ZABLUDE I GRESKE IZA PARAVANA JUGOSLOVENSTVA

Akademik Dejan Medakovic potomak je jedne od najuglednijih srpskih porodica. Pradeda Danilo bio je sekretar kneza Milosa, njegov brat Milorad u sluzbi Petra Petrovica NJegosa i sekretar kneza Danila Petrovica. Deda Bogdan predsednik Hrvatskog sabora. Sve ove licnosti,kao i desetine drugih rodjaka, prijatelja i poznanika koji su vrsili odlucujuci uticaj na politicki i kulturni zivot srpskog nacionalnog prostora u poslednja dva veka opisani su u maestralnoj cetvorotomnoj autobiografskoj knjizi pod zajednickim nazivom Efemeris. Akademik Medakovic zivi u Beogradu i zavrsava peti tom Efemerisa.

Zablude u kojima smo ziveli preskupo su nas kostale. Jedna od njih je i Jugoslovenstvo. Kako ste ga Vi doziveli?

Ja pripadam generaciji koja je izmedju dva rata odgajana u tom duhu, narocito u Sremsko-karlovackoj gimnaziji gde sam vise razreda pohadjao. Ta ideologija jugoslovenstva nije zahvatala samo skolstvo nego je zaista postojao veliki broj ljudi koji je u to verovao. Narocito je tragicno sto se veliki broj zagovornika jugoslovenstva nalazio u okruzenju dinastije i oni nisu bili u stanju da vide koliko se velikih zabluda i gresaka krije iza tog paravana jugoslovenstva.

A sta se krilo iza paravana jugoslovenstva?

Neiskrenost. Neiskrenost hrvatskih i slovenackih vladajucih krugova o razlozima stupanja u zajednicku drzavu. Tek krajem dvadesetih godina Ante Trumbic je priznao da je potpisao Krfsku deklaraciju samo da bi se Hrvatska nasla na pobednickoj strani Prvog svetskog rata. S druge strane, tokom medjuratnog perioda konstantno su iz Zagreba, i delimicno LJubljane, dolazili glasovi o unizavanju zrtava koje je Srbija podnela u stvaranju zajednicke drzave.

Tu imamo i verski problem?

Kao sto znamo, Srbija je bila pravoslavna zemlja. Odjednom, u novoj drzavi nasao se veliki broj katolika. Mora da se zna da je Vatikan jedan od poslednjih koji je priznao stvaranje kraljevine SHS. Koliki je bio uticaj klerikalnih krugova najbolje vidimo na primeru koruskih Slovenaca. Iako je srpska vojska stigla do Celovca, klerikalni krugovi su uspeli da izdejstvuju da se Koruski Slovenci referendumom opredele za zivot u Austriji.

I na sve to i razorni uticaj Kominterne?

I fasisticke Nemacke. Jedno vreme komunisti i fasisti imali su iste poglede na Jugoslaviju. I jedni i drugi su se zalagali za razbijanje "versajske" Jugoslavije. Nemci imaju jedan izraz koji glasi: "Spliter stat". Bukvalno prevedeno to znaci – drzave krhotine. Dakle, njima su bile potrebne male drzave na Balkanu koje su medjusobno zavadjene i ekonomski slabe.

Zar ovo ne izgleda poznato?

Potpuno ista politika vodi se danas kao i pre pedeset godina, samo sada u varijanti zapada. Ko zna istoriju, vidi da su sadasnji dogadjaji – logicni. Oni koji se sada iznenadjuju, ili su naivni i ograniceni ili prepredeni i pokvareni. Sve ovo je tragedija zapada koji je prihvatio americku koncepciju novog poretka i instrumentalizaciju Ujedinjenih nacija koje daju alibi za jedan novi diktat, jedan Padz American, iskoriscavajuci, ispadanjem Sovjetskog Saveza, ravnotezu straha. Ali da zavrsimo o jugoslovenstvu. Jugoslovenstvo je bilo san koji je na razlicite nacine sanjan i gde su prethodno mnogi poslovi ostali neobavljeni kako bi san postao java.

Pored zablude jugoslovenstva, jedna od nasih iluzija je i iluzija o vecnom prijateljstvu nas Srba i Rusa, Francuza, Grka, Rumuna i koga sve ne?

