Светлана Петрушић

УБИЦЕ СУ МЕЂУ НАМА

Стручна књига

Београд, 2002.

Предговор

Потреси који се догађају у српским земљама у последњих једанаест година наизглед остављају утисак великих и изненађујућих промена. Међутим, то је само наизглед. Ако погледамо цео XX век, бар што се српских земаља тиче, видећемо да од увлачења Србије и Црне Горе у Краљевину СХС, од довођења странца Тита на власт у Србију, Устава 1974. године, па од начина како је започео грађански рат на територији некадашње Југославије, од НАТО бомбардовања Републике Српске, Црне Горе и Србије, до промена које су уследиле после 5. октобра 2000. године, нема изненађења. У суштини, политички догађаји на Балкану представљају континуитет једне политике великих сила и давно написаног сценарија у коме једни догађаји савршено прате друге. Прошло је време када су мале државе саме организове и водиле ратове за свој рачун и своје циљеве. Данас, то не би пошло за руком ни много већим државама. Питање је само, како ће у свему томе и на који начин мали народи да сачувају себе и своју државу и на који начин ће се уклопити у политичке и војне планове великих сила. Сама помисао да нам светски тирани одређују ток историје, а не наша воља, а да нашу вољу најчешће убијају они који поседују моћ и силу, нешто је што делује поражавајуће. То сазнање ме вређа. Можда баш због тога, у све оно што сам писала, сваки пут бих уткала део себе.

Књига "Убице су међу нама", на неки начин је наставак моје прве књиге "И ћутање је злочин – Трећи светски рат је почео". У својој првој књизи више сам пажње посветила континуитету злочина и почињеног геноцида над српским народом до етничког чишћења српске територије, као и узроцима рата на територији некадашње Југославије који је почео 1990. године. У својој другој књизи обрадила сам проблем организованог политичког насиља, путеве реализације једне политике, као и методе долажења до политичког циља када је у питању територија означена као мета. Историјски гледано, нема бољег примера за све то од Србије и целокупног српског простора. Посебно сам се бавила унутрашњом и спољном политиком Милошевићевог режима, као и улогом тадашњих опозиционих лидера, данас политичара на власти. Велику сам пажњу посветила у књизи страдању Републике Српске Крајине, Срба у Босни и Херцеговини, драматичном путу ка опстајању Републике Српске, као и о српским земљама Србији и Црној Гори. Посебно место у књизи посветила сам улози Вашингтона и спољној политици САД-а. Данас се више не поставља питање да ли ћемо ући у неке међународне институције, већ како ћемо. О тим путевима "како ћемо" покушала сам да дам одговор и упозорим Србе шта нас све чека на том путу за који нова власт каже да је "транспарентан". Такође, покушала сам да одговорим на, за нас Србе, једно болно питање, куда данас иде Србија? У књизи су нашли место и моји ексклузивни интервјуи са многим утицајним људима из света, односно војног и политичког врха. Књига "Убице су међу нама", говори о нашим поразима и падовима, о сатанизацији Срба у свету, а понајвише од Срба у самој Србији, о посрнућу једне свете професије која се зове новинарство.

Ако ова моја књига представља бунт против тираније и против оних који се боре за власт ради моћи, онда је моја књига, свакако и моја побуна против свега онога лошег што је међу нама, али и у нама самима. Јер, да се толико лошег није изродило међу нама, свака тиранија над Србима би мање трајала.

Када кажем моја Србија, видим Србију добрих домаћина, племенитих људи, Србију без простоте, Србију одговорних Срба витешког понашања. Када кажем Србија и Црна Гора видим слободну демократску српску земљу у којој неће да крене брат на брата.

Они који нису Срби, често не разумеју шта то значи "Срби – небески народ", а то "небеско" је оно наше српско национално уздизање у духовности и моралу. То "небеско" је и наше уздизање у јунаштву и чојству. У последњих 60 година, често смо падали на том путу ка небеској Србији. Да бисмо достигли, као народ, то небеско уздизање, прво мора себе у себи да ослободимо оног што Србима није својствено, а то је психологија поданика. Срби воле слободу. Не воле неправду. Често сам говорила да није све у томе да узмемо пушку у руке и кренемо у јуриш. Мора да проценимо ко зове на јуриш и зашто. А када подигнемо мач и кренемо у јуриш, онда нема "крени-стани", онда мора да идемо до краја до коначне победе. У ових последњих 11 година било је много лажних позива на јуриш и много издаје. Ништа нисмо урадили на шта бисмо били поносни. Часно је гинути за слободу, али је, такође, једна од најтежих борби и борба да научимо да живимо за слободу. Поготово у овом времену владавине светске олигархије која је кренула у поход на свет називајући то глобализацијом света или новим светским поретком. Ми Срби носимо у себи неку доброту и неку наивност. То често наивно веровање без опреза доводи нас до националне трагедије.

