su oni cija je vera u proslim vremenima bila vladajuca ideologija. Konvertitsku zestinu i neku podsvesnu mrznju zbog osecanja prevarenosti i izneverenih ideala oni unose u sadasnji stranacki zivot. Psiholoski, to je veoma razumljivo. Rec je o prevarenim ljudima koji sad zele da se obracunaju sa zabludama svoje mladosti. To su prirodne psiholoske vezbe, neka vrsta prevaspitanja za novi nacin misljenja. Jedino mi smeta taj prenapregnuti recnik, to opterecenje dnevnom politikom i opsednutost vlascu a ne visim interesima nacije u celini.

Kao da izbegavate da o ovoj temi konkretnije govorite?

Svako odgovara za svoje licno delovanje i postupke. Licno, ne bih se mogao eksponirati na nacin na koji to cine neki moji prijatelji. Kao sto ne verujem da postoji apsolutna istina i da je ona samo na jednoj strani. Imao sam hrabrosti da to kazem u Becu, kada su mi urucivali Herderovu nagradu. Pitam se: da li sve sto se danas rusi treba srusiti ili nesto treba i sacuvati. Kada je rec o mojim prijateljima i njihovom angazmanu, cini mi se da njih inspirise, i mozda cak potpaljuje, jedan eticki problem. Oni bi hteli da se na ubrzan nacin stvari rasciste jer vide suvise ostataka i relikta deformacija iz proslosti. To uocavaju cak i neki bivsi komunisti koji i danas ostaju pri svojim idealima, ciji emotivni moralni i zrtveni angazman ne mogu osporiti. Oni su apsolutno verovali u ono sto sam ja oduvek smatrao zabludom. Tako je veliki broj mojih prijatelja otisao u partizane, verovali su u te ideale, ja sam ostao, jer nisam verovao u to.

Jedna druga vrsta podela medju intelektualcima izbila je na videlo povodom ujedinjenja dve akademije: SANU i Vojvodjanske. I nad ovim slucajem lebdi politika.

Od prvog dana sam bio u komisiji koja je vodila pregovore oko spajanja dve akademije. Do tih pregovora je doslo na inicijativu Vojvodjanske akademije. Iza naseg stava ne stoji politicki zahtev, niti bih ja kao sef te radne grupe pristao da bilo koja politicka organizacija daje instrukcije o tome. SANU ne moze izbeci svoj deo odgovornosti sto je svojevremeno pristala da se formira Vojvodjanska akademija s ciljem da podupre drzavnost pokrajine. Ako je Vojvodjanska akademija osnovana da odvoji Vojvodinu od Srbije, normalno je da sada, kada je Srbija postala jedinstvena republika, bez obzira na to ko je to ujedinjenje sproveo, a zasto ne reci da je to ucinio Slobodan Milosevic, ne postoje nikakvi naucni razlozi da se ne ispravi jedno politicko nedelo. Ja sam Gojku Nikolisu, koji se protivi tom spajanju, postavio veoma jednostavno pitanje: ako je Vojvodjanska akademija na svojoj skupstini jednoglasno odlucila da se spoji sa SANU, uz apstinenciju zanemarljive manjine, je li veca steta da je mi ne primimo pod svoj krov ili steta koju, navodno, sobom nosi sam cin ujedinjenja? Na to pitanje Gojko Nikolis mi nije odgovorio. Svako ima pravo na svoju skepsu, ali i ja imam pravo na svoju procenu. Znam da u Vojvodini postoje oponenti, ali oni su ostali u manjini. Prema tome, u tom spajanju nema dnevne politike, nema uticaja vladajuce partije i Milosevica, kako se o tome u carsiji prica, vec je u pitanju visi interes srpskog naroda. Nikakav politicki pritisak nije vrsen na Akademiju. O tome govori i rezultat izjasnjavanja Skupstine SANU: samo sest akademika se izjasnilo protiv, bilo je jedanaest uzdrzanih a njih 56 je glasalo za.

SANU, dakle, nije ekspozitura vladajuce partije?

Ne zabrinjavaju me takve optuzbe koje dolaze iz tiska, ali me duboko zabrinjava sto iste te optuzbe stizu iz nase sredine. Akademija ne sme biti i nije u sluzbi bilo koje, pa ni vladajuce, partije, ona pripada srpskom narodu i kao nadstranacka sluzi visim ciljevima srpskog naroda. Nije fer napadati SANU recnikom kojim se sluze nasa zapadna polubraca ali i becki Standard, koji pise o memorandumskoj politici sadasnje srpske vlasti. Denunciranje Zapada, koji preuzima zdravo za gotovo jugozapadnu propagandu, ne brine me. Brine me kada to cine domaci demagozi pod parolom da sve treba srusiti, sto je besmisleno, jer sve treba graditi.

(1991)