U SLAVU VUKOVE MISLI

Ovogodisnja skupstina Vukove zaduzbine dogadja se u vreme nad kojim bi i nasi stari letopisci – suoceni i sami s mnogim nevoljama – zavapili ono svoje bolno "uvi, uvi", trazeci spas od svemoguceg Boga. Pouka koju su nam ostavili ne gubi se u tmini vekova i svedoci o hrabrosti suocavanja sa istinama zivota. Ako smo nase "nebesko opredeljenje" uzdigli do neslucenih etnickih visina, ipak, ne smemo smetnuti s uma da postoji i ono nase drugo, zemaljsko opredeljenje. Nase danasnje postojanje samo je ishod i potvrda medjusobnog prozimanja nebeskog i zemaljskog, smrt za krst casni, koja je proslavljena kao najvisi moralni cin, nije omracila ili sasusila i one zivonosne izvore nasega naroda iz kojih je uvek iznova klijao i bujao zivot, cvrsta volja da se istraje u ona "poslednja i skrbna vremena" kada su vidovnjaci uveliko proricali cak i skoru propast sveta.

Zasto ja – pitace mnogi – podsecam danas na one koji su opisivali narodnu nesrecu, kada nas je "tukla gvozdena izmailska palica". Cinim to ne da bih opstu paznju skrenuo u pravcu ocaja i bespuca, vec da bih pokusao da, kako je nekada govorio Ivo Vojnovic, "nejunackome vremenu uprkos", podstaknem na stvaralastvo i one duhovne napore koji osiguravaju nasu buducnost. Nijedan mracni tunel nije tako dug da iz njega ne postoji izlaz, nijedno bezumlje savremenih mocnika nece pretrajati njihova trenutna obrazlozenja i neubedljiva opravdanja za bilo koje necovecno postupanje. Ako se bilo koji novi poredak bude gradio na osnovu dvosmislenog i hipokritskog postovanja osnovnih ljudskih prava, buducnost ovakvog ustrojstva je moralno sumnjive i sasvim prolazne vrednosti. Bice to jos jedna izneverena nada covecanstva i nova potvrda kako se svako otpadnistvo od trajnih etickih zakona kaznjava strogo i pravedno. Potvrdjuju to i skori porazi nacisticke ideologije, a ne manje i potpuni slom onog komunizma koji je uporno i samohvalisavo isticao da je u SSSR-u ostvario i prvu zemlju socijalizma. Takve opsene traju izvesno vreme, povecava se svakodnevno i broj zrtvovanih podanika, sve, sve je usmereno da vernike ubedi u trajnost i nepobedivost drustvenog poretka, a onda, gotovo preko noci, nastupa lom, rusenje i tragicno srozavanje u blato.

Burna pozornica savremenog sveta ne odslikava danas ni spokojstvo ni cvrstu, jasnu sliku ljudske buducnosti. Utoliko su veci, nuzniji i hitniji zahtevi koji se postavljaju pred srpski narod, cija je danasnja sudbina umnogome posledica opste duhovne zbunjenosti i ubrzanih, nepromisljenih odluka proisteklih iz trenutno poremecene ravnoteze straha kojom je bila prozeta politika velikih sila.

U ovom opstem metezu, u kojem je stradala i jedinstvena Jugoslavija, postoji i opasnost da se zaustave ili do neizvesnosti odloze mnogi sudbonosni narodni poslovi. Na prvom mestu bih istakao nuznost nacionalne homogenizacije, utvrdjivanje novih sadrzaja nase zajednicke pripadnosti, borbu za uspostavljanje naseg istinskog duhovnog kontinuiteta i identiteta. Najzad, ako je DJura Danicic nekad zbog jezika objavio svoj Rat za srpski jezik i pravopis, nije preterano da se i danas obnovi slican borbeni poklic i pozove svet u boj protiv pobedonosnog pohoda subkulture, rodoljubivog i verskog kica, svega sto nas vraca u tamne vilajete otomanskog mraka i duhovne camotinje. Svi ti zadaci nisu laki i oni zahtevaju da se konacno uskladi danas razbijeni rad srpskih prosvetnih i kulturnih ustanova. Pred takvim neodloznim poslovima otpada i ono izvezbano, obredno caskanje o onome sta nam valja ciniti, posle kojeg se sve uznemirene vode opet vracaju u svoje omiljene zabokrecine.

