Ravanica . MileÅ¡eva . Manasija . Studenica . GraÄanica . St. Peter's Church . Pillars of St. George . Sopoćani
|
Светлана ПетрушићУБИЦЕ СУ МЕЂУ НАМАСтручна књигаБеоград, 2002. ЗАШТО СУ БОМБАРДОВАНИ КОСОВО И МЕТОХИЈАЗашто су они који стоје иза добро осмишљеног и припремљеног плана бомбардовања СРЈ изабрали баш тај, ваздушни метод окупације. Било је више начина да се агресија на Србију и Црну Гору изведе. Избор је био рат из ваздуха. Последице НАТО бомбардовања су огромно разарање цивилних објеката уз цивилне жртве. Губици НАТО-а су минимални. Политички циљ НАТО-а је силом наметнут. То је и опомена другима. Војна организација НАТО је била средство за постизање одређеног политичког циља. Нема више суверенитета држава. Постоји једна наднационална организација – НАТО. Постоји једна једина светска сила – Америка.
ПОВАМПИРЕНА КОМИНТЕРНА НА ДЕЛУ2000-2001.Незадовољство народа десетогодишњом катастрофалном унутрашњом и спољном политиком Слободана Милошевића, изборне крађе као и политичка криза у Југославији изазвана непризнавањем резултата председничких избора водила је земљу до усијања и грађанског рата. Савезни суд у својој првој одлуци поништио је председничке изборе. После ове одлуке требало је да се иде на нове изборе. Одлука Демократске опозиције Србије (коалициони споразум 18 чланова ДОС-а) је била да се не пристане на понављање првог круга председничких избора јер су избори завршени 24. септембра. У другој одлуци суда која је била достављена ДОС-у наводи се да је Савезни уставни суд одлучио да усвоји жалбу ДОС-а јер је Савезна изборна комисија, противно закону, приликом утврђивања резултата избора за председника СРЈ, обрачунала и резултате гласова са појединих места на којима су поништени избори за председника Републике. Уставни суд СРЈ доставио је решење ДОС-у 5. октобра 2000. према којем је утврђена победа Војислава Коштунице на председничким изборима. Са Слободаном Милошевићем завршена је једна епоха у којој је народ био доведен до очаја. То је био историјски догађај. Озбиљан свет и озбиљни политички аналитичари, знали су да ништа лако неће бити после 5. октобра и да ништа не може преко ноћи да се догоди и поред лепих обећања богатих држава. Све у систему функционисања државног апарата било је разорено. Земља под санкцијама, тероризам на југу Србије, Косово и Метохија окупирано, избеглице и прогнани Срби који чекају да држава, већ једном, почне да се брине о њима, сиромаштво, корупција, криминал, контакти са светом прекинути. Улазили смо у нови миленију. Без обзира на све потешкоће и огромне проблеме које је требало ДОС да савлада било је нешто од свега још важније, а то су сигнали који су стизали из ДОС-а, који су нам, у ствари, указивали на то куда ДОС земљу води. Одмах после 5. октобра ти сигнали су били јасни и указивали су на чињеницу о којој сам толико много пута писала и упозоравала и пре ових историјских догађаја. И после десет година, суштински, у земљи се ништа није променило. СРЈ јесте укључена у међународне институције, кредити су колико-толико добијени, нека помоћ минимална такође, тек толико да се купи социјални мир, међутим није реч о томе. То није ни био никакав допринос ДОС-а. Запад је дао новац онима којима је давао и 1996, и 1997, и свих ових десет година. Уосталом, Запад их је и довео на власт. Запад је много штошта финансирао у нашој земљи. Финансирао је медије, којекакве невладине организације, измислио је организацију Отпор и координирао правац већине опозиционих лидера. Допринос ДОС-а сматрам да је у томе што је 5. октобар прошао без крви.
IПоједини аналитичари процењивали су да ће крај Милошевићевог режима, већ међународно изолованог, и са све слабијом унутрашњом подршком, бити изнуђен и крвав. У чланку под насловом "Британија обучава нову елиту за пост-Милошевићевску еру", лист "Индипендент" пише да британске дипломате окупљају водеће српске стручњаке из различитих области у Будимпешти, где заједнички припремају план преласка Југославије на грађанско друштво после пада Милошевићевог режима. "Нови српски форум" име је иницијативе коју финансира британски Форин Офис, а који се концентрисао на питања од кључне важности за будућност Југославије. Као што је питање војске, кажњавање оних који су починили ратне злочине, као и обнова привреде. Многи од српских учесника овог форума, пише "Индипендент", били су на истакнутим положајима пре 1991. године. Лист је пренео речи некадашњег британског амбасадора у Мађарској, да није реч о субверзивној организацији чији је циљ рушење Милошевића, већ да је њен циљ проналажење решења за српске проблеме уз помоћ са стране. Ти морбидни креатори светског хаоса изазивају хаос, а онда, када им тај хаос више не одговара, повлаче се, препуштајући посао хуманитарним организацијама и другим невладиним организацијама како би смирили ситуацију на терену. Они иду толико далеко да једном измученом народу бацају храну из авиона као псима. А онда, тако сите жртве убијају својим ракетама и бомбама. Побијени народ обично називају колатералном штетом. И после свега се појављују као миротворци пуни прича о људским правима и демократији. Конвојима крстаре по разореним друмовима да затру трагове својих крвавих трагова, да после хаоса не остане хаос. Они обликују свет какав желе. Они се поигравају милионима људских живота. Сигурна сам да они већ сада имају план како да Европу створену у Мастриту прогласе за глупост. Изазваће они неке нове ратове. Овога пута то ће бити ратови за суверене националне државе. И пре него ли се догоде нови ломови на Балкану, они ће на власт довести преобучене комунисте. Ти изазивачи хаоса у једној руци увек имају имена екстремиста и лажних националиста, а у другој руци, имена комуниста. Извлаче их по потреби. Западна буржоазија извезла је на Исток и финансирала комунизам као највећу илузију сиромашном свету. Комунизам у православном свету имао је за циљ да се уништи не само племство, већ и елита и православна црква. И душа и мозак православља. Комунизам је временом изродио сопствену владајућу олигархију. Та комунистичка буржоазија је уз помоћ западне олигархије срушила комунизам и остала на власти и после деведесетих година с краја 20. века. Опијум, звани комунизам, замењен је опијумом званим Нови светски поредак. Рушење Берлинског зида симболично је требало да означи савез западне и источне олигархије.
