ZAPOSTAVLJENO SRCE STARE SRBIJE

Milesevska stamparija spada u red nasih najstarijih stamparija. Radila je u manastiru Milesevi, od 1544. do 1557. godine. Radila je kada su se druge srpske stamparije ugasile. U njoj su stampane tri knjige – dva Psaltira i Molitvenik. U povodu velikog jubileja – 450 godisnjice Milesevske stamparije, ekskluzivno za nas list razgovarali smo s akademikom Dejanom Medakovicem, generalnim sekretarom Srpske akademije nauka i umetnosti i kandidatom za njenog predsednika. Akademik Medakovic je jedan od nasih najboljih poznavalaca starih srpskih stamparija. Autor je knjige Grafika srpskih stampanih knjiga XV–XVII veka (Beograd, 1985. godine). Na naucnom skupu "Mileseva u istoriji srpskog naroda" koji je SANU priredila 1985. godine u povodu 750. godisnjice ove zaduzbine Nemanjica, akademik Medakovic podneo je saopstenje o rekonstrukciji riznice manastira Mileseve.

Stamparska vestina kod Srba preuzeta je po ugledu na susednu Italiju, posebno na Veneciju s kojom je dinastija Crnojevica imala i rodbinskih veza. Posle Cetinjske stamparije, koja nije radila od 1496. godine, stamparstvo kod Srba ozivljava tek pocetkom 16. veka u Gorazdu (1519–1523) gde je stamparija dopremljena iz Venecije. U Veneciji je nabavljena i Milesevska stamparija. Koliko su knjige Milesevske stamparije bile pod umetnickim uticajem ovog toliko znacajnog stamparskog centra gde je odstampan najveci broj nasih starih knjiga, a koliko su se u trazenju uzora usmerile na srpsku rukopisnu tradiciju?

Od samog pocetka nesumnjiva je veza koja postoji izmedju rukopisne tradicije i naseg starog stamparstva koje je, kao sto ste tacno rekli, svakako svoje prve podsticaje naslo u srodnoj Veneciji. Mislim srodnoj po umetnickim ostvarenjima u grafici i stamparstvu. To se posebno odnosi na Crnojevica stampariju i na jedan tip renesansnih inicijala, tako da je ta stamparija, knjigama koje je ona dala, Oktoih i narocito cuveni Psaltir iz 1494. napravila najveci prodor renesansnih inicijala. Ali, i pored toga, prisutan je i jak uticaj nase stare rukopisne knjige i on se veoma lepo moze pratiti u Crnojevica stampariji, u citavom sklopu knjige. Sama Milesevska stamparija je, opet, pod uticajem Crnojevica stamparije. Milesevski Psaltir gotovo je identican cetinjskom Psaltiru. Tu je ta veza izuzetno znacajna.

Rukopisna knjiga je u velikoj meri uticala na stampanu, ali je i stampana knjiga vratila dug rukopisnoj knjizi. U tom posredovanju izmedju stampe i rukopisa, Milesevska stamparija je odigrala veliku ulogu, tako da se citav niz rukopisa 16. veka u svojim inicijalima, u svojim zastavama, direktno oslanja na Milesevsku stampariju.

Psaltir je bio najcesce upotrebljavana, najcitanija i najpevanija nasa knjiga i to jos od vremena Svetog Save, od koga nam je i ostala poznata izreka: "Psaltir nikada ne prestaje". Otkuda to da je Psaltir u nasem narodu tako mnogo prepisivan i tako cesto stampan. Zasto su milesevski monasi stampali Psaltir dva puta u toku svega 13 godina?

Psaltir je jedna od vrlo znacajnih knjiga, posebno u monaskom zivotu. Monasi imaju odredjene obaveze citanja Psaltira koji je, kao i Oktoih, vrlo vazna bogosluzena knjiga. One specijalno spadaju u klasicna dela monaske literature. Ono sto monah mora neposredno da ima. Ja cu napomenuti i jedan primer. Recimo, po Tipiku karejskom, Sveti Sava je odredio onoga ko drzi tipikarnicu u Kareji za velikog podviznika. To je, obicno, morao biti najbolji monah hilandarski koji se salje u Kareju, gde je i Sveti Sava boravio. Jedna od osnovnih duznosti tog monaha bila je da u toku dana, ali svakog dana, procita ceo Psaltir. To nije mali podvig. Za to su potrebni sati i sati. Mnogi monasi su Psaltir naucili napamet. Znaci Psaltir spada u klasicna i neophodna dela, kao sto je i Jevandjelje. Mene je dugo mucilo jedno pitanje, a to je problem tiraza tih starih knjiga. Cinjenica jeste da milesevske knjige spadaju u veoma retke knjige starih srpskih stamparija. To znaci da je, verovatno, bio i mali tiraz. Pokusavao sam da ustanovim koliki su ti tirazi mogli eventualno da budu. Tu treba razlikovati dve stvari. Jedna je manastirska stamparija koja nije, po mom shvatanju, komercijalno postavljena. Ona nije trgovacka u svojoj osnovi, kao sto su to venecijanske stamparije od Bozidara Vukovica pa nadalje. Svi su oni bili usmereni na trgovinu. Knjiga je postala roba. Ovde, kod nas, bila je druga situacija. Manastirske stamparije bile su neka vrsta ubrzanih skriptorija. Zamorno prepisivanje zamenjeno je stampanjem knjiga. Manastiri su mogli da isporuce kontingent knjiga, naravno zavisno i od kolicine hartije s kojom su raspolagali.