Лажу сви они који кажу да су Срби ксенофоби и да су у сукобу са светом. Срби су традиционално добри домаћини, чак, више окренути свему оном што је туђе и долази из тог света неголи што су добри према себи самима. Штавише, толико су отворени, да све што долази споља, некритички прихватају. Наравно, све је то, често, ишло на нашу штету. Срби су само неповерљиви и плашљиви када је у питању спољна политика великих сила окренута нашој држави и целокупном српском простору. И ту је наш страх сасвим оправдан. То није никаква параноја, то је историјска чињеница. А да нисам у праву за ово што говорим историја би ме демантовала. Српска историја XX века, зависила је од политике великих сила. Због империјализма и користољубља, велике силе агресивно су се мешале у политички живот Србије и у политички живот целокупног српског простора, финансирајући оно нечасно. А то нечасно и криминално, достигло је забрињавајуће размере. Када погледамо како је тај исти Запад са САД-ом на челу управљао догађајима на Балкану у последњих 11 година и како суверено и данас влада нашим простором, онда је свако питање о поверењу Срба, када су у питању владе држава великих сила, сувишно. Чак, рећи за Милошевића да је био у сукобу са светом, гротескно је. Милошевић је био неко ко је само извршавао захтеве тог истог богатог и моћног света.

Актуелна власт ДОС-а каже за себе да је прагматична. Ми, наравно, као мала земља не можемо да очекујемо да будемо равноправни са једном светском силом као што је Америка. То ни Европи није пошло за руком. Међутим, актуелна власт у свом екстремном прагматизму схватила је да је партнерство са великим силама да се без отпора прихвата све што нам стиже са Запада. Боље речено, сваку уцену, претњу и диктат. У свој својој површности, егоизму и политичком дилентатизму, они мисле да је распродаја суверенитета прагматизам. Каква је разлика данас између ДОС-а на власти који снисходљиво, без имало достојанства, прима хладнокрвног убицу Солану који је стајао иза одлуке НАТО о бомбардовању Србије, Београда који је отворио врата Демаћију, идеологу шиптарских терориста, Левију, француском квазиинтелектуалцу левичару који је по задатку Србе називао фашистима. Каква је разлика између овог Београда сада, који је отворио врата којекаквим србомрзцима, и оног Београда пре 5. октобра 2000. године, када је у посету Милошевићу у сред Београда дошао Ејуб Ганић, ратни злочинац. Нажалост, никаква.

Примити из руку Жака Ширака, садашњег француског председника, орден Легије части и то, усред Србије, после бомбардоване Србије, нешто је што код слободољубивих Срба изазива презир.

Они који себе називају грађанима или мондијалистима, данас често пребацују Милошевићу да је измишљао издајнике у земљи. Да ли неко може да тврди да издаје није било?! Прво, сам Милошевићев режим био је у знаку издаје Србије и целокупног српског простора. Друго, шта се догодило 1997. године, ако не издаја? Уосталом, да није било издаје зар би Млошевићев режим толико дуго трајао колико је трајао?! Та издаја је била контролисана и заштићена. Једино у издаји српског народа једни друге нису издали.

Нисмо ми сви Срби Срби. Нити имамо заједнички национални интерес. Ми Срби који можемо да себе назовемо Србима, веома се добро разумемо. Ми тачно знамо шта су то наши национални интереси и које су то вредности за које је часно живети и борити се. Срби издајници, су корумпирани Срби, кукавице, фолиранти и опортунисти. Ми Срби имамо посебан назив за њих. Зовемо их фукара. Они славе славу, заклињу се у Српство и Светог Саву. По потреби, иду у цркву и моле се Богу. Ти, корумпирани Срби, прво су убили ону бољу страну у себи, убили су Бога у себи и свакодневно издају свој народ тупећи његову оштрицу. Отпаднике међу Србима не можемо да назовемо Србима. Они се никада нису осећали Србима. Они за себе кажу да су грађани света. Изјашњавају се као Југословени. Међу онима који су се изјаснили као Југословени, највећи број је Срба. Отпадници су углавном они који су променили веру својих предака или живе у мешовитим браковима или су деца из мешовитих бракова. Наравно, није у томе проблем, већ је жалосно то што су многи од њих, и када је она друга страна крива, увек на оној страни која је против Срба. А што се тиче српских комуниста, они никада нису ни могли да издају српски народ јер га никада у правом смислу нису ни осећали као свој. Напротив, кад год су могли, ломили су кичму Србима. Објавили су рат српској православној цркви. Једино што би могли да издају, то је њихова идеологија. До сада су показали да су веома жилави у томе и прилагодљиви сваком времену. Једини сукоб који је настао између мондијалиста је само сукоб у оквиру њихове комунистичке породице и њихове међусобне борбе за власт у којој се не бирају средства да се дође до циља.

Ништа тако страшно није, ни енглески државни тероризам, ни амерички државни тероризам као сазнање да је српска фукара распродала српску земљу да се српском главом трговало. Ништа тако поражавајуће није као сазнање колико се намножила српска фукара и којом брзином се множе српски отпадници.

Српско питање је питање слободе, људских права и демократије.