IIДОС је био вођен све време владавине режима Слободана Милошевића. Међутим, опозицију је и Милошевић створио себи онакву каква је њему одговарала и користио по потреби. Поједини су глумили да су опозициони лидери. Када је било потребно, неки од тих опозиционих лидера улазили су у републичку и савезну Владу и тако спасавали Милошевића. Уосталом цела политичка сцена Србије последњих десет година личи на један добро унапред припремљен сценарио, добро подељених улога. Из опозиције је стално неко продужавао политички живот Слободану Милошевићу. Нешто је ипак морало да се уради јавно, али, било је много тога што је рађено тајно. Милошевић је користио стратегију коју Америка примењује у спољној политици. Увек је деловао на два фронта. Ако није имао обезбеђену ону другу страну, створио би је. Окренуо би једну против друге. Тако је у опозицији увек имао људе на које је могао да рачуна. Кад није имао опозицију, створио би је. То је чинио и у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Поједине је странке цепао да би ослабио матицу. Окренуо је Црну Гору против Србије. Стварао је конфузију. Милошевић је омогућио богаћење појединих страначких лидера и политичких функционера. Тако их је куповао. Сви они који су учествовали по задатку у одржавању Милошевића на власти имају своје име и презиме. Све што су радили, увек је заударало на издају. Америка је помагала Милошевићу да се одржи на власти, наравно, и уз помоћ те исте опозиције и медија и невладиних организација. Милошевић је радио по диктату Америке. То је била борба за власт ради власти. Када је процењено да је рано да Милошевић оде са власти и да посао још није завршен, преко Вука Драшковића и Ђинђића заустављен је народни бунт 1997. године. Милошевић је добио подршку Запада и тако што му је стваран имиџ, тобоже, националисте. Почели су да се појављују текстови стране штампе у којима се тачно говори ко и колико добија, од стране обавештајних служби. Тако је Милошевић у земљи добио издајнике. А народ не воли издајнике. Олбрајт у своје време, када је била државни секретар САД-а, упадљиво се сликала са Вуком Драшковићем, и сваки пут у тим сусретима са лидерима српске опозиције, она је рушила у земљи углед лидерима српске опозиције. Што се више писало и говорило о спрези опозиционих лидера са западом, продужавао се политички живот Милошевића. Да Државна безбедност такође није била криминализована и контролисана од стране Централне америчке обавештајне службе и да је радила свој посао како треба и заиста бринула о безбедности Србије и Црне Горе и Милошевић и многи други који су били финансирани или подржавани на такав начин на какав то они јесу били од стране Запада, и то усред Београда, као и многи који су водили антисрпску пропаганду, антисрпску политику и који су опљачкали државу, били би ухапшени. Међутим, и ДБ је била корумпирана, претворена у мафијашку организацију. Поједини опозициони лидери, као и људи који су радили у ДБ и у неким важним институцијама имали су двоструке биографије. Они су морали посао да одраде до краја. Тако да они који су одржавали Милошевића на власти, они су одржавали и опозицију десет година, а онда су опозицију довели на власт. Наравно, неко је морао да отпадне из те игре. Те такозване невладине организације, продужена рука министарстава спољних послова великих сила, имају задатак да, када за то дође време, контролишу легално изабрану власт, утичу на доношење одлука, усмеравају рад владе покушавајући да воде политику земље изван парламента. Они су се толико осилили да своју осионост више и не крију. Оно што је веома опасно је то, што ће се, управо из тих редова, врбовати и обучавати неки нови кадрови који ће бити убачени у политички живот Србије као некакви будући лидери.
IIIМања група младих људи из Београда 1998. године била је обучавана, финансирана и вођена од стране Вашингтона. Амерички инструктори, заједно са америчким дипломатама у амбасади у Будимпешти као и америчком Обавештајном службом, створили су организацију названу Отпор у Београду. Задатак Отпора је био, за почетак, само један. Кад дође време да се, политички истрошен Милошевић, скине са власти, да то буде брзо и ефикасно. Отпор је имао задатак да се бави антирежимском пропагандом. Материјала је имао у изобиљу. Вође отпораша обучаване су изван Југославије. Они који су све ово време добијали и добијају новац од стране Запада, они, ваљда због своје савести и неког покрића за то што раде, вероватно имају оправдање у томе да је све дозвољено када се руши тиранин. Млади Срби широм Србије окупљени око организације Отпор нису ни слутили да је Отпор био коришћен само као отпор Милошевићу и помоћ ДОС-у да дође на власт. Али Отпор није имао задатак да буде отпор окупацији Косова и Метохије, отпор тероризму шиптарском, отпор диктату америчком и тиранији америчке спољне политике као и тиранији спољне политике великих сила Запада. Отпор није имао задатак да буде отпор антисрпској пропаганди у Србији и изван Србије. Отпор није имао задатак да пружи отпор разбијању српског простора, етничког чишћења српске земље. Отпор нема задатак да пружи отпор терору над српском културом. Отпор још увек не пружа отпор Угљанину и Чанку, малим људима, политикантима, националним штеточинама. Отпору нису рекли да треба да буде отпор разбијању наше националне свести и националне државе. Отпор нема задатак да пружи отпор разбијању српске земље, Србије и Црне Горе. Млади Срби и млади људи друге националности који имају један поштен однос према дешавањима у Србији и Црној Гори морали би да, после Милошевића, пруже отпор једној слугеранској и марионетској политици појединих челника Отпора. Чланови Отпора имали су оправдање за сарадњу са америчком Обавештајном службом до 5. октобра 2000. Отпор се трансформисао. Сада пропагира некакав нови патриотизам. Они сада постају штеточине. Они имају новац и шириће мрежу нових чланова међу младим људима и то је опасно. Отпор није пружио отпор деструкцији и декаденцији, шунду ни фаворизовању хомосексуализма у нашој земљи. Отпор не каже шта значи слобода, односно слободно форсирање настраности за будућу младост и њихов здрав сексуални живот. Отпор није пружио отпор изопачености која је стављена на пиједестал и закону који куца на наша врата о склапању бракова хомосексуалаца и лезбејки и могућношћу да усвоје децу. Отпор није пружио отпор таквој легализацији злочина над децом. Отпор није рекао Шорошу да напусти нашу земљу. Шорошов фонд за отворено друштво, фонд за хуманитарно право, главни су финансијери група хомосексуалаца у Београду. Доласком ДОС-а на власт, поједине телевизије широм су отвориле