Mi smo potpisivali i vecna prijateljstva sa Madjarima i Bugarima. Naravno, to vecno prijateljstvo je iluzija, zato sto se uvek gleda na emotivnu stranu, a zaboravlja interes odredjenog politickog trenutka. Osobina malih naroda je da nekoga vole i da od nekog budu voljeni. Toga, naravno, nema.

Ja sam tradicionalista i zalazem se za negovanje uspomena na nekadasnja prijateljstva. Ali, takodje mislim da svaki narod, pa i mi Srbi, treba da se okrene sebi, svojim interesima i svom jedinstvu.

Kada se spomene jedinstvo, moramo da kazemo i neku rec o nacionalnom pomirenju. Da li je ono uopste potrebno i kako ga izvesti?

To je tesko pitanje i tesko je davati recepte kada je to u pitanju. Ali, vazno je da tom opstem pomirenju moramo teziti. Bio sam predsednik redakcijskog odbora knjige Sto znamenitih Srba. U tu knjigu, istoricari su to zahtevali, unet je i general Milan Nedic. Knjiga je od jednih dozivela ovacije, a od drugih osporavanja. Mi smo insistirali na generalu Nedicu samo zato da bi ga istorijski valorizovali. Jer on je jedna od najtragicnijih licnosti srpskog naroda. On jeste bio kolaborant, ali njegova drzava je izdrzavala nekoliko vojski, milion izbeglica i nekoliko stotina hiljada Srba u zarobljenistvu. Ili, kako je na saslusanju sam rekao: "Zahvaljujuci mojoj izdaji, bar milion Srba je ostalo u zivotu." Sada nam opet treci prigovaraju sto nismo u knjigu stavili i generala Mihajlovica. Ja ne umanjujem ni njegovu tragiku. Ali, on je vec istorijski valorizovan. Mi imamo spomenike Drazi Mihajlovicu u Australiji, Americi i na Ravnoj gori. A o Nedicu do sada niko nije istorijski odgovorno progovorio. Ali, da se vratim na vase pitanje. Mislim da visi interesi srpstva nalazu da se ta uslovna podela na pobednike i gubitnike u gradjanskom ratu konacno prebrodi. Mogu da razumem da generacija koja je direktno ucestvovala u sukobima ne moze da nadje zajednicki jezik, ali nove generacije nisu duzne da ucestvuju u tim podelama. Mi nemamo vise vremena za nastavljanje podela. Nas interes mora biti jedinstven gde god ziveli, u Australiji, Juznoj Africi, Americi, Evropi. Osecanje pripadnosti srpskom narodu mora biti jedinstveno na svim tim prostorima, a to danas nije lako kada vidimo koliko je srpski narod satanizovan. Prema tome: srpski interes iznad svega, srpska sloga iznad svega.

Da bi se ovo o cemu govorite ostvarilo, nama je potreban nacionalni program. Evo, nalazimo se u Akademiji nauka gde je stvoren Memorandum. Vi ste bili i jedna od clanova komisije za pisanje Memoranduma. Danas mi izgleda da je Memorandum nadrastao samog sebe?

Kada se danas cita Memorandum deluje kao skoro naivan tekst. On je pokusao da prikaze stanje u Srbiji tokom poslednjih cetrdeset godina, a nikako da bude nacionalni program. On nije domasio jedan nacionalni program. Ne zato sto nije bio zavrsen, nego zato sto nije imao ni nameru da bude nacionalni program. On je stvaran da bi ukazao na neizbeznu katastrofu koja dolazi uspostavljanjem Ustava iz 1974. godine. I pokazalo se kao tacno. Sve sto je u tom nezavrsenom Memorandumu pisalo, za nekoliko godina dobilo je svoju istorijsku potvrdu.

A sta bi jedan nov, savremen nacionalni program trebalo da sadrzi i da li Akademija radi nesto po tom pitanju?

Ne, momentalno Akademija nema nikakav nacionalni program u planu. Mi smo imali jedan naucni skup gde se o tim problemima govorilo. Da bi dobili nacionalni program, moramo da otklonimo stanje koje je bilo sankcionisano u vreme komunizma. Ono sto je jako vazno to je da se postepeno izmenio odnos prema emigraciji. To je dobro i u tom pravcu treba nastaviti. Emigracija mora da ima svoju rec i ovde u Srbiji. S emigracijom se mora komunicirati. Ne samo u pravcu sakupljanja pomoci za Crveni krst, sto je, naravno, dobro i korisno, nego komunikaciju treba prosiriti i na privrednu sferu i na ulaganje kapitala. Ako mogu da zarade, zasto im to ne dozvoliti, pogotovo sto ce i nama biti bolje. Ono sto je problem, i sto je meni savrseno jasno, to je da otklanjanje gresaka iz dosadasnjih pedeset godina ne moze ici glatko. Moramo da budemo svesni da se nacionalni program gradi mukotrpno, analiticki i sporo.