Логично је поставити питање зашто су срби, историјски гледано, народ који је на Балкану одређен да буде жртвован? Ми смо народ коме није дозвољена слобода избора. Разлог видим у следећем:

• Срби су државотворан народ, генетски поносан и слободољубив. Срби су витешки народ који у својој историји дугој и богатој, не познаје геноцид учињен над другим народом и оно што се зове плански злочин. Срби су народ јаких емоција дубоко везан за своју историју, културу и традицију. А то наше тиране нервира до лудила.
• Срби су православан народ традиционално окренут Русима. Наши тирани и ту виде проблем.
• Ватикан жели да православни народ баци на колена. Папа је уобразио да може да управља светом и да је он сам Исус Христос на земљи кога сви треба да следе. Папско понашање је препрека јединству хришћана.
• На путу ка новом светском поретску, Срби су послужили као експеримент. Наши тирани испробали су на нама и политичку и војну моћ. И још којешта.
• Срби немају савезника. Власт у Москви одувек је бринула само о себи и својим интересима. Често криминална, не брине ни о сопственом народу.

У последњих 60 година, што год смо више бивали анационални, постајали смо све већа жртва. То анационално данас, вратиће нашу земљу у време пре 60 година.

Морам да испричам нешто сасвим лично јер је то једна типична српска прича. Мој деда по мајци, Божидар Влаховић, предратни индустријалац имао је у Чајничу пилане. Основао је, пре рата, кухињу у основној школи за стотину сиромашне деце. Међу њима је било највише муслиманске деце. Радници који су радили код мог деде увек су били награђивани за свој рад, посебно у време празника. Дубоко су се поштовали исламски свети празници, баш као и наши православни. Одмах почетком Другог светског рата, када су у Босну ушли Италијани и Немци, и када је хрватски усташки поглавник Павелић дао знак, уз благослов немачких нациста и католичке цркве, да крену покољи над Србима, у Хрватској, Босни и Херцеговини такорећи није било српске куће у којој неко није страдао од муслиманске или хрватске руке. У многобројним јамама бачено је на хиљаде закланих српских жена и деце. У тадашњој Југославији, у време Другог светског рата, побијено је близу два милиона Срба. И да није било једног човека, моја мајка, мој ујак и моје три тетке, сви тада деца, доживели би исту трагичну судбину. Једна муслиманска организација у Чајничу добила је задатак да убије све виђеније Србе. Прва на листи била је породица мог деде. Само вече уочи тог испланираног злочина, муслиман, пријатељ мога деде, јавио је да ће доћи муслимани и да ће их све побити. Исто вече напустили су своју кућу и из Чајнича отишли код наших рођака у Србију. Мој деда је био демократа. Био је један од оних који су финансирали све оно што је Србију вукло напред. Видео је Србију као демократску, слободну и богату земљу. Наравно, заједно са Црном Гором. Црни барјак је ставио на терасу своје виле оног момента када је чуо да је влада Цветковић-Мачек потписала пакт са Хитлером. Умало да тада није главу изгубио. Он, Црногорац, био је дубоко несрећан и огорчен због оних Црногораца који су се у Титовој Југославији одродили од свог српског народа. Држао је говоре против Тита и комуниста. Једном приликом рекао је да Србијом владају три разбојника: Тито, Ђилас и Ранковић. Био је ухапшен. Провео је више од годину дана у самици у затвору у Јагодини. Због недостатка доказа, јер су присутни негирали да је деда то рекао, био је ослобођен. Касније се преселио са породицом у Београд. До дубоке старости, агенти Удбе нису га испуштали из вида. До смрти се није смирио. Мој деда по оцу, Цветко Марковић био је добровољац у Првом светском рату. Носилац је албанске споменице. На самом почетку Другог светског рата 1941. године и немачке окупације Србије, у своју кућу у Ваљеву примио је Словенце који су бежали пред Немцима. Ти Словенци избеглице у дединој кући имали су све. Били су окружени пажњом. И поред шесторо деце, мој деда је у своју кућу, као добар српски домаћин, нашао места за невољнике које никада до тада није ни срео, ни видео. Остали су у дединој кући све време окупације. И није само мој деда примио словеначке избеглице, њима су помогли и други српски домаћини у Ваљеву. Нашли су уточиште и по селима у околини Ваљева.

И како су нам то добро Словенци вратили? Прва подршка шиптарском насиљу над Србима на Косову и Метохији 1980. године кренула је из Словеније. Прва убиства голоруких Срба 1991. године догодила су се у Словенији.

И поред свега, у својој породици никада нисам осетила мржњу према муслиманима или према било ком народу друге националности. Нама Србима није својствена мржња.

Пишући књигу "Убице су међу нама" моја намера је да говорим истину, и то благовремено. Да оптужим онај корумпирани и криминални део Србије. Да укажем на нека погубна дешавања, пре свега, у матици Србији како бисмо их препознали и сасекли у корену. Свему што је погубно по народ и државу треба се супротставити на време. И садашња и прошла догађања показала су да не само што не умемо да проблем препознамо, већ и када препознамо, ми Срби често не умемо да се злу одупремо. Оно што нам треба је јака национална свест и духовни препород.

Београд, На Богојављење 2002. године

Аутор

Библиотека | Индекс | Почни читање