ZIVOT PORAZIO ZVEZDU

Nemacki filozof, istoricar i knjizevnik Herder je jos krajem 18. veka pripisao Slavenima posebno mesto u izgradnji humaniteta i ubrojio ih medju najkonstruktivnije istorijske faktore. Akademik Dejan Medakovic je proslogodisnji laureat Herderove nagrade.

Ja nijedan narod ne gledam kroz crno-belu prizmu. Zastupam kriticku istoriju ili kriticku misao. Ako hocemo da dodjemo do jedne istine, moramo prvo doci do istine o sebi. Sebe moramo ocistiti od zabluda i prevara. U periodu koji je za nama dobrovoljno smo pristajali na laz, cak smo je pretvorili u istinu. Takva "istina" dobila je svoje vernike. Ne retko obracunavali smo se s ljudima koji su razumno govorili ali suprotno vazecim "istinama". Mene je nekadasnji ideolog SKJ Spiro Galovic napao jer sam manastir Savina kod Herceg Novog opisivao kao srpski. Tvrdio je da otimam ne samo tudju, crnogorsku, bastinu vec i tudju teritoriju. Bio sam proglasen nacionalistom. Ali nisam bitan ja kao pojedinac. Takva politicka floskula pripisivana je i drugima. Ja jesam nacionalan ali ne i nacionalista, jer to podrazumeva ponistavanje drugih naroda. Mojim djacima sam uporno isticao lepotu pluralistickog u nama. Lepota kulture jedne zemlje upravo je u tim slojevima. Greh je antagonizirati kulture i upotrebiti ih u politickim razmiricama.

Izjavili ste da su na sceni veliki nesporazumi, duboko tragicni po srpski i hrvatski narod. Kakve to tragicnosti naslucujete?

Ne bih izbegao ni rec katastrofa. Stvari treba govoriti do kraja otvoreno i u svoj svojoj tezini. Svaki sukob koji bi izazvao oruzani, jeste katastrofa. Treba mnogo strpljenja, mudrosti, smisla za prastanje da bi se izbegle katastrofalne posledice.

Tvrdite da nema pomirenja medju ta dva naroda bez pune istine. Svodi li se ona samo na razotkrivanje genocida nad Srbima?

Pitate o uzrocima i posledicama i trazite lek. Uzroci nasih nesporazuma nisu od juce. Stari su i treba posegnuti duboko u istoriju, cak u davnu, sto mnogi previdjaju, da bi se uhvatila geneza tih nesporazuma.

Stranke udruzene u hrvatsko-srpsku koaliciju (predsednik je bio moj deda Bogdan Medakovic) oborile su dugogodisnju vladavinu hrvatskog bana Kuena Hedervarija koji je sprovodio politiku zavadjanja hrvatskog i srpskog naroda. Problemi nastaju kad se u Prvom svetskom ratu deo hrvatske vojske, takozvane varazdinske i zagrebacke pukovnije (domobrani), nasao u borbi protiv Srbije. Istovremeno, skupstina u izbeglistvu, u Nisu, stvara program ratnih ciljeva Srbije, a hrvatski predstavnik Fran Supilo moli da se ratni ciljevi formulisu u pravcu izmirenja svih juznih Slovena. Skupstina je to i uradila i obavezala tako srpsku vladu da u kasnijim postupcima, pre svega u potpisivanju Krfske deklaracije, u ime jedinstva svih Slovena, ne potpisuje Londonski ugovor kako to nude saveznici. Tim ugovorom Srbiji bi bile garantovane granice sve do poluostrva Planka kod Sibenika. Ne potpisujuci ga, uz veliku ljutnju Carske Rusije, Srbija je Hrvatskoj spasila Dalmaciju. Prema Londonskom ugovoru, ona bi bila podeljena izmedju Srbije i Italije.

