VELIKI MAG

Izlozba slika Milana Konjovica, koju danas otvaramo u prostorijama Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti, ima za sve nas izuzetno znacenje. Jer, sama cinjenica da je u ovom prostoru prvi put prisutan jedan tako veliki umetnik dovoljno govori o mnogim nesporazumima i nepravdama koje su ga snasle. Danas se one pamte samo kao tuzno svedocanstvo onog razdoblja u kojem je cesto izranjala sukobljiva i pojednostavljena slika neminovnih moralnih i etickih raskrsnica. Bili su to nezaobilazni okrsaji u jednom vremenu u kojem se smenjivao ili cak rusio ustaljeni sistem vrednosti, a takva zbivanja ugrozila su i mnoge oslonce nase nacionalne kulture.

Pa ipak, svako ko nije zaboravio na te poratne dane verovatno ce se sloziti da je upravo Milan Konjovic, snagom svoje licnosti, bio kadar da prebrodi sve nesporazume i raskorake sa svojim vremenom. Ucinio je to oslonjen iskljucivo na svoje slikarstvo, verujuci nepokolebljivo u svoje umetnicko poslanje.

Ako se osmotri pocetak Konjovicevog slikanja u prvim godinama posle Prvog svetskog rata, cesto se postavlja pitanje njegovih slikarskih uzora, razmislja se o njegovoj vezanosti za tzv. neoklasicna resenja i opredeljenja. Pri tome ne treba zaboraviti da u evropskom, ili jos tacnije srednjoevropskom slikarstvu, vec postoje majstori koji se svojim snaznim, ekspresionistickim opredeljenjem za boju suprotstavljaju racionalnom gradjenju slike, svemu sto podseca na vec vidjeno, na tudje pouke iz davnina. I srpska umetnost, zahvaljujuci Nadezdi Petrovic, vec je stekla svog hrabrog predvodnika koji je u svom kratkom zivotnom veku, pobednicki oglasavao praznovanje ciste boje. Usudjujem se reci da na Konjovicevom slikarskom putu nema slucajnosti. U tom ranom razdoblju, koje traje sve do 1926. godine, on je svesno potcinjen redu, on slika lako, cak bezbrizno, zauzdavajuci svoj bujni temperament. Cinio je to utoliko lakse i bezbolnije, jer je iza prividnog mira i skolske poslusnosti vec izranjao pravi Konjovic, ona licnost koja je u svoje ruke smelo zgrabila kljuceve svoje vlastite slobode. Prelazak sa tudjih kanona i pouka ka ispovedanju svojih vlastitih nacela i otkrica bio je utrven i ja nisam sklon da u tom prelazu prepoznam pojavu neke neocekivane revolucije, tesko mi je da utvrdim buntovnistvo, prkos, ili inacenje kakvog razmazenog gospodskog sina. Rec je o prirodnom duhovnom naponu jednog velikog umetnika koji istrazuje, razoblicuje, rastvara svoja unutrasnja omedjenja, koji sve to cini kako bi spoznao prava slikarska razresenja. Stepen njegove unutrasnje drame tacno odgovara i razmerama njegovog dara. Jer, vec u tim presudnim tridesetim godinama bilo je ocevidno da se u srpskom slikarstvu pojavio umetnik sa svojim, tako licnim, zakonikom, samosvojan i neosetljiv za moguce pritiske sa strane, a ponajmanje prijemciv za pomodne tokove svetskog slikarstva. Bez obzira na Konjovicevu eruptivnu narav, njegovo slikarstvo otkriva i veoma dosledno, postupno traganje, i pobedonosnu spoznaju licnog plasticnog izraza. U brojnim napisima o Konjovicevom delu isticane su toliko puta njegove antejske moci, vezanost za rodni kraj, gordo osecanje pripadnosti gradjanskom svetu i kulturi svoga staleza, stavise, nije izbegnuto ni utvrdjivanje nekakvih nagonskih snaga prema shemama koje je ponudila savremena psiholoska nauka. Sve su to mahom duhovita nagadjanja i, po mome sudu, treba mnogo maste, ponekad i lakovernosti da se ovakva misljenja dosledno prilagode i Konjovicevom slikarstvu. Jer, upravo njegovo groznicavo stvaranje, svakodnevno rvanje sa samim sobom, tece u dugim Konjovicevim decenijama doista spontano, neometano i nezaustavljivo kao gorska bujica koja pred sobom rusi prepreke. U citavom Konjovicevom velikom delu postoji i neka postojanost, odmah prepoznajemo i doslednu privrzenost boji iz koje se radja i Konjovicev tako prepoznatljivi stil. Koliko god ga savremeni tumaci njegovog dela delili na neke prelomne razvojne stanice, rekao bih da nas takva vidjenja na kraju samo udaljuju, a ne priblizuju sustini njegovog slikarstva, koje izranja iz savrsenog sklada crteza i boje. Jer, ne moze se poreci da je sklop Konjovicevih slika uvek oslonjen na pouzdano, cvrsto pletivo njegovog crteza koji ne opisuje oblik, vec svojim slikarskim