VRZINO KOLO OKO STUDENICE

Tek sto smo poverovali da se konacno smirila afera oko izgradnje akumulacionog jezera u blizini manastira Studenice, a ovo neprocenjivo duhovno srediste srpskoga naroda sacuvano od svake opasnosti, kad, ne lezi vraze, "Politika" od 26. februara, bez sireg obrazloze, najavljuje nastavak radova na ovom projektu.

U tekstu je izrekom receno da "za strucnjake Elektroprivrednog preduzeca Srbije izgradnja brane HE ‘Studenica’ (88 megavata) nije vise sporna". Eminentni strucnjaci iz elektroprivrede i vodoprivrede, po nalogu Izvrsnog veca Skupstine SR Srbije, uradili su dopunske istrazne radove na projektu "Studenica" i ocenjuju "da izgradnja brane nece imati negativan uticaj na manastir i okolinu". Na potezu su sada delegati u Skupstini SR Srbije pred kojima je projekat Studenica – "posle burnih reagovanja u javnosti da bi brana mogla ugroziti manastir".

I tako, umesto da se vec jednom ozbiljno pozabavimo duhovnom elektrifikacijom sopstvenog naroda, obolelog od raznih oblika svakojakih amnezija svoje izmucene svesti, nase savremene luconose ponovo nam ometaju mir i unose nespokojstvo.

Jer, i s drugih strana cuju se slicne, uznemiravajuce vesti. Tako, nedavno je javno objavljena opasnost koja preti Peckoj patrijarsiji, iza koje, prema nekom projektu, treba da bude izgradjena hidroelektrana. Napokon, jos uvek je neizvesna i sudbina manastira Morace, svakako jednog od najznacajnijih spomenika SR Crne Gore, jer je kanjon reke predvidjen za akumulaciono jezero.

Sve se to radi na vec odavno iskusan, ali nerasudan nacin. Najpre se ulazu sredstva, a onda se potroseno uzima kao dokaz da nije razumno, stavise da je i nemoguce, zapocete poslove zaustaviti pa krenuti iz pocetka. I sve tako u krug, do potpunog iscrpljenja svih onih kojima ce konacno dojaditi da se uzaludno bore sa svemocnim silama jednog apsurdnog pravnog sistema.

Nije onda cudo da i tamo gde treba upornosti i sedecivosti, – a rec je o zavodima za zastitu spomenika kulture – ovima ponestane i snage i volje za odbranu svojih, zakonom propisanih duznosti, a diktat visih, privrednih interesa zemlje upokori i zarobi njihovu borbenost.

Na zalost, sve se to moze dokazati bezbrojnim primerima za koje smo naivno verovali da su samo tuzni ostaci nase poremecene drustvene i nacionalne odgovornosti, strasila od kojih vise ne beze ni ptice.

Pa ipak, nije tako. Jos jednom potvrdilo se staro iskustvo da je tesko u kratkom vremenskom razmaku menjati ljudske naravi, a svakako najteze duhovnu zaparlozenost stvorenu na neumoljivim nacelima dugovladajuceg jednoumlja. Namnozio se u svim drustvenim strukturama prevelik broj sveznajucih ljudi koje, lisene stida, i dalje uporno brine svoja ranija nepovredivost. Rec kritike jos uvek zvuci kao pretnja koja ugrozava vlast i neiskorenjene privilegije. Nezasluzeno su podeljena istaknuta mesta u nacionalnoj kulturi. Ona su zauzeta i grcevito branjena, pa i odbranjena od udruzenih mediokriteta. Javno mnjenje jos uvek predstavlja samo zastitni paravan iza kojeg caruju stare navike ozloglasenog protekcionizma i pretorijanstva.