Spasavanje Dalmacije za Hrvatsku priznao je, na neki nacin, prvi ministar spoljnih poslova novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Ante Trumbic, koji je vrlo brzo presao u opoziciju i vratio se na pravaske pozicije, dakle, sledio je frankovacke, odnosno antisrpske. U intervjuu jednom frankovackom listu 1926. godine, na pitanje: ko ga je ovlastio da potpise Krfsku deklaraciju, jer je dosao iz emigracije u ime Jugoslovenskog odbora koji je delovao u Londonu, a ne u ime legitimnog Hrvatskog sabora na cijem celu je bio sef Srba u Hrvatskoj Bogdan Medakovic, odgovorio je: "Nitko! Ja sam taj sporazum sa Pasicem potpisao u dubokom uvjerenju da ne mozemo cekati da zbudemo pokopaniz pod rusevinama Austrougarske monarhije, vec je potrebno da se vezemo za moralni, politicki i vojni potencijal Kraljevine Srbije i da se nadjemo na pobjednickoj strani. Jedino tim putem mogli smo da spasimo Dalmaciju, a to znaci znasa oba plucna krilaz."

Dakle, motivi ulaska u zajednicku drzavu bili su, mozda je danas preostra rec, razliciti. Tek kad je stvoreno jedinstvo, doslo je do razlika koje su kulminirale ubistvom Stjepana Radica u skupstini.

Naravno, ne treba zaboraviti da su se stavovi Kominterne, koja je u nekoliko navrata bila vrlo vazna u formiranju unutrasnjih granica Jugoslavije, menjali. Do stavova da Jugoslaviju treba smatrati versajskom tvorevinom (sto se provlacilo i u govorima Josipa Broza ali i Adolfa Hitlera) i da kao takva mora biti razorena. U cilju razaranja, Komunistickoj partiji Jugoslavije (u to vreme postojale su i KP Crne Gore, Slovenije i Hrvatske) data je direktiva da saradjuju sa svim ekstremnim organizacijama kojima je bio cilj razoriti Jugoslaviju. Tu spadaju i ustaski pokret i VMRO. U tom svetlu treba gledati i ubistvo kralja Aleksandra u Marseju, jer je kao monarh pokusavao da spasi zemlju diktaturom. Bio je to ocajnicki pokusaj da se raspustanjem politickih partija izbegne posrednistvo izmedju kralja i naroda. Geneza negovanja mrznje izmedju gradjanskih partija je napredovala, a do punog izrazaja je dosla 1941. godine.

Cime pocinje geneza genocida nad Srbima?

U okruznici svestenstvu zagrebacki nadbiskup Stepinac je 24. aprila 1941. godine stvaranje Nezavisne Drzave Hrvatske proglasio ispunjenjem "vjekovnog sna hrvatskog naroda", koji je tako konacno dosao do drzave i dovodi to u vezu sa nekom vrstom "bozijeg cuda". Najveci greh koji je mogao da pocini je upravo u tome sto je kao crkveni poglavar daomoralnu podrsku drzavi koja je proklamovala rasisticke zakone. Od pocetka je Srbe, Jevreje i Cigane stavila van zakona i vrlo rano, vec u aprilu, nekoliko dana posle osnivanja NDH, zapocela svoje pokolje. Znaci, otvoreno je proklamovala "etnicko ciscenje povijesnog prostora". To znaci do granica koje su odredili Nemci i Italijani, uz ciju pomoc je NDH i osnovana, a koja je bila na Drini i Savi. U to vreme na podruju danasnje Hrvatske zivelo je vise od 800.000 Srba. Pavelicev doglavnik Mile Budak dao je formulu konacnog resenja srpskog pitanja: trecinu pod noz, trecinu iseliti preko Drine, a trecinu prekrstiti.

I Komunisticka partija Hrvatske, u trenucima kad je Sovjetski Savez jos u saveznistvu sa nacistickom Nemackom, dakle do 22. juna, imala je tu svog udela. Ulicama Zagreba mirno setaju Bakaric i Budak, a zna se kakavih su politickih uverenja. U zatvoru su u to vreme samo komunisti pohapseni za vreme Maceka i isporuceni Pavelicu; Adzija, Kersovani, Prica i ostali. Dakle, Komunisticka partija Hrvatske pozdravila je uspostavljanje NDH. To je navelo Komunisticku partiju Jugoslavije, tacnije Broza, koji je tada bio u Beogradu, da posalje partijskog instruktora Vladimira Popovica koji je pokaznjavao Bakarica i Hebranga. Posle toga dolazi do masovnog hapsenja komunista, ali je narod vec uveliko u zbegovima i SK tamo organizuje otpor.

Ponavljam to zbog toga jer se i danas ponavlja slicna zabluda, a hrvatska drzava se, prema Tudjmanovoj interpretaciji, takodje nadovezuje na NDH kao na ispunjenje "vjekovnog sna hrvatskog naroda". To sto je radio Stepinac, sad ponavlja kardinal Kuharic.