врата и то у ударном термину, за приказивање филмова пуних насиља, садомазохистичких филмова, тешку порнографију и бескрупулозно коришћење телевизије за фаворизовање филмова о хомосексуалцима. "Само вас гледамо" – порука отпора је фашистичка, стаљинистичка, симбол је нечега наднародног, наднационалног, наддржавног. С обзиром да Американци праве програм бар за 50 година унапред, сигурна сам да су већ обучили добар број отпораша и да су они инфилтрирани већ сада у политички и друштвени живот наше земље, као некаква будућа политичка елита. Идеологија коју трансформисани Отпор пропагира и за коју каже да је нов патриотизам је материјализам, егоизам, хедонизам. У политичком смислу, то значи покоравање и предају. То значи унапред одустајање од отпора противнику. Та нова идеологија која се сервира младим људима, значи и сатанизацију патриотизма и убијање свести о националном идентитету. IVШто се тиче Косова и Метохије, цивилни администратор УН-а, Ханс Хекеруп каналисао је шиптарски тероризам пут институција које ће бити створене после парламентарних избора који су заказани за 17. новембар 2001. Кушнер је преобученим терористима створио осовски заштитни корпус што није ништа друго него њихова војска која је променила назив. Ханс Хекеруп има задатак да их уведе у Парламент. Потребни су им Срби да свему томе дају печат. Вашингтон се побринуо и за то. Оно што је шиптарска национална мањина постигла терором, сада ће путем институција бити легализовано и изведено до краја. Документ, који је потписао шеф УНМИК-а, под називом "Институције после 17. новембра 2001" представља корак до отцепљења Косова и Метохије, јужног дела српске територије. Овим документом је предвиђено стварање свих институција на нивоу Косова и Метохије које има једна држава. У документу Срби се третирају као мањина. Уосталом, у томе им врло помаже и српска актуелна власт. Кад потпредседник Владе Републике Србије, господин Човић назива Србе мањином на Косову и Метохији, зашто то не би онда чинио Хекеруп и Шиптари. Називати Србе националном мањином на Косову и Метохији, макар иако је Косово и Метохија данас окупирано од стране НАТО-а, значи легализовати чин издвајања јужног дела Србије, односно Косова и Метохије из Србије. Овога пута, са физичког терора прелази се на институционализовани вид тероризма. Председник државног координационог центра за Космет, Небојша Човић, боравио је у Њујорку, 18. септембра 2001. У Савету безбедности изложио је предлог југословенске стране за решење проблема Косова и Метохије. Човић је, тим поводом, рекао да је за југословенску иницијативу добио подршку Савета безбедности. Хекеруп тврди супротно. У саопштењу Савета безбедности, како је пренела наша штампа, ничег новог није било. Вербално се осуђује насиље на Косову и Метохији, осуђује се екстремизам, упућује се позив шиптарским лидерима на Космету да се одрекну насиља. То је све, наравно, само вербално. Србе на Косову и Метохији свакодневно убијају. Имена убица Срба се знају, али се ти Шиптари не хапсе. Напротив, заптићени су. Што се тиче Савета безбедности, саопштење је било у границама очекиваног. Из Беле куће стиже порука сасвим јасна: Срби на Косову и Метохији и прогнани Срби, мора да се региструју. То није зато што је Американцима важан број прогнаних Срба. У питању су искључиво избори. И то актуелна власт у Београду добро зна. Човић је добио задатак да Србе изведе на изборе. Северни део Косовске Митровице је Шиптарима и њиховим савезницима у НАТО-у, трн у оку. Они не желе да јужни део Косовске Митровице, који је апсолутно шиптарски, буде мултиетнички, већ су себи поставили за циљ да северни део града ставе под своју контролу зато што је претежно српски и данас једино место на Косову и Метохији које је мултиетничко. Ако Срби не буду одбранили северни део Косовске Митровице, где се осећају безбедније него што се осећају Срби у другим српским енклавама на Космету, зато ће бити крив Београд. Од доласка НАТО-а на Косово и Метохију јуна 1999. до данас, мање од једног процента прогнаних Срба вратило се на своја огњишта.
VIЧланови покрета за опстанак Срба у Лепосавићу упутили су, септембра месеца 2001. отворено писмо председнику Српске академије наука и уметности у коме га питају због чега се ова институција не оглашава поводом ситуације на Косову и Метохији. Аутори писма подсећају да чланови САНУ имају историјску одговорност и моралну обавезу да то учине. Сетимо се само случаја "Меморандум" Српске академије наука и уметности. Рекла бих да САНУ има комплекс меморандума или, боље речено, страх да се њен очекивано критички однос према збивањима у држави и данас не дочека на нож како је то већ виђено 1985. године. САНУ не сме да показује равнодушност, страх и дистанцу када су у питању драматични и трагични догађаји за наш народ и државу. САНУ увек мора да се огласи и реагује. То се очекује од институције која је од националног значаја. Подсећања ради, 80-тих година Република Србија је била у подређеном положају у односу на друге републике некадашње Југославије. То је била реалност коју само српски комунисти нису хтели да виде. Србија је, по уредбама Устава 1974. године, изгубила атрибуте државности. Једино је република Србија сама себи ставила, прихватањем издељене земље на покрајине, омчу око врата. Словеначки и хрватски сепаратизам је бујао. Срби у Хрватској били су грађани не другог, него трећег реда. Новостворена муслиманска нација у време Тита опет, захваљујући српским комунистима, све је чинила да у Босни и Херцеговини доминирају муслимани. Али, ништа тако трагично није било по српски народ као етничко чишћење и геноцид над Србима од стране Шиптара на Косову и Метохији. Меморандумом САНУ је хтела да објави документ истине. То је била морална обавеза српских академика. Међутим, недовршени текст будућег меморандума дошао је до јавности не вољом САНУ. Кренула је хајка и кампања против Српске академије наука и уметности. Српски комунисти нису бирали средства. За њих је Меморандум био ударац на братство и јединство. Овако бескрупулозно понашање српских комуниста једва су дочекали Хрвати и Словенци. То је била прилика да Србију убију до краја. Иван Стамболић је био иницијатор и један од најагресивнијих и најангажованијих организатора борбе против порука Меморандума. Дакле, није грешка била у томе што је САНУ покренула српско питање и отворила проблем већинског српског народа, већ је проблем у томе, што САНУ није Меморандум завршила до краја и званично га објавила. И поред свих претњи, притисака и уцена, Српска академија наука и уметности је била дужна да, започети посао од историјског значаја и заврши.
