VELIKO DOZIVANJE COVEKOVE DUHOVNE OTADZBINE

Godine koje su posle 1971. nastupile bile su nepovoljne za sve one koji su se osmelili da na razne nacine krenu u potragu za izgubljenim secanjem. Jednom zapoceti proces, otkrivanje srednjovekovne knjizevnosti i njene poetike, sve dublje poniranje u umetnosti srpskoga srednjeg veka, misaoni tekstovi poput onog "Sta je to kosovsko opredeljenje", koji je Zoran Misic objavio 3.12.1961. u NIN-u, kao da su stalno razbudjivali nasu svest i, poput bezbrojnih alarmnih zvona, neprestano opominjali na nase zapretane ishodisne tacke, Kidanje, usecenje i ponistavanje sopstvenog korena postalo je nemoguce. I nije cilj ovih razmisljanja da tacno utvrdi koja je naucna oblast ili koje je duhovno stvaralastvo steklo i neko prvenstvo u ovim vidjenjima u kojima se nezadrzivo gradila vertikala i srpskog pesnistva, slikarstva, knjizevnosti, nauke i muzike. Nastavio se jednom zapoceti proces brizljivog skupljanja svih davno rasutih delova nekadasnje celine nase duhovnosti, a to je proces kojem nema kraja. To veliko budjenje nacije i neizbeznu groznicu koja zbivanja prati ovakva, na najdublji je nacin doziveo i iskazao slikar Bata Mihailovic. Vec Mihailoviceva velika retrospektiva, priredjena u Beogradu od 23. aprila do 10. maja 1981. godine, prodrmala je snagom bure svoga likovnog izraza sve one lenje i otromljene duhovne snage koje su, iz bilo kojih razloga, pristale na zahtevana, pa i diktovana pogadjanja i ustupke. Oslobodjen svih drustvenih nagodbi, Mihailovic je tada izlozio i svoje brojne slike posvecene Srbiji, svoju kosmarnu viziju njene tragicne sudbine koju je jos davno, dakle 1950. godine, formulisao slikom "Srbija sa bikom". A cela ta kmpozicija krajnje je jednostavna, ali ona ipak dovoljno jasno zbori svojim metaforicnim jezikom. U prvom planu naslikan je bik sagnute glave, sav ukopan u zemlju i spreman da bode. Iza njega je stojeca figura nekog svetog ratnika. To je cela dilema iskazana kao trajno raspinjanje jednog naroda, osudjenog da zivi izmedju borenja i svetiteljstva, izmedju gole egzistencije i visoke spiritualnosti. Mihailoviceve slike iz sedamdesetih i osamdesetih godina dobijaju na snazi i dramatici. NJega je sada tesko sagledati u detalju, jer se time gubi ona celina, onaj blok iz kojeg je sazdan. On je kadar da nadleti prostor, da ga savlada sveobuhvatnim pogledom. Vidljiva je i njegova posebna neprilagodljivost u racionalnom rasporedjivanju slikanih povrsina, njegova teznja da snaznim spiralama i dijagonalama pokrene, skoro uskovitla teske, tmaste pretece mase. Kao neki zloslutni putokazi provlace se brojeni slapovi i crne, graficki resene, linije kao da ranjeno tkivo, otkriveno i nezasticeno, prkosno pokazuje svoj unutrasnji sastav. Te Mihailoviceve slike ostavljaju zbog toga utisak prostora u kojem se okoncala nekakva bitka, nego borenje bez milosti i kajanja. Ponekad, covek je suocen i s natalozenom, a neomedjenom, velicinom zla koja je premrezila svet, sejuci pustos, strah, nemir i nevericu. Takve su Mihailoviceve slike "Gavranovo polje", rodjena 1974, "Velika prica" iz 1979, a onda i ona fascinantna vizija "Srbija", naslikana 1980. godine, sa zloslutnim, olujnim nebom i vrtlogom koji je zahvatio nase zaduzbine dok se iz tmina uznose ka nekim visim osvetljenim prostorima sto nagovestavaju trajno sigurno spokojstvo i utociste.