Etika i humanizam, kazete, nalazu da se uozbiljimo pred mrtvim ljudima. U kojoj meri je komunizam osporio ili sprecio takve namere?

Jedna fasisticka zlocinacka tvorevina bila je na sceni i dovela do bioloskog unistenja ogromnog broja ljudi, naravno, ne iz ideoloskih vec verskih pobuda. Samo u Bosni i Hercegovini, bez Like, ima vise od 1.000 jama u koje su baceni mucenici. Koliko ih je stvarno pobijeno to niko jos ne zna. Pitanje Jasenovca, kao centralnog mesta, naravno podrazumeva se. Nije slucajno sto se i Tudjman i Kuharic slazu u stavu prema Jasenovcu, a to je da minimalizuju zrtve. Kazu, ima ih 40.000, a prema nemackim dokumentima ima ih izmedju 400 i 600 hiljada. Zasto ovo pominjem? Ne slucajno, vec zato sto smo pristajali, ili pristajemo, da se poniste tragovi. Islo se za tim da se sve nekako preda zaboravu. Zvanicna partijska linija je izjednacavala ono sto se desavalo u Jugoslaviji posle njenog sloma. Trazile su se vecito neke simetrije. Ja to zovem teorijom simetrickih krivaca. To znaci: Pavelic jednako Draza Mihajlovic, Rupnik jednako Nedic. Ali, istorijski gledano, i naucno, to nisu iste stvari. Draza Mihajlovic nema genocidni program. Naravno, bilo je ekscesa u okviru jednog gradjanskog rata koji je prikriven. Jer, zvanicna istoriografija je pocinjala sa NOB, pa se posle izvesnog vremena dodaje i revolucija. A niko nije prihvatio da je pre svega gradjanski rat. A on je doveo do mnogih incidenata.

Posle komunizma, tvrde, i nije postojala druga alternativa sem nacionalizma!?

Ja potpuno razumem reakcije do kojih dolazi posle 50 godina sistematskog zatiranja. To su za mene devijantne pojave. Nama se desava i ekstremno srbovanje koje poprima oblik folklornog kica. I do te situacije je moralo doci. I kroz nju moramo proci kao kroz cistiliste. Jer, nakupilo se toliko pritajene energije u ovom narodu koji je nevin, a stradalan. U dva svetska rata je bio na pravoj strani. Ne ume da pali tudje crkve, opoganjuje ih, skrnavi groblja. Pricali su mi Nemci, ratni zarobljenici, da su marsirajuci u koloni dugoj 60 kilometara od Celja do Beograda tacno raspoznavali koja su srpska, a koja hrvatska sela. U prvim su im seljanke, rizikujuci, davale hleb i vodu. U drugima ni zive duse nisu vidjali. A Hrvati su im bili saveznici u ratu. Zaboravljaju se stihovi Milutina Bojica, kad je 1912. srpska vojska pobedila na Kumanovu tursku vojsku, srpski oficir je pruzio ruku protivnickom porazenom i rekao: dostojni smo protivnici bili.

Srbi su cudan narod. Ne umeju da mrze dugo, pogotovo ako je protivnik na kolenima.

Moze li ta osobina srpskog da skrati rok pomirenja dva naroda?

Medjunarodno izmirenje je dug proces. U njemu veliku ulogu imaju politicke partije, pa i pojedinci. Dakle, ljudi kojima je zavadjanje ili arbitraza u sukobima, profesija. Oni zive od medjunacionalnih nesporazuma. Treba mnogo napora da se stanje izmeni i da nauka rascisti mnoge pojave u demokratskom dijalogu.

Sem toga, niposto ne mozete iskljuciti faktor koji je veoma prisutan i danas, a mi od te istorijske cinjenice bezimo jos od 19. veka, uticaj i moc, ili da kazem najtezu rec vlast, velikih oko nas koji vuku konce. Podseticu samo na 27. mart 1941. To je bila heroika s tacke gledista racionalne politike. Ali, to je znacilo ici na lokomotivu, a imali ste sanse da je izbegnete. Moramo se pomiriti sa istinom da je najbolje ukloniti se s bojista u kojem se razracunavaju velike sile i milion ubijenih Srba i najmanje 350 000 onih koji su zavrsili u zarobljenistvu. To je najproduktivniji kadar. Hrvati su se izvukli. Ko je platio ceh – gedza. Katastrofalnim bioloskim posledicama koje su dosle svega 22 godine posto je Srbija iznela Prvi i Drugi balkanski, pa svetski rat, pa arbanaski program.