U proslom veku to je, izgleda, islo daleko lakse?

Imamo Garasanina koji je sam koncipirao jednu politiku Srbije i koja je prerasla u nacionalni program. Danas je to mnogo teze. Poveriti izradu nacionalnog programa jednoj instituciji je tesko, zato sto su ljudi koji cine tu instituciju, po svom znanju, konceptu i politickoj raslojenosti, potpuno razliciti. Sve to opterecuje izradu nacionalnog programa. A da je on potreban, ja to vidim svakog dana.

Kao naucnik koji se bavi istorijom, kako vidite resenje srpskog problema s obzirom na to da nam se pola naroda nalazi u ratu?

Imamo sledecu situaciju. Srbi u Krajini su se izjasnili i cvrsto odlucili da vise nikada ne budu u sastavu drzave Hrvatske. S druge strane, Republika Srpska je realnost koju ce medjunarodni faktori morati sve vise da uvazavaju. Kao sto vidimo, sve opcije su jos uvek otvorene.

A kada govorimo o samoj Srbiji?

Mi ne mozemo ni o cemu razmisljati dok se ne ukinu sankcije. Odatle sve pocinje. Sada se vidi da su sankcije deo jednog teroristickog koncepta. Uvodi se kolektivna odgovornost, sto je bez presedana. Ni nad Nemcima posle Drugog svetskog rata nije uvedena kolektivna odgovornost. Ovo sto nam se desava vise nema nikakve veze s rezimom. Sada se kaznjava narod, a to je cist kriminal i prema nasem narodu. Vi pitate gde je resenje? Nema resenja. Bar dugorocno. Ono sto se sada moze, to je sanirati postojece rane i cekati na razvoj koji mora uslediti. Za sada, Srbija se mora politicki i ekonomski konsolidovati. Kada kazem politicki, onda mislim da Srbija mora postati demokratska zemlja u najboljoj tradiciji svoje demokratije s pocetka ovog veka. Kada kazem ekonomski, onda mislim na ogromne resurse koji u Srbiji postoje i koji se jednom domacinskom politikom mogu koristiti.

Kada govorimo o ovom politickom momentu, moram da Vas pitam da li bi, buduci da su raspisani novi izbori, promena politicke garniture dovela Srbiju u mogucnost da razgovara o ublazavanju ili ukidanju sankcija?

Ne verujem. Kao sto ne verujem da je postojeca politicka garnitura razlog za uvodjenje sankcija. Razlozi su druge prirode. Srbi se ne uklapaju u taj novi poredak koji ima svoje strateske ciljeve. Mi Srbi nismo dobro usli u taj kadar i negde strcimo. Ja ne ulazim u rezultate predstojecih izbora, ali ako se rezim promeni, videcemo da do ukidanja sankcija nece doci. Mozda ce nesto malo popustiti. Dozvolice Crvenom krstu da redovnije snabdeva stanovnistvo. Penzioneri ce dobiti mleko u prahu.

Dosli ste u Srbiju 1941. godine kao izbeglica iz Zagreba. Docekali ste i novi rat na nasim prostorima. Da li, s obzirom na sve ovo sto nam se desava i ogromno zivotno iskustvo, ima u Vama optimizma?

Jesam, optimista sam. Ne zato sto sam takozvani prinudni optimista, sto me muka tera na optimizam, nego sam ono sto je Isidora Sekulic na jednom mestu rekla "kreativni pesimista". Pesimizam, ako nije kreativan, pada u dekadenciju. Ziveo sma kao pesimista, osecao tragiku zivota, ali to me tera da pokusam, svestan da mozda i necu uspeti, da smanjujem kolicinu nesrece u svetu, divljastva, antihumanizma. Koliko sam kao covek uspeo u tome, znace se tek posle moje smrti. Ali, da bi danas sto vise postigao, ja nemam vremena da kukumavcim pred talasima samooplakivanja. Resenje je u radu. Treba neprekidno raditi i na taj nacin pomoci i sebi, i svome narodu, i svojoj otadzbini.

(1993)