A onda, usred svih tih Mihailovicevih vrtloga, grceva i nerazmrsivih cvorova svetle dva lika: "Beli Milutin" iz 1974. i "Knez Lazar", dve monumentalne glave koje trepere u svojoj prozracnosti i cistoci gotovo akvarelske lakoce. To su slike koje nas bez dvoumljenja dovode do sopocanskih i milesevskih vrednosti, do samih izvora vrhunskih dela srpskoga slikarstva. Kao da se ovi vladari na kraju svog Vaznesenja jos jednom prikazuju, izranjajuci, ali samo za trenutak, iz svoje nadzemaljske svetlosti. Odjednom se Mihailovic otkriva kao umetnik neke neobicne, pritajene smernosti, cak cednosti koja podseca na podvizivanja starih majstora, na iskustva nikla u domasenom tihovanju. Ni traga od onih dusevnih uzbudjenja koja otkrivaju gotovo sve njegove slike. Olujne grmljavine su prosle, tame je nestalo, a beline na velikim povrsinama ovih platna odslikavaju spokojstvo i mir. I upravo ta Mihailoviceva novoosvojena bela prostranstva, ta vaznesenja njegovih likova svedoce o njegovom svesnom moralnom opredeljenju, o covekovoj trajnoj potrebi da odoleva zlu. U tom neprekidnom borenju sva Batina htenja slivaju se u veliko dozivanje vlastite duhovne otadzbine, a taj zov je tim snazniji, ukoliko nas zli dusi opsedaju jace i drskije. Upravo te opsade, zajedno s ogromnim iskusenjima, obrusile su se na Batu Mihailovica vec od njegovih prvih koraka u Parizu u pedesetim godinama. Sam je to najbolje iskazao u jednom razgovoru koji je kao kakvu ispovest zabelezio Kosta Hristic. Rec je o Mihailovicevom naporu da duboko oseti svoj koren. "Bio sam u Parizu, pokazivao sam svoja platna i sve sto se na njima videlo nije bilo strano svetu u kojem sam ziveo. Medjutim, zeleo sam da doviknem iz dna svog cutanja da te boje i oblici dolaze s druge strane i da odgovaraju jednoj tajni koja me je zaista progonila: prezivljavanje mog naroda kroz umetnost i u izrazavanju duhovnosti. I da sam se uvek mucio bas oko transponovanja te tajne. Tajne koja me je tim vise mucila sto sam je razaznavao u pejzazima svoje zemlje, sve do dana kada sam shvatio da su pejzazi arhitektura duse." Osecajuci ova njegova duhovna stanja, u katalogu Mihailoviceve izlozbe "Gradovi", otvorene 18. maja-18. juna u Novom Sadu 1979. godine, napisao sam i ove redove: "Sustina spoznanja iznadjena je u Beogradu i ovaj grad ostaje njegova prinudna maticna luka. Cak i onda kada se nekim slucajem vise nikada ne bi u njega vratio, slikar Bata Mihailovic bice trajni beogradski zarobljenik i zaljubljenik, bez obzira na lakocu njegovog kosmopolitskog ponasanja. Zbog toga on u strani svet dolazi kao covek sa korenom, kao kolenovic i odzakovic, kao umetnik sa svojim verodostojnim slikarskim precima, a nadmoc njegove likovne poruke ravna je onim umetnicima koji su na slican nacin postali gradjani sveta". Upravo iz tih razloga, Mihailovic je u velikom svetu u kojem zivi imao i sta da ponudi i on je ubrzo u neumoljivom Parizu prepoznat ne kao jedan od bezbrojnih epigona savremenog slikarstva, vec kao autenticni slikar, ciji radovi otkrivaju "ne samo jednog coveka, vec jednu sudbinu", kako to rece Pjer Kaban. Zbog toga, svaki put kada njegovu ruku i oko vodi misao o toj sudbini, Mihailovic smelo i bez kompromisa saopstava svoje vidjenje, usmeravajuci svu svoju ogromnu, nagomilanu energiju u pravcu slobode. Vekovna ropstva svoga naroda, sva njegova pronudna otkidanja od svog autenticnog korena, seobe i deobe, znana i neznana stratista, sve te neizrecive nepravde kao da su ugradjene u Mihailoviceve slike, a sva ta groznicava stanja i potreba da se saopste neme poruke i opomene tolikih bezimenih mucenika neminovno uslovljavaju i onaj njegov tako prepoznatljiv rukopis, onu njegovu "agresivnu dramaturgiju", u kojoj "iskidani ritmovi razbijaju i razdvajaju ogromnu uskomesanu i razbesnelu bujicu ljubicastih, ruzicastih, crvenih i plavih, njihova svetlost remeti mir bledih ostrva na kojima kao da sa zaljenjem izdise zalutala blagost. Potom, iznenada se sve rasprsne u jednom trenu predaha, ili "krajanja" (Pjer Kaban). Posmatrajuci mnoge Mihailoviceve slike, nastale kao u jednom dahu, sa tek neznacenim obrisima nasih srednjovekovnih manastira i ponekim likom skoro upanicenog izgleda, stekao sam utisak da sve one zajedno predstavljaju samo delove njegovog nezakljucenog kosovskog letopisa, onog neprekidnog borenja koje se sliva u veliko dozivanje covekove duhovne otadzbine. Taj zov je tim snazniji, ukoliko nas zli dusi opsedaju jace i drskije. Na taj nacin svi prepoznati ili jedva zabelezeni manastiri i tvrdjave postaju samo mali deo viseg duhovnog opredeljenja, tesko domasenog i osvojenog stanja. Svom ponizenom, osakacenom rodu Mihailovic je sagradio i svojevrsnu Nojevu barku u kojoj, cvrstoj i stamenoj, u opstem unistavajucem potopu, brode sve nase spasene trajne duhovne vrednosti, odolevajuci svim iskusenjima ove opake, prinudne plovidbe. I tako, pred tim njegovim slikama dolazimo do zakljucka da Bata Mihailovic nikada nije ni mogao da postane jednostavni ilustrator mucenistva jednog malog, a vekovima satiranog naroda, vec umetnik koji je, prepoznavsi i shvativsi njegove padove, uspenja i obretenja, ova sazeo i kao metafore prikljucio univerzalnoj riznici sveopste ljudske patnje. Ako u paklenom mraku Jadovna ili u drugim pecinama ispunjenim nevinim zrtvama otkrijemo i nas nacionalni bol, moramo biti svesni da nas je Bata Mihailovic suocio s mnogim sakrivenim istinama i lukavstvima savremenog sveta, podsetio na sve nase zaboravljene cele-kule i druge belege nasih visih, duhovnih opredeljenja. Kratko receno, on nas je trajno orodio sa svojim ljudskim i umetnickim nemirom.

(1989)