Moze li nam se ta istorijska naivnost ponoviti?

Stvari se odvijaju rdjavo i nisam optimista. Mada imam jedan poredak koji mene rukovodi: mislim da je srpski narod u tako teskoj situaciji da je izgubio cak i pravo na pesimizam. Znam da je to paradoks, ali biti pesimista u ovoj situaciji je luksuz. Nemamo na to pravo. Narod prvo mora da se vrati sam sebi. Da seljaka koji cini nasu okosnicu ojacamo i omogucimo mu da ponovo veruje u svoju zemlju. Najstrasnije je to sto smo njemu posle rata uradili. Satrli smo svog hranitelja. Batinali ga, zatvarali, a potom ga terali u te komicne zadruge. Nas seljak je individualac. Pogledajte sela u Sumadiji. Svaka kuca je tvrdjava za sebe. To nije tip precanskog usorenog sela koje je Austrija regulisala principom: kuca do kuce – da bi lako vodila evidenciju za vojnu granicu koliko svaka kuca mora da da vojnika.

Istorijsko vreme vise nece da gube ni Srbi. Zato je ovih dana aktuelan nacrt Deklaracije o srpskom nacionalnom jedinstvu. Niste ucestvovali u njegovom stvaranju. Zasto?

O programu nisam bio obavesten niti me je ko pitao. Mozda je ispalo jetko sto ja prekorevam, preko "Politike", nekoga sto me nije pozvao. Ne zato sto sam generalni sekretar SANU, niti sto sam predsednik Skupstine Srba iz Hrvatske, a samo u Beogradu nas ima oko 200.000, vec zato sto mi je nacionalna istorija struka. Program koji su dali u nacelu cu uvek pozdraviti, ali se plasim ishoda borbe za vlast. Za mene u ovom trenutku postoji samo srpski narod. I jedino on. I jedino on. I jedino on. Jedino njegovi, a ne stranacki interesi. Sasvim je svejedno kome je ta ideja prva pala na pamet. Vazno je da se realizuje, a mi da shvatimo da smo svi samo prolaznici u funkciji. Moramo mnogo smernije, ne samo ozbiljnije vec i poboznije, prilaziti ovim problemima. Dosta je bahatosti i liderstva.

Kakav je Vas komentar stava iz nacrta Deklaracije da "za uspostavljanje suverenosti srpskog naroda kao celine, ljudskih sloboda i prava gradjana, neophodna je promena sadasnjeg drzavnog i politickog uredjenja Jugoslavije"?

Nema povratka na staro. Sve se mora promeniti. To nam zivot donosi, a njega je tesko zaustaviti. Problem boljsevickog misljenja nije samo nas vec mnogih delova Evrope koji su pripadali realsocijalizmu. Razgovarao sam sa nemackim kolegama. Rekao sam im: vi ste primili 35.000.000 bolesnika. Za njih je stres ulazak u kapitalisticki svet o kojem su mozda i sanjali vozeci svoje smesne plasticne automobile, a gledajuci preko zida one druge sto voze limuzine. Nema vise vracanja na stare modele, ali ce biti potrebni strahoviti napori da se vratimo sebi. Zivot je porazio zvezdu i bespotrebno je nju prefarbavati u zuto, belo ili crveno. U Becu sam na dodeli Herderove nagrade pitao: sta se od jedne porazene ideologije moze spasiti. Od silnih snova, ideala, ljudi koji su ideji mnogo zrtvovali. Ima li nesto sto se moze ugraditi kao socijalni korektiv u taj novi svet. Ili je sve bilo uzalud?

Zar je bilo?

Citirao sam u Becu i Getea: Ono sto bljesti rodjeno je za trenutak, istinito ce ostati sacuvano za vek posle. Dakle, i od naseg prezivelog drustvenog modela ostace nesto. Nama preostaje da se vratimo sebi i vecnim istinama. Do tada, predstoji nam da se ocistimo, jer, u etickom i moralnom smislu, mi smo jedno zagadjeno drustvo.

(1991)