I sudbina biblioteke manastira Mileseve verno dopunjava istoriju ovog mnogostradalnog svetilista. Manastirske stamparije, prva iz 1544. i druga iz 1557. godine, odigrale su znacajnu ulogu u popunjavanju manastirske biblioteke cije su knjige i predmeti riznice rasuti po drugim manastirima i crkvama. Sta je danas u samoj Milesevi ostalo od njene nekada tako bogate riznice?

Ja sam se bavio rekonstrukcijom milesevske riznice. Nesumnjivo da je Mileseva bila jedna od najbogatijih po riznici. Isto tako se zna da je pohara izvrsena u vise mahova. Jedna od vrlo velikih pohara, i najtragicnija, svakako je ona kada su odnete mosti Svetog Save i spaljene na Vracaru. Riznica je u nekim slojevima, cak, pristojno sacuvana. To se narocito odnosi na sloj koji je iz Mileseve odnet u Tvrdos, a iz Tvrdosa kasnije u Savinu. I u danasnjoj riznici manastira Savina veliki je deo iz Mileseve. Naravno, i drugi delovi riznice su odneti u Pakru, Lepavinu, u fruskogorske manastire. Onda dolazi i ono sto su sami kaludjeri raznosili, kao darovi. O tome ima istorijskih podataka. Ja, naravno, ne mislim da je moj rad zavrsen. Mislim da je vredeo trud da se rekonstruise riznica. Mileseva je, zaista, jedan od najstradalnijih manastira, i, ne slucajno, ona je stradala zbog onoga zbog cega je i bila najcuvenija, a to je kult Svetog Save. Turci su zeleli da zatru taj kult i tako je doslo i do velike pohare.

U povodu 450. godisnjice Milesevske stamparije Novinska kuca "Polimlje" iz Prijepolja priprema za stampu drugo, dopunjeno izdanje monografije Vukomana Salipurovica o ovoj stampariji. Prvo izdanje "Polimlje" je stampalo 1972. godine u 6.000 primeraka. Monografija je, i pored velikog tiraza, veoma trazena i retka knjiga. Vi ste, na nase zadovoljstvo, prihvatili da za drugo, dopunjeno, izdanje napisete predgovor. Sta jos uciniti da se ovaj vredan jubilej kulture i stamparstva dostojno obelezi?

Mislim da je vrlo dobro da se izda Salipuroviceva monografija o Milesevskoj stampariji. To je dragocena knjiga. Ali ono za sta se ja zalazem to je da nesto ne bude sezonsko, prigodno, nego da se ozbiljno, trajnije i dugorocno radi. Prijepoljski kraj je regija koja zasluzuje interdisciplinarno istrazivanje. Pre svega, stavio bih u zadatak naucnim institucijama ovde u Beogradu, naravno ako inicijativa podje od vas iz Prijepolja, bilo bi bolje, da se uradi umetnicka topografija celog prijepoljskog kraja koji je srce stare srpske drzave. Jako bi dobro bilo kada bi udruzenim snagama raznih instituta krenuli u taj projekat. Umetnicka topografija bi, naravno, snabdevena moderno radjenim metodama, na osnovu istrazivackog rada pokazala bogatstvo tog kraja iz srednjeg veka. Mi obicno znamo nekoliko znacajnih spomenika i tu stanemo. Obicno to zadovolji neku radoznalost – znati vise o Davidovici, Milesevcu, naravno, Milesevi. Ali ima tu jos more drugih neprocenjivih dragocenosti. Stalno se secam Salipurovicevih prica koje nisu naucno verifikovane. On je obilje podataka donosio s terena, a prokrstario je svaku cuku vaseg kraja. Bio sam prosto osamucen svim tim podacima o bogatstvu prijepoljskog kraja. Salipurovic je imao jako mnogo podataka od onoga sto se zove "usmena nauka". Sad bi to trebalo obnoviti kao celovit interdisciplinarni poduhvat. Drugo sto bi trebalo uraditi, tu ce verovatno biti i odredjenih smetnji, a to je da se podrobno istrazi Dubrovacki arhiv, gde ima veliki broj dokumenata koji se odnose na Prijepolje. Dobro bi bilo da se napravi napor i skupi knjiga dokumenata o Prijepolju i okolini. Ima, dakle, jako mnogo posla i mislim da je taj kraj Srbije apsolutno nepravedno zaboravljen. U nauci on nije dovoljno istrazen. Veoma cenim vas Simpozijum "Seoski dani Sretena Vukosavljevica". Na njemu se vidi sta donosi jedan kontinuiran rad. Takav rad doneo je mnoge dragocene rezultate. Petnaest knjiga Simpozijuma, to je vec citava jedna biblioteka. Sad bi bilo dobro, opet kao ideja, kao ambicija koja bi olaksala upotrebnu vrednost tih knjiga, da se za tih 15 knjiga napravi dobar registar koji bi bio sesnaesta knjiga. Registrom bi se povecalo znacenje te serije. Dakle, opet da ponovim, Prijepolje sa okolinom je srce stare Srbije. Kraj koji je neopravdano zapostavljen i neistrazen. A ima

neprocenjivo bogatstvo.

(1994)