resenjem priprema i prethodnicki utire pobedonosne puteve boji. Radja se bojeni vatromet, u kojem iskri zivot, culna radost, grc i bol, citav raspon promenljivih raspolozenja ljudi i prirode. Ako je stari Ovidije mogao reci: "LJuidljuid temtabam scrivere, versus erat", za Konjovica se moze tvrditi: "Sve sto sam pokusao da smislim i ostvarim, bila je slika". Vredni tumaci Konjovicevog slikarstva, lako su uocili njegovu tzv. "plavu fazu", tumaceci je kao njegovu iznenadnu pobunu, rusenje jednog sveta i gradjenje drugog, a u tom sukobu otkrili su i pojavu umetnikove unutrasnje nostalgije za onim sto je osudjeno na iscezavanje. Koliko god ovakvo tvrdjenje zvuci ubedljivo, ipak, ono ce se tesko odrzati. Razlog je krajnje jednostavan, a ja ga vezujem za Konjovicevo neprekidno unutrasnje borenje i njegovo sve silovitije i sve napadnije prodiranje u neomedjene prostore slike. On, prema tome, nije buntovnik jednog odredjenog trenutka, vec je od prirode obdaren za izazove i megdane, da buni i stvara otpore, a ti nemiri neraskidivo su ugradjeni u njegovo vidjenje sveta. Ovo tvrdjenje zasnivam i na najraznovrsnijim sadrzajima njegovih slika. Skoro pomamno i sasvim culno, Konjovic se prvosvestenicki predaje svojim otkricima sveta. Sve sto ga okruzuje dostojno je njegove kicice: ravnicarska zita, gradske kuce, ljudi u grupama i pojedinacno, mrtve prirode, zenski aktovi, sve sto nastaje i prolazi pred njegovim radoznalim ocima. Stoga nije neobicno sto se ponavljaju i stroge nedoumice o pravoj osnovi njegovog slikarstva, sto iskrsava i sud o nacionalnom karakteru, podsecanje na boje koje su preuzete iz narodne nosnje, uocen je i uticaj istoka. Osetljivi Rastko Petrovic je Konjovicevo slikarstvo bez kolebanja vezao za Pariz, tvrdeci da su njegove slike "jednostavno francuske, isto toliko francuske koliko i najfrancuskijeg slikara". S druge strane, sjajni Milan Kasanin je jos jednom bio blizi istini, tvrdeci da je Konjoviceva licnost "autohtona i iz sebe izrasla". Kao da je za mnoge umne kriticare bila nedohvatna prosta istina da je Konjovic na prvom mestu svoj, i lican, da je rec o originalnom stvaraocu u cijem se delu, sasvim prirodno, mogu prepoznavati i daleki odjeci ranijih slikarskih teznji. On je, poput Pikasa, uspeo da snagom svoje mocne licnosti izbegne zamke opomasanja i da ne lici na Zorza Ruoa, tog "monaha moderne umetnosti", vec na Konjovica, jedinstvenog i neponovljivog. Uostalom, razlika medju njima zasniva se vec na samom tumacenju sustine slikarstva. Za Ruoa umetnost je "krik u noci", "priguseni jecaj", "smeh koji davi sam sebe". I doista, vec u ovim recima nije tesko prepoznati coveka sklonog misticnom, a mahom neveselom razmisljanju, preplasenog vernika u cijim snovidjenjima odjekuje strasni krik: "Dies irae". To je umetnik koji u polutami velikih katedrala, pobozno i sa strahom vernika osmatra tamne vitraze, ocekujuci da ih izvana sunce ozari, docaravajuci nebesku svetlost. Suprotno njemu, Konjovic je radostan, raspevan i okrenut zivotu, pobedi prirode nad silama mraka. Pomucili su se tumaci i oko Konjoviceve plave boje, tako presudne u njegovom slikarstvu, zaboravljajuci na njenu ulogu u secesiji i Jugendstilu. Ali, dok je ona u tom razdoblju mahom zarobljena simbolikom i tajanstvenim svetlucanjem, a muzicki se moze uporediti sa tihim sviranjem na harfi, kod Konjovica je ona sevnula, poput udara groma, rasterujuci svaku bolecivost, i zal za iscezlim svetovima. Zvuke harfe zamenile su srebrne trube iz Hendlove "Muzike na vodi" ili Telemanove "Muzike uz sofru". Kao da su u umetniku sazrele one teznje koje od 1934. do 1941. ispoljava u tzv. crvenoj fazi. To je razdoblje u kojem ponovo, na jedan osoben nacin, Konjovic jos vise osnazuje svoje umetnicke poruke, zbog cega je Laza Trifunovic tacno uocio da "njegova pobuna nije bila drustvene prirode". Za svoje okretanje prema coveku, u svim njegovim vidovima, Konjovic, kao i ranije, nije trazio podsticaje u usmerenim teznjama drustveno opredeljene umetnosti, niti je poslusno osluskivao jedino spasavajuce naredbe raznih ideoloskih komisija. Sadrzaj njegovih slika nije zarobljen jednostavnom i tako citljivom pricom, a ljudska drama koju slika svedoci o coveku koji, kako kaze Gete, "ostaje uvek od istog kova, a cudesan je kao prvog dana".