U "Politici" od 27. februara Prvoslav Ralic otkukao je nad svima dobro znanom cinjenicom da srpski narod jos nema svoj istorijski muzej. Za proteklih pola veka nasi nesposobni i krumpirani politicki mutavci, osposobljeni iskljucivo za dvorske intrige i medjusobno "drugarsko" uklanjanje, nisu bili kadri da iz te zastrasujuce cinjenice izvuku i odredjenu pouku. Samo maloumni covek moze da poveruje da se to stanje trpelo zbog oskudice u novcu i da to nije posledica svesnog stava prema proslosti jednog naroda. Ne obmanjujmo ni sebe ni druge! Bio je to zahtev vremena da se ta proslost ogoli i svede na najmanju mogucu meru. Otuda se i moglo desiti da smo spomenik Borisu Kidricu, jednom od vinovnika ekonomske propasti SR Srbije, podigli u Beogradu mnogo pre nego Karadjordju, dok ga NJegos jos nije dobio.* Kao avet kruzila je u srpskoj intelektualnoj sredini okuzena rec nacionalizam, a vec ta etiketa, jednom zalepljena, bila je kadra da umrtvi ili dokrajci tolike umne potencijale koji su izgubili hrabrost i volju da se bore protiv svemocnih neznalica i dvorskih udvorica. Opsta depresija bila je prirodna posledica ovakvog neprirodnog stanja, a retki glasovi koji su opominjali na otreznjenje iscezavali su u opstoj ravnodusnosti. U takvoj atmosferi jedino je besprekorno radila partijska masina proizvodeci svoje poslusnike.

Naglo i sveopste budjenje do kojeg je doslo prenerazilo je vecinu naseg sveta, vecinu jer je rec o potpuno neobavestenim ljudima. Provala mrznje kojom je okruzeno nase budjenje zatekla nas je nepripremljene i zapanjene nad ovakvim podlostima i u nebo vapijucim nepravdama. Naivno smo verovali da su nacionalni problemi u Jugoslaviji konacno reseni u vatri revolucije koja je sagorela sve nase grehe. Ne manje je bezazleno bilo i verovanje da su nam posleratni ciljevi istovetni, zbog cega smo sa radoscu pristupili horskom pevanju na istu temu. Prevideli smo prostu cinjenicu da u javnom zivotu postoji vise slojeva, vidljivih i skrivenih, i da treba mnogo mudrosti, opreza i vestine da se u jednoj mnogonarodnoj zajednici nasega tipa izgradi onakvo demokratsko ustrojstvo koje ponistava, a ne uvecava nase protivnike i protivrecnosti. Instrumenti spajanja kojima smo se sluzili pocivali su mahom na dobrim, starim ratnim lovorikama i oni su neminovno vodili u vlastitu izolaciju i okostalost naprednih teznji. Nemocni da se pouce iskustvima svih slojeva svoje istorije, Srbi su u vlastitom raivoju zastali na jednom velikom raskrscu pred koje su dovedeni snagom ratnih okolnosti. Nasa je tragika da su na tom raskrscu stali kao ukopani, verujuci, razume se uzaludno, da hitrim koracima grabe u novi svet i da nije bitno ko ce od nase brace stici prvi na cilj. Na taj nacin postali smo zrtve sopstvene naivnosti, neorganizovanosti i, svakako, duhovne lenjosti. U takvom unutarnjem duhovnom metezu zaboravili smo i na svoje mesto u Evropi, oglusili se i o njene procese koji su tu, pre nasim zalupljenim vratima, menjali njen stvarni izgled uvodeci je nezadrzivo u treci milenijum.

Samo oni koji su dugo spavali, omamljeni tudjom recepturom za ozdravljenje, mogu sebe i dovesti u tako zamrsenu i paradoksalnu situaciju! Dokazuje to i slucaj sa izgradnjom HE "Studenica", oko cijeg podizanja, kako nas uveravaju nepogresivi eksperti Elektroprivrednog preduzeca Srbije, vise ne postoje sumnje, jer je sve ispitano i sve reseno i u sadasnjosti i u buducnosti. Roma locuta, causa finita.

A sva ta uveravanja suprotna su svim konzervatorskim iskustvima o ponasanju zivopisa u izmenjenoj makroklimi.

I tako, mimo svih zakonskih propisa i obaveza nase sluzbe zastite, mimo opomena i medjunarodnih eksperata UNESKA, sve je vec pripremljeno za jedan poduhvat u ciju buducnost mozemo i moramo da sumnjamo. Bio bi red da se o konacnoj odluci neizostavno izvesti i UNESKO, koji je manastir Studenicu upisao u registar svetske kulturne bastine. Treba to uciniti kako bi ga blagovremeno mogao ispisati iz inventara onih vrednosti koje pripadaju celom covecanstvu. Ocigledno, mi jos nismo sazreli da posedujemo spomenike ovakve vrednosti.

Licno sam uveren da ce nam studenicki megavati, a najavljeno je citavih 88, doneti vise mraka nego svetlosti. Pravedni sud o ovom mojem crnom prorocanstvu predajem kao amanet buducim pokoljenjima, svim srecnim korisnicima naseg trajnog raskidanja s raznim predrasudama i opterecenjima nase proslosti.

(1990)