VIУ предлозима за федерализацију Србије видим само мржњу према Србији. То би неко урадио и да није толико плаћен, колико су неке невладине организације данас плаћене за овај посао. Чанак, један егзибициониста, има задатак да ради на дестабилизацији, дезинтеграцији и разбијању Србије. Тражење посебног статуса за Војводину није ништа друго него припрема Србије за одцепљење Војводине, а затим и Рашке области. Војводина, као посебна регионална област, дошла би под шапу Мађарске, а Рашка би поново постала муслимански Санџак, као у доба Турске. Сигурно би, са делом Црне Горе, Прешевом, Бујановцем, Медвеђом и Косовом и Метохијом, лако могла да чини једну територијалну целину. Са централним делом Босне и Херцеговине, ислам тако форсиран, улази у срце Европе. Људи, попут Чанка и Угљанина, имају своју причу и своју фикс идеју. Та фикс идеја и то лудило увек добро дођу и увек је добро експлоатисано када за то дође време. Увек сам се питала како је то могуће, да тако минорне политичке личности попут Чанка, толико дуго опстају на политичкој сцени Србије. Уосталом, зар свих ових последњих 11 година исти лидери нису остали на челу својих странака? Зар су, заиста, толико добри?! Одговор сам налазила у чињеници, да поред поданичког менталитета нашег народа, постоји нешто друго. Незајажљиви и похлепни људи увек траже баш такве, агресивне, спремне на све. Финансирају их, уздижу до челних места, а онда они њима крче пут екстра-профита. Међутим, много је себичних и корумпираних Срба. Они у лошим потезима виде своју шансу. Комадање Србије припремљено је сасвим легално од стране српских комуниста а поданика Јосипа Броза Тита, поделом Републике Србије на две покрајине, а касније, Уставом из 1974. године. Прво се кренуло са комадањем јужног дела Србије, Косова и Метохије. Када је шиптарска национална мањина, уз помоћ НАТО-а окупирала Косово и Метохију, наставило се са комадањем северног дела србије. На Самиту Пакта стабилности, 4. августа 1999. године, званично се говорило о сарадњи и толеранцији балканских земаља, а иза кулиса, тајно се припремао план за северни део Србије. Наиме, радило се на прекрајању територијалних граница на Балкану. На челу мађарске делегације тада, био је премијер Виктор Орбан, који је дао посебан печат целој тој причи. Министар Орбан је био нестрпљив. Он је већ тада најавио конференцију о правима Мађара на северу Србије и новинарима изјавио: "Желимо да видимо да је мађарска мањина у Војводини задовољна, а то значи да се њеним захтевима изађе у сусрет. Захтеви су познати. Сматрам да је будућност Југославије у заједници разних аутономија". То говори премијер наше суседне земље и то у време када се Србија ни опоравила није од бомбардовања. Са српске стране, никада није имао ко да одговори и каже да су у Србији одувек националне мањине уживале сва могућа права, чиме ниједна национална мањина у свету није могла да се похвали. Фебруара месеца 2000, Американци су у Атини организовали скуп о даљем комадању Југославије. У хотелу "Хилтон" у Атини, одржан је округли сто под називом "Међунационални односи у Војводини". Учествовали су представници војвођанских Мађара и представници тадашње опозиције Србије. Организатор скупа била је америчка "невладина" организација "Пројекат за етничке односе". Скуп у Атини био је охрабрење и подстрек даљем сецесионизму СРЈ. На скупу су учествовали: Андраш Агоштон, Ненад Чанак, Илија Ђукић, Тахир Хасановић, Миодраг Исаков, Ласло Јожа, Јожеф Каса, Жарко Кораћ, Зоран Лутовац, Драгош Хибер, Душан Јањић, Ален Кашо... Нови мађарски закон о статусним правима Мађара у суседним земљама могао би да погорша односе у региону и охрабри екстремисте – писао је лондонски "Фајненшел Тајмс", августа месеца 2001. године. Премијер Мађарске Виктор Орбан, како је писао лист, игра опасну игру са статусом Мађара у суседним земљама. Мађарска је кандидат за чланство у Европској унији, међутим, Унији, бар за сада, како примећујем, овако шовинистичко испољавање мађарске владе ни мало не смета. Закон предвиђа културну и образовну подршаку Мађарима у суседним земљама, а о трошку владе у Будимпешти и издавање мађарских личних карата и легалну могућност запошљавања у Мађарској до три месеца сваке године. Мађарско министарство за омладину и спорт финансијски је помогло издавање компакт-диска шовинистичке садржине, којим се изражавају идеје некадашње Велике Мађарске. То мултимедијално "уметничко дело" сасвим отворено пропагира одузимање делова територије СРЈ и њихово прикључење Мађарској. То се догодило августа месеца 2001. године. Апетити Мађарске за северним делом Србије и опасну игру владе Мађарске, која може да доведе до крвавог рата, не можемо да оправдамо, али можемо, донекле, да разумемо. Међутим, шта рећи о Ненаду Чанку и свима онима попут њега, који то исто чине усред Србије. ДОС је довео и устоличио Ненада Чанка на власт у Војводини и сноси апсолутну одговорност за штетно политичко деловање лидера ЛСВ. Јуна месеца 2001. године, Ненад Чанак отпутовао је у Вашингтон где је на округом столу "Аутономија Војводине", интернационализовао пут аутономије северног дела Србије. Ако је аутономија Војводине била преко потребна у време Аутро-Угарске, ради очувања српског националног бића, односно, српског националног идентитета, шта је ту сада по среди? Зар Американци треба да нам воде унутрашњу политику Србије? Све што ради Чанак у Војводини, помно прате муслимани у Рашкој и Албанци у Црној гори, али и Мило Ђукановић. Угљанин, један од лидера муслимана у Рашкој, желео