Ne istrazujuci ovom prilikom sve nase mane i ne sastavljajuci potpuni "spisak gresaka", kako to rece sjajni pripovedac Danilo Nikolic, zeleo bih da se osvrnem na ono sto su u protekloj godini bili glavni poslovi oko kojih su svoje vreme utrosili rukovodstvo i upravna tela Vukove zaduzbine. Veliki deo nasih napora bio je usredsredjen na konacno resenje naseg stambenog pitanja. U tim nastojanjima ispoljio se umnogome dosadasnji nacin izuzetne birokratske sporosti, trazenje sve novih i novih prepreka, a sve to pod svetim geslom: "ljuieta non movere". Tako se i moglo desiti da jos uvek nije reseno ni pitanje trajnog vlasnistva ove zgrade, a ne pravo njenog koriscenja. Blizu je razuma da svako odlaganje da se razrese imovinsko-pravni gordijevi cvorovi zaustavlja i vidno ometa izvrsenje onih raznih zadataka Vukove zaduzbine koji su kod njenog clanstva prihvaceni s odusevljenjem. I tako, upravo u trenutku kada se sa svih strana mogu cuti opravdani i razumni povici protiv nase duhovne lenjosti, zanos jedne mlade ustanove, ciji clanovi zele da rade i lece ljute rane nase proslosti, prisiljava se na gasenje. Prinudjeni smo da uvek iznova obijamo pragove onih koji odlucuju, da ih strpljivo poducavamo o zadacima Vukove zaduzbine, da im zahvaljujemo na razumevanju i da se po ko zna koji put susrecemo sa drustvom koje se oslanja na neodgovorno i nedelotvorno postupanje.

Uprkos ovakvim nepovoljnim okolnostima, uprava Drustva nije zaboravila na svoju primljenu obavezu da se putem osnivanja podruznica na celom podrucju Jugoslavije poveca broj nasih clanova. Pri tome, mi u prvom redu ne mislimo na nase ulagace i dobrotvore, vec na one clanove koji ce u neprekinutom radu ostvarivati drustvene ciljeve.

S tim u vezi je i problem nasih podruznica u inostranstvu. Stotine hiljada nasih iseljenika zivi i radi u dijaspori. NJihova medjusobna povezanost, pa i kulturne veze sa zavicajem, odrzavali su tzv. jugoslovenski klubovi. Raspadanjem federalne drzave iz korena je izmenjeno njihovo delovanje. Sada se osnivaju iskljucivo srpska drustva, a njihovi dobronamerni clanovi, najcesce bespomocno, lutaju u pronalazenju novih drustvenih sadrzaja. Nedavno sam posetio i Srpski kulturni klub "Vuk Karadzic" u Rorsahu u Svajcarskoj, koji okuplja vise stotina clanova, mahom radnika. Na njihovu molbu odrzao sam im i jedno predavanje o ulozi srpske crkve u stvaranju srpske nacionalne svesti. U razgovoru sa clanovima uprave Drustva doznao sam za njihovu veliku zelju da ustroje svoju biblioteku i da se sto vise povezu sa domovinom. Od kulturnih sadrzaja obilno im iz zavicaja stizu pevaci narodnih pesama, a narod, u svojoj nostalgicnoj euforiji, nije vise u prilici da razmislja i o stvarnim umetnickim sadrzajima. Slucaj Drustva u Rorsahu svakako nije usamljen i on samo u detalju osvetljava ovo krupno pitanje. Ako se prihvati misao da je upravo Vukova zaduzbina, po svom radnom programu, prvopozvana da preraste u pravi stozer ili maticu za sve one podruznice koje nose ili ce nositi Vukovo ime, iz te cinjenice proizilaze i brojni zadaci koje moramo najpre resiti u zemlji. Jer, bila bi doista velika greska ako bismo nasa unutrasnja kolebanja i sumnje preneli u inostranstvo i to zlo seme tamo posejali medju nasim najcesce zbunjenim i obezglavljenim iseljenicima. Od takvog ponasanja niko nema koristi, a steta je nemerljiva. Treba li i na ovom primeru ponovo podsetiti na nase sadasnje prostorne mogucnosti koje nam ne dozvoljavaju da punom snagom otpocnemo s radom, sprecavaju da se razmahnemo onako kako bismo mogli i kakva nam je duznost.

U razgovoru s nasim iseljenicima u Cirihu i Zenevi, a rec je mahom o visokim intelektualcima, potvrdjeno je njihovo nezadovoljstvo slabim, pa i primitivnim sadrzajem veoma skupog satelitskog programa. Sati i sati prepusteni su neumornim narodnim pevacima, a pravi kulturni program, na primer popularno prikazivanje nase istorije, knjizevnosti, pozorista, muzickih virtuoza, nacionalnih institucija, manastira itd., itd., jedva se mogu cuti. Ovi ljudi posebno su razljuceni sto nasi narodni pevaci svoje pesme prozimaju tudjim, orijentalnim melosom. U ocekivanju boljih resenja, nista nije opravdanije od odluke da se bar jedan deo satelitskog programa poveri Vukovoj zaduzbini. Dosadasnji urednici nisu opravdali ocekivanja Srba u dijaspori. Sa prirodnim razgranicavanjem nasih poslova bice sasvim razumljivo da se u Zaduzbini stvori mesto za bar jednog referenta koji ce stalno voditi posebnu brigu o kulturnim sadrzajima koje iz zavicaja treba da ponudimo Srbima u inostranstvu. Kao primer, ti intelektualci iz Ciriha i Zeneve naveli su i tolike znacajne jubileje koji su svesno ili nesvesno precutani, bez obzira na to sto su cesto bili u pitanju datumi koji predstavljaju temeljne i ugaone tacke nase celokupne istorije. Sa posebnim ogorcenjem prikazana mi je u Cirihu knjizica posvecena narodnoj poeziji u kojoj su odstampane i neke pseudonarodne pesme o ulozi druga Tita u NOB-u. Skrenuta mi je paznja i na pesmu o rusenju mosta na Neretvi, koja predstavlja drastican primer upravo cudovisnog falsifikata ciste narodne poezije. Ona je remek-delo agitpropovske vestine obmanjivanja i podvale. Kako se zbirke srpskih narodnih pesama veoma traze, mislim da bi Vukova zaduzbina bila obavezna da odredi svoju komisiju koja ce temeljno preispitati sve zbirke narodnog pesnistva, a svojim strogim i nepristrasnim sudom sacuvati nas od svih podvala bez obzira odakle dolaze.

