Ja sam predvideo da, nakon nesrece sa Lapitima i onoga sto se zbilo na Malejskom rtu, gde su kentaurski rod i njegova arkadska grana bili gotovo unisteni od Herakla, preziveli Noemis bezi sa Peloponeza. Ocevidno da je on morao negde kod Korinta preci na aticko kopno, a njegova prvobitna namera je u stvari mozda bila da preko Atike predje u Tesaliju, da u Tesaliji pronadje svoje kentaurske rodjake, one cuvene tesalske Kentaure, i da im se pridruzi. Medjutim, umesto toga se nasao u Elevsini.

Ja bih sada zeleo da objasnim zasto. Nasao sam izvesnu mogucnost, premda ona nije sigurna; jer, epizoda koju cu sada opisati nema kasnije na Argu nekih reperkusija, mada bi mogla biti pomenuta i objasnjena, a verovatno bi se Noemis setio o cemu je rec. Naime, on se na putu nasao na jednoj raskrsnici, na jednoj tromedji u danasnjem selu Levadiji koje se nalazi na putu izmedju Tebe i Delfijskog prorocista, odnosno Delfa. Ta raskrsnica u Levadiji je raskrsnica izmedju tog puta i jednog puta koji se iz Levadije na tom mestu odvaja i ide prema Orhomenu odnosno prema Lamiji. Ovo mesto je cuveno. Pretpostavlja se da je to ona raskrsnica o kojoj Sofokle govori u svojim tragedijama, raskrsnica na kojoj je Edip, ne znajuci da mu je to otac, ubio kralja Tebe Laja. Situacija je bila sledeca: praunuk Kadmov, kralj Tebe Laj, isao je iz Tebe prema Delfijskom prorocistu u nameri da tamo dobije pomoc u borbi protivu Sfinge, koja je pretila gradu i harala njegovom okolinom. S druge strane, od Delfa prema Tebi, odnosno najpre prema Levadiji pa prema Tebi, isao je Edip, koji se upravo vracao iz Delfijskog prorocista, doznavsi tamo da ce ubiti svog oca.

On je odlucio da se ne vraca u Korint da ne bi ubio coveka za koga je mislio da je njegov otac, kralja Korinta Poliba, i to je izazvalo nesrecu. Dakle, nesrecu je izazvao njegov pokusaj da izbegne sudbinu: tako se sreo sa Lajem. Taj put izmedju Delfa i Tebe je razlicit od onoga izmedju Tebe i Levadije: on prolazi, u stvari, kroz oranice i plodno zemljiste da bi se tek kod Levadije, gde pocinje Parnas, koji se vec iz daljine pre nego sto se dodje do Levadije vidi, zaslo se u brezuljkast, a zatim brdovit predeo dok se putnik ne zaustavi u planinama gde se nalaze Delfi.

O tom mestu govori Sofokle u nekoliko navrata, jer kada je Edip pokusavao da sazna sta se zbilo, bio je naredio da mu se pozove jedini preziveli iz grupe koja je pratila kralja Laja: to, dakle, znaci da je u pitanju bila grupa, sto se mora uzeti u obzr, a ne usamljeni kralj koji je isao za Delfe - potpuno je prirodno da je on morao imati svoju pratnju. To je jedan momenat, drugi momenat je da se Edip setio sta se tamo dogodilo, da se Edip setio kako je sreo i ubio nekog starog coveka kada je putovao prema Tebi, i da je to uradio na jednoj raskrsnici puta koji se razdvajao.

Na toj raskrsnici naci ce se u datom trenutku i Noemis. Noemis nece znati o cemu je rec, on je verovatno kraj puta, kraj te raskrsnice (onda mozda jos i nije bilo naselja, ja cu morati da vidim kako stoji sa arheoloskim ostacima, kome dobu pripadaju) zaspao, i onda je bio probudjen nekom larmom. Video je da se dogadja nesto izmedju jednoga mladoga coveka koji dolazi iz pravca Delfa i jednog starog coveka sa pratnjom koji dolazi iz pravca Tebe. To je bio sukob izmedju Edipa i Laja oko toga ko ima prvo na put, odnosno prvi pravo prolaza - dakle jedan trivijalan problem.

Noemis je video ubistvo i video da ga je pocinio jedan covek sa cijom nogom jednom nesto nije bilo u redu. Ja cu kasnije malo da objasnim sta je tome razlog. On nece znati da je to Edip, naravno, niti ce znati da je to kralj Laj, on ce to mozda tek na Argu saznati, ali sada uglavnom vidi jednu scenu, jednu okrutnu scenu koja, posle onoga sto je doziveo sa Heraklom, ostavlja na