би данас да види поново Турску у Србији. Како и не би када за актуелну власт у Београду, још увек за Рашку постоји континуитет турске речи Санџак. Представници ОЕБС-а биће убудуће више присутни у Санџаку а постоји могућност отварања регионалне канцеларије ОЕБС-а у овом крају – изјавио је на конференцији за штампу у Новом Пазару, јула месеца 2001. амбасадор ОЕБС-а у Београду Стефано Санино. Он је такође тада рекао да је задовољан јер је политичка клима у Санџаку све боља. После сусрета председника СРЈ Војислава Коштунице и министра за националне мањине, Расима Љајића, муслимани у Рашкој су били веома задовољни. Председник Коштуница прихватио је њихов предлог да се именица муслиман замени именицом Бошњак. Зашто назив Бошњак?! Зашто не, Срби исламске вероисповести, што највише одговара истини? Реч Бошњак не значи ништа друго, него вештачко стварање, из политичких разлога, неке нове непостојеће нације. Свако може да се зове како хоће. Међутим, народ је тај и Парламент је тај у једној земљи који одлучује да ли то може и званично да се испоштује. Али то такође исто значи да председник државе не може и не сме, под било каквим притисцима, ни о чему да одлучује сам. Српски парламент и већински српски народ у Србији, није дао своју реч шта мисли о свему томе. Наравно, о називу дела народа који живи у Србији и историчари мора да имају своју реч. Мехмед Бардухи, председник Демократског савеза Албанаца у Црној Гори и посланик у републичкој скупштини, марта 2001. на питање новинара листа "Глас", да ли је задовољан положајем Албанаца у Црној Гори одговара: "Наравно да нисмо". И додао да су Албанци у Црној Гори припремили политички документ под називом "Меморандум о специјалном статусу Албанаца у Црној Гори". Господин Расим Љајић, министар за националне мањине, у новој савезној влади, ради на припреми новог закона о националним мањинама. Мањинску политику владе СРЈ министар Љајић је већ представио Американцима, боравећи у Стејт департменту. У изради нацрта закона о правима националних мањина, учествовали су и Савет Европе и ОЕБС. Као уосталом и у изради нашег школског програма. На наш српски закон о правима националних мањина утицао је и концепт мултикултурализма канадске владе. Тако, министар Љајић каже да у Торонту живе припадници 150 земаља, а половина није рођена у Канади. Господин Љајић је заборавио да је амерички континент амерички континент, а Србија је Србија. Заборавио је само једно да каже, да и она прва половина која је рођена у Канади су досељеници чији су корени настали после XVII века када су Европљани почели амерички континент масовније да насељавају. Они, којима историјски припада Канада су, углавном, побијени или живе у резерватима. Међутим, Србија не би доживела трагедију коју је доживела, да није увек ишла корак даље. Тако министар Љјић о новом закону о националним мањинама каже: "Отишли смо корак даље и у односу на важеће међународне стандарде. Основно је да покажемо јавности у Србији да, права дата мањинама нису никакав уступак већ нешто што им припада". Шорош, амерички бизнисмен мађарског порекла, представио је децембра 2000. године, свој план за југоисточну Европу у париском листу "Фигаро". Он, између осталог, за "Фигаро" каже: "Војна интервенција на Косову постала је камен темељац европских земаља за њихову политику на Балкану и полазна тачка за Пакт стабилности потписан у Сарајеву, августа 1999. године. Међутим, тај пакт је само празна шкољка коју треба напунити." После 5. октобра 2000. године, повампирена Коминтерна у Београду добила је задатак да напуни ту шкољку новим садржајем.
VIIАктуелни политичари у Србији и Црној Гори, подељени и посвађани, окренути сами себи, не показују никакву бригу за нацију и државу. На власти су политичари недорасли времену у коме живимо. Сви би хтели да буду цареви у малом. Сада су поново заједно они из бившег режима и они, који су били поданици Слободана Милошевића, па претрчали после у ДОС и ови који их на време нису скинули. И тадашња опозиција, и садашња и некадашња власт, опет су заједно. Кукавице, корумпирани Срби, конформисти, Србију и Црну Гору воде у пропаст. Царују корупција, криминал, неразјашњена убиства, киднаповања. После 5. октобра, нова власт, уместо у корените промене, кренула је у стампедо на фирме. Свака од странака утркивала се која ће више фирми да стави под свој утицај. А Србија све више тоне. Све што је од националног значаја, од културе, од институција, школства, до привреде, уништава се. Посебан атак је на српско национално биће. Повампирена Коминтерна кренула је да затре оно што се зове српски национални идентитет. Којекакви грађани хоће да нам затру традицију и историјско памћење. На згаришту српске историје и српских вековних трагова хоће да нам поставе темеље некаквог тобоже новог, модерног, грађанског друштва, мултикултуралног, које је само њима знано, где ће нам се и име затрти. То је апсолутна тиранија мањине над већинским српским народом. Опака тиранија малограђанштине која глуми некакву оригиналност. Надмоћ тираније ружног над лепим, односно зла над добрим. Те духовне наказе преузеле су на себе улогу васпитача српске нације. У Влади Републике Србије, Грађански савез, минорна странка, води главну реч, када је у питању дипломатија, школство и медији. Систем вредности се убија, а традиционалне вредности се вулгаризују. Повампирена Коминтерна, називајући себе некаквом грађанштином, од западне демократије би да приграби капитал не питајући за цену. Подпредседник владе Србије, грађанин