U poslove koji svakako ne izlaze iz okvira zanimanja Vukove zaduzbine sigurno spada i izdavanje Vukovih dela, decenijski poduhvat koji je prolazio kroz razne, pa i nemile mene, pa nije i do danas okoncan. One prepreke koje je hrabra redakcija morala da resava svedoce o njenom jasnom shvatanju ovog nacionalnog zadatka, ali istovremeno i povremenim pravim provalama nerazumevanja samog izdavaca. Za okoncanje ovog poduhvata Vukova zaduzbina je trajno opredeljena i ona ce uciniti sve sto je u njenoj moci kako bi se on zavrsio.

Isto tako, mi smo sa zabrinutoscu pratili pravu agoniju Muzeja Vuka i Dositeja, ustanove koja je nekad, u vreme upornog i lucidnog DJure Gavele, sjajno zastupala tadasnji cvetajuci muzejski zivot u Beogradu. Brzo, suvise brzo je doslo do stagnacije, umnozio se broj onih koji bez dela i ugleda rukovode nacionalnim institucijama. Takvo stanje opste uspavanosti i mrtvaje dokazala bi i svaka ozbiljnija analiza naseg muzejskog zivota i pre nego sto se kao spasonosni izgovor za apatiju i nerad pojavila i zloglasna blokada.

Sumnje nema, svi potresi i lomovi koji su se srucili nad nasom zemljom doveli su do nesumnjivih pojava nacionalne gangrene. Svakako najvece posledice ovog bolesnog stanja su opasna apatija i razorni pesimizam. Drustvo je bolesno, a kobne metastaze vec razaraju cak i osnovnu nacionalnu solidarnost. Umesto da nas oluja sabere i spoji, gotovo sladostrasno isticu se samoubilacke razlike, nesloga i razjedinjenost. Pitacete s pravom: kakve to veze ima s ciljevima i radom jedne Vukove zaduzbine? Po mome misljenju – ima, i ja to nisam slucajno pomenuo pred ovim uglednim skupom, videci u njemu i svojevrsno saborno telo. Mi nosimo ime coveka koji je osvescivao i objedinjavao srpski narod, bez obzira u kojim je drzavama ziveo i kojim je civilizacijskim medjama bio omedjen. On nam je pokazao i dokazao da iznad svih dinastickih i strancarskih interesa postoje i visi ciljevi oko kojih mora da ucute velikaske raspre. Pokazao nam je put u prosveceni svet i otkrio sve tajne kako jedan mali narod samo preko svojih nesumnjivih duhovnih vrednosti moze svuda da stekne postovanje. Uveo nas je na velika vrata u porodicu prosvecenih naroda iz koje nas je iskljucilo ropstvo u jednoj tudjoj civilizaciji. Svojim neumornim delanjem zamenio nam je nepostojanje onih institucija koje su kod drugih naroda nosile sve terete nacionalnog uzdizanja. Tako je, pored Sterijinog, nastalo i Vukovo Nacertanije, i ono i danas obuhvata tolike neobavljene poslove vredne truda i zrtava. Zaduzbina kao sto je nasa, utemeljena je na Vukovom programu. To su nacela koja nam osiguravaju trajnost. U vreme opste dezintegracije, Vukov program, posmatran u celini, moze vidno da obelezi razdoblje naseg oporavka, pa i lecenja u podnosenju danasnjih nepravdi koje smo docekali iznenadjeni i svakako nepripremljeni.

Zalazuci se za sto skoriju i sto cvrscu organizaciju, uveren sam da cemo se sa nekom vukovskom energijom jos vidnije ukljuciti u neminovno i doista opravdano uzdizanje nasega roda. Dobro mora da pobedi zlo, istina mora da savlada laz. Zakljucicu i ovo moje izlaganje onim poklicom kojim sam zavrsio svoj govor i na prvoj, osnivackoj skupstini Vukove zaduzbine, odrzane 6. novembra 1987. godine: "Jos nije proslo vreme za podvige."

(1992)

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Spomenik duhovnog zivota

Copyright © 1997 Dejan Medakovic
Copyright © 1997 BIGZ, Beograd
Copyright © 1997 Serbian Unity Congress
All Rights Reserved.