Zar o tom cudu ne svedoce i Konjoviceve poslednje slike na kojima gotovo ceznjivo zraci okretanje ka srpskom srednjovekovnom slikarstvu, smelost da pronikne i da sazme samu sustinu drevnih likovnih poruka.

Kroz duge decenije svoga stvaranja Milan Konjovic je stigao da izgradi svoj neponovljivi stil, da stvori delo koje je pretvorio u trajni izazov svima koji su se odvazili da ga protumace, rasclane i tako usitne. Polazeci od realnosti prirode, Konjovicevi pejzazi, pa i drugi motivi koji ga zaokupljaju, pretvaraju se u snovidjenja dubokog licnog dozivljaja. Veliko Konjovicevo delo oduvek sam dozivljavao kao neku gromadu, kao celinu koju ne vredi drobiti i usitnjavati.

Zaokupljen velikim i vecnim istinama zivota, Konjovic je u razudjenom sadrzaju koji je otkrivao u svojoj okolini nasao dovoljno snazne podsticaje za svoje slikarstvo. Antejska snaga, koju su neki kriticari vezali za Vojvodinu, ne objasnjava mit o Konjovicevom delu. Jer, po nasem sudu, Konjovic je duhovno dovoljno mocan da ne prepisuje prirodu, vec da s njom saradjuje na jedan prosanjani nacin, svestan da jedino tako moze njome ovladati i postati pobedonosni tvorac jednog novog sveta.

Istovremeno, taj veliki mag, kao kakav prvosvestenik dionizijskog kulta, obnavlja i uspostavlja u svom umetnickom hodu ravnotezu izmedju umnog i osecajnog. U tom uzbudljivom poistovecivanju sa prirodom, kao u nekom tajanstvenom svetilistu, skrivena je i tajna vecite mladosti Milana Konjovica.

Tako je grad Sombor, u istom veku, pored Laze Kostica, Veljka Petrovica i Petra Konjovica, iznedrio jos jednog velikana koji se vinuo do onih umetnickih visina kada se dragocene nacionalne medje spontano sire i poistovecuju sa opstecovecanskim duhovnim porukama. To su lepote koje nam olaksavaju da prebolimo sve nepravde i izopacenosti ovoga sveta, a posebno i ovoga istorijskog trenutka.

U jednom mohamedanskom tekstu na sledeci nacin preti se tvorcima slika: na dan vaskrsenja stici ce ih najteza kazna; bice im receno: "Dajte zivot onome sto ste stvorili." Tu kaznu, na koju racuna pouka price, Milan Konjovic moze da doceka spokojno, jer ono sto je on stvorio, vec zivi svoj zivot.

(1994)