Жарко Кораћ постао је прави контролор друштва. Он се у све разуме и свуда је присутан. Чиме ће и са ким Србија у будућност? Српска кадровска политика у дипломатији, још од времена Броза је катастрофална. Критериј за улазак у дипломатију је лично пријатељство са људима из власти, заслуге, као и дуго негована негативна селекција. По систему што горе – то боље, за онога ко одређује кадровску политику Србије. Зар незналице, мекушци, безлични ликови, бескичмењаци, србомрсци и даље да нас представљају у свету?! Људи који не показују никакву бригу за српски народ, зар треба да у свету представљају Србију и Црну Гору и већински државотворни српски народ? Зар је нормално да комунистички кадрови и некадашњи партијски секретари ведре и облаче још данас у нашим медијима, дипломатији и на свим важним местима у Србији?! Што се тиче средњег и високог образовања, годинама уназад је деградирано. Образовање и универзитет су маргинализовани. Стручњаци нам напуштају земљу. Млади не виде перспективу у сопственој земљи. Ко то треба да гради будућност наше земље? Какви кадрови сутра треба да воде нашу земљу и којим путем? Ако о нашим школским програмима данас одлучују на Западу, ако је Закон о универзитету донет 1998. године, још увек на снази, ако министар и даље, како је предвиђено тим законом, може да поставља ректоре и декане, а они опет могу да одлучују о професорском кадру, ако Србија нема Просветни савет, који је и у време Броза постојао, ако се тако важан посао доношења школских програма данас поверава некомпетентним чиновницима у министарству, онда није тешко да одговоримо на постављено питање куда иде Србија? Гледајући кадрове на политичкој сцени Србије и Црне Горе и којекакве саветнике без угледа и ауторитета, питам се шта још треба да се Србима догоди да би се освестили. Зашто Срби све то дозвољавају?! VIIIНа Бриселској конференцији, донатори су се обавезали да новој југословенској власти помогну са 1,28 милијарди евра. Више од половине тог новца добијено је од Европске уније. Међутим, велики део финансијске помоћи дат је да би се отплатили дугови Европској инвестиционој банци. Највећим делом, добијени новац, на овај или онај начин, мора да се врати. Значи, нова власт не може и не сме да се одржава на власти од туђе помоћи, тако што ће странци да попуњавају рупе у буџету. Актуелна власт мора да ради на оживљавању домаће производње, да поспешује улагање Срба из дијаспоре, да се ослони на домаћи капитал и да отвори простор, не само за џиновске банке, већ и мале, које ће поспешити нова улагања у производњу, а тиме ће бити отворена нова радна места. То је шанса да се врати живот у богато српско село, годинама уназад запуштено. Актуелна власт поред размишљања о новој компјутерској технологији, мора да размишља и о српским шљивама. То није шала, а није ни иронија, јер Србија има много тога што може као стратешки производ, свету да понуди. Уосталом без форсирања домаће производње ми ћемо бити само колонија. Суштинско питање је питање власништва. Ко је власник националног блага, односно најважнијих ресурса у земљи, тај ће управљати земљом. Ако то буду били странци онда ће нашом земљом свакако управљати странци. Како сада ствари стоје кренуло се у дириговано уништавање националне економије. Новац који ћемо добити од Међународног монетарног фонда мора да се врати у тачно дефинисаним роковима и под прецизним условима. Услови задиру и у сам политички систем земље и то ће морати да се испоштује. Чудно је да нова влада ДОС-а окреће леђа српском капиталу који би из дијаспоре ушао у нашу земљу као и банкама наших богатих Срба. Али, исто тако је и чињеница да наши Срби који живе изван матице нису задовољни пријемом од стране нове власти као и односом нове власти према дијаспори. Вођење политике једне земље је врло мукотрпан и одговоран посао. Он се увек ради не за данас, и не само због остајања на власти, већ се ради за будућност. Моја бојазан да министри у влади Србије иду на то да обезвреде домаћи капитал и продају га странцима у бесцење није без разлога. Поједини министри у влади Зорана Ђинђића, изјављују да не треба гајити илузије да Србија има супер вредан капитал. Неке трансакције, кажу они, биће обављене и за долар како би се обезбедили стратешки партнери који ће обезбедити капитал и запослити раднике. Актуелна власт је слепа или неспособна да види да о минимуму улагања страног капитала, као и о капиталу наших богатих Срба из дијаспоре нема ни говора, док се не донесу закони који ће да штите приватну имовину, закони против корупције. Без доношења закона, примене и поштовања закона, нема озбиљнијег страног улагања. Прво, мора да постанемо нормална држава и нормално друштво, па тек онда да разговарамо о страним инвестицијама. Ми још увек, ни после годину дана од пада режима Слободана Милошевића, нисмо нормална држава ни нормално друштво. Докле год нас окружује криминал, корупција, једна општа несигурност, ми смо земља високог ризика. За десет година постојања Шорош фондација у СРЈ покренула је и подржала 20.000 пројеката и уложила 101,5 милиона долара. После пада Милошевића и доласком ДОС-а на власт, Шорош је променио стратегију. Будуће активности овог Американца биће усмерене ка институционалним реформама. Као један од приоритета Шорош фондације, остаће и даље медији, правосуђе, образовање – истакла је председница Управог одбора фонда, поводом обележавања 10 година од оснивања Шорош фонда у Југославији, јуна 2001. године. Значи, новца ће бити мање, а утицаја на власт све више.
IXИзмеђу Црне Горе и Србије води се психолошки медијски рат. У штампи се појављују резултати анкета у којима, како време одмиче, све је већи број оних који су за самосталну Црну Гору. Тензија расте у Србији. На ивици смо да се жељени ефекат анкета постигне. Остало је још, а то се чека, да Срби у Србији кажу "Ма доста ми је Црне Горе, ако хоће да се одвоје, нека и оду од нас". Већ је довољно учињено да се у Србији створи анти-црногорско расположење. После 1945. године, комунистичком пропагандом свесно се радило на гушењу и однарођивању Црногораца од свог српског народа. Да би се то лакше извело, Црногорци су у време владавине Тита, били проглашени за посебну црногорску нацију (тада су и муслимани били проглашени за нацију). У време Милошевићевог режима дошло је до агресивне антрисрпске пропаганде у Црној Гори. Против Мила Ђукановића и Момира Булатовића, 1997. године, после њиховог предизборног ТВ дуела, тужилац је имао што-шта да уради. Међутим, Ђукановић је остављен на миру. Милошевић га је довео и устоличио не место председника Црне Горе, а онда, када је то било потребно, изрежирао је сукоб са политичким врхом Црне Горе. Ђукановић је увучен у игру, добио је задатак, а сада нема куд. Ђукановићев сепаратизам у Црној Гори убрзава острашћени мали Либерални савез коме се жури. Зато су Ђукановић и његово окружење били довољно брзи у стварању некакве наказне творевина као што је Дукљанска академија. Учинили су још нешто по чему ће их историја упамтити, а то је хајка и атак на српску православну цркву и Митрополију Цетињску. Либерали оптужују Демократску партију социјалиста да није довољно брза у стварању независне Црне Горе. Тренутно, Републику Црну Гору и Србију повезује само Војска Југославије и контрола лета изнад ваздушног простора Југославије. Српске државе Србија и Црна Гора, толико су подељене, да немају ни заједничку валуту. Чак ни оне функције које се подразумевају за једну федералну државу. Црна Гора је изградила све институције једне самосталне државе. Црна Гора је издржавана државица од стране Запада. Држи се на стакленим ногама. Омогућен је криминал и шверц, као и све оно што је у Европској Унији бар јавно незамисливо. Значи, судбина Црне Горе, ако гледамо према њеном буџету, зависи искључиво од политичке воље и потребе Запада, односно, да ли ће Запад имати интерес да дестабилизује и даље српски простор и да ли ће и даље да користи Црну Гору као нож у леђа матици Србији. Мило Ђукановић није неко ко се за нешто пита. Можда богати свет Запада види у будућности Црну Гору као идеално место за прање новца и меку за богаћење од шверца. Милу Ђукановићу није лако. Страни партнер је превртљив. Све зависи од његове процене политичког тренутка. Ђукановићу је остало само да извршава постављене му задатке. Председник Црне Горе, Мило Ђукановић извинио се Хрватима. Он је у Цавтату, јуна 2000. године, приликом сусрета са председником Хрватске, Стјепаном Месићем изразио жаљење свим грађанима Хрватске за "сав бол, сва страдања и све материјалне губитке које им је нанео било који припадник Црне Горе у саставу ЈНА у тим трагичним догађајима". Овако нешто са српске стране може да изјави само уцењен човек и неко ко је продао душу ђаволу. Подгорички медији су, поводом извињења председника Црне Горе Хрватима, подсетили да је Ђукановић 1991. године, као црногорски премијер рекао: "Усташке формације најдиректније угрожавају Црну Гору и животе њених грађана. Хрватска је хтела рат и има га..." Ако ко коме треба да се извињава, онда је то свакако папа Павле Други и Стипе Месић, председник Републике Хрватске. Они су морали да се у име католичке цркве и хрватског народа извине српском народу. Геноцид над Србима почињен од стране Хрватске у време Другог светског рата, као и етничко чишћење српске Крајине које је отворено почело 1991. године, а завршено акцијама "Бљесак" и "Олуја" 1995. године је резултат унапред добро испланиране и вођене злочиначке акције од стране хрватског државног врха. Јуна 2000. године, влада Црне Горе упутила је Савету безбедности Уједињених нација документ о односима са Србијом. Документ су у целости објавиле подгоричке "Вијести". У документу се наглашава да се савезни органи користе не само против воље црногорских легалних власти, већ и против Црне Горе "с намером да је економски и генерално исцрпљују, политички дестабилизују и свргну демократски изабрану власт без устезања од покушаја да се изазову унутрашњи сукоби или грађански рат." У том срамном, издајничком и кукавичком документу пише да се Црна Гора успешно одупире разним политичким, војним, безбедносним и економским притисцима и блокадама које намеће Србија. Црна Гора, тако се истиче, ужива све већу подршку и помоћ нарочито од САД-а и Европске Уније. То потчињавање Западу је крунисано тако што је средином јула 1999. године новоименовани саветник за економска питања црногорског председника Мила Ђукановића, странац Стив Ханке изјавио да Црна Гора мора да има посебан монетарни систем. Ханке је, уз благослов тадашњег режима Слободана Милошевића и актуелне црногорске власти, легализовао немачку марку, као званично средство плаћања у Црној Гори и закључио да су у свету познате ситуације постојања два система у једној земљи, наводећи пример Кине и Хонг Конга. То значи да је Црна Гора званично постала протекторат Америке средином 1999. године. Априла 2001, председник Црне Горе, Мило Ђукановић, изјавио је у интервјуу француској новинској агенцији, да је "искрено разочаран поступцима међународне заједнице која је подржавала његово усмерење ка независности док је Слободан Милошевић био на челу Југославије. Западне владе са задовољством су одбацивале раније константне тврдње о улози Црне Горе, као меке организованог криминала где спадају кријумчарење оружја, проститутки, посебно цигарета. Међутим, истрага коју је спровео "Фајненшел Тајмс Дојчланд" показала је да је илегална трговина цигаретама далеко већа од оне коју су западне дипломате биле спремне да прихвате. "Од 1992. Црна Гора постаје огромна тржница кријумчарених цигарета" – каже Гинтер Херман, царински иследник немачке владе задужен за организовано кријумчарење цигарета.
XIНеколико месеци, како је изабран на место председника СРЈ, председник Коштуница примио ме је у свом кабинету. То је било моје прво виђење са председником Коштуницом. До тада никада нисмо разговарали. Једном сам га у својој изјави за штампу, много пре него што је постао председник Југославије, назвала "евнух политичарем". Замерила сам му што није ојачао Српску демократску странку и што није био ангажованији на политичкој сцени Србије. Деловао ми је као политичар, који у чекању, види своју шансу. Чекао је да га догађаји избаце на површину. Није ми се допадало то што није директније и отвореније кренуо много раније у политичке промене. Одувек је СДС имао реалну снагу и највећу шансу на целокупном српском простору. Коштуница је једини од лидера имао шансу да окупи најбоље људе око себе. СДС је опција која понајвише од свих других странака, Србији треба. Ми данас, на политичкој сцени Србије немамо озбиљнију демократску националну странку. Председник Коштуница је једини политичар у ДОС-у кога је народ искрено изабрао и кога је народ хтео за председника. Све друге странке је СДС са Коштуницом на челу, устоличио на власти. Зоран Ђинђић никада не би био изабран за председника Владе Србије да на изборима, поред имена Зорана Ђинђића, није стајао потпис Коштунице. Са председником Коштуницом разговарала сам о медијима. Рекла сам да, као председник државе, има полуге власти. А то значи да мора да ослободи медије. Нема слободне и демократске Србије без слободних медија. Централно питање за демократију је питање слободе медија. Узалудна је борба Срба за слободну Србију ако се глас Срба не чује. Рекла сам председнику Коштуници да је ДОС урадио историјску ствар, скинувши Милошевића са власти, али ДОС, овакакв какав је, не може и не сме да и даље остане на власти. ДОС је остао параван и заштићено мето са кога страначки лидери вуку сваки на своју страну. ДОС на власти је место где мали политичари великих апетита најлакше долазе до свог циља. Рекла сам председнику Коштуници, такође, да је пристао да буде тројански коњ и да и оно, што је најгоре у ДОС-у, благодарећи њему, дошло је на власт. И зато је његова одговорност највећа. Рекла сам му, да ако је то морало да се догоди 5. октобра, не мора тако да буде и даље. Господин Коштуница има историјски задатак, тешку улогу и максималну подршку Срба, а времена веома мало. Не радује ме што у последње време има превише Коштуничиних изјава а нема деловања. Обесхрабрује ме окружење председника Коштунице. Неки од њих су туђи, а не своји, без ауторитета и угледа. Да се питао господин Коштуница, мислим да их никада не би изабрао. Српски политичари још увек не воде српску политику. Још увек неко други одређује куда иду Србија и Црна Гора. Скакавци још увек једу наше године.
XIIСиромаштво земље, низак стандард, као и потреба за економским развојем и страним улагањима, не сме да отупи наша чула да не видимо шта нам се спрема. Од 5. октобра 2000, цензура у српским медијима је попримила недопустиве размере. Диктатура одређене владајуће елите у Србији и Црној Гори довела је до тоталног мрака у медијима. Пропаганда поново чини своје. С обзиром да је у питању дугорочна америчка политика и војна стратегија, за њену реализацију потребни су и људи. Енглези су нам наметнули и довели за председника странца Тита. Запад нам је увео комунизам и све време га финансирао. Американци су одржавали Милошевића на власти, док им је његова власт била потребна. Да ли ће њихов план и стратегија данас да се реализују до краја, када је у питању негативан однос према Србији, то такође зависи од наших политичара који су на власти, али и од самог народа. Дође фаза када и сили попут Америке, одговара више јак партнер који има подршку народа. Запад има моћ и силу. На нама није да му пркосимо. Знамо да морамо да уђемо у међународне организације. Питање је само како ћемо. Каква ћемо држава бити и да ли ћемо уопште личити на државу. Политичари ДОС-а говоре о реформама, а још увек нису донели нови Устав земље ни све важне законе. Они говоре о отвореним границама и уласку СРЈ у Европску унију, а ми не знамо где су границе те наше државе. ДОС говори о отвореним границама а ми још увек нисмо средили државу изнутра у политичком и свакаквом другом смислу да би личили на државу. Поједини политичари наше актуелне власти, као и велики број наших интелектуалаца говоре о морању лишавања дела државног суверенитета у корист суверенитета на нивоу Европске уније. Они нису рекли да смо ми земља без суверенитета. Када поједини данашњи политичари говоре о децентрализацији државе они раде на дезинтеграцији Србије као и Србије и Црне Горе. Говорећи о регионализацији, они раде на федерализацији Србије. Такозване независне експертске групе, покушавају да, кроз нови Устав, ударе темеље свему томе. Да смо окупирана земља види се и по томе што ДОС убрзано ради на легализацији грађанске државе кроз нови Устав, и давање некакве посебне аутономије Војводини. Форсирање приче путем медија о угрожености Јевреја и Рома у Србији и начин на који се то ради, крајње је тенденциозно. Требало би да послужи не стварној заштити људских права већ бржем доношењу анационалног устава анационалне државе, као и стварању нове националне мањине у Србији, Рома. Актуелна власт ДОС-а дозвољава да чиновници хашког Трибунала вршљају по Србији док с друге стране ДОС чини директно субверзију тиме што не покреће кривични поступак пред међународним судовима у Хагу против Хрватске, Босне и Херцеговине и Албаније за ратне злочине почињене над Србима, агресију и етничко чишћење српске територије у рату од 1991. године. Власт која показује бригу за народ и државу зна како се паралелно води унутрашња и спољна политика. Спољна политика мора да буде мудра, дипломатска и лукава. Унутрашња мора да буде искрена, мудра и у циљу јачања националног језгра и националне свести. Институције које су од националног значаја мора да буду јаке и од државе подржане. Јака Немачка жели да види слабу Србију у Еворпи. Тоталитарне империјалне силе запада раде на разбијању одбрамбеног система српских земаља кроз маргинализацију српске војске. Српска војска не сме да буде маргинализована. Ћирилично писмо мора да буде светиња. Наше православно свештенство би морало да се забрине и запита ко је све у њиховим редовима. Удба је, чак, и у наш свети Хиландар умешала своје прсте. Служба државне безбедности као и војне безбедности, мора одозго до доле у кадровском смислу да буде промењена. Државна безбедност, пре свега, мора да ради на чувању националних и државних интереса. Да спречи све оне, ма ко били, да раде против српске државе. Да оне политичаре које финансирају странци назове правим именом. То подразумева да правосуђе мора да буде независно. Наравно, потребно је да све то буде регулисано законом. Важне службе, као што је ДБ и њој сличне, мора да полажу рачун Скупштини, а не једном човеку. Зато политичари на власти имају обавезу и дужност да се побрину да на челу свих институција од националног и државног значаја дођу проверени људи и родољуби. То се никада неће догодити докле год нам други са стране доводе политичаре на власт и докле год се о кадровској политици у Србији одлучује по страним амбасадама у Београду. Оно што је најважније, то је да власт мора да буде смењива. Србија ће бити слободна и поштована, тек онда, када буде била демократска земља, када се закони буду поштовали и важили за све. Српска држава имаће будућност тек онда када српски политичари почну да воде српску унутрашњу и спољну политику. Само србомрсци и злонамерни то ће протумачити као сукоб са светом. Зато су важни слободни медији. То значи да ћемо имати јавно мњење, а то такође значи да ће народ моћи да реагује и да ће моћи да се определи за кога ће да гласа кад дође време избора. Зато је од судбоносног значаја да медији не смеју да дођу у руке странаца и зато је важно да медији буду слободни. Против слободних медија је само политичка мафија. Када сам 6. октобра 2000. године ушла у зграду Телевизије Србије на Кошутњаку и видела да је Човић у име ДОС-а, уз пратњу наоружаних људи довео Гордану Сушу на чело Информативног програма телевизије, то је био лош предзнак. То су ти сигнали којима можемо да препознамо куда иде Србија. Први период под режимом Милошевића је био период разбијања до уништења српских земаља. Овај садашњи период владавине ДОС-а је период политичког, економског, културног и духовног преуређења српског простора. Они то зову "Србија у тренду". Септембар 2001.
Библиотека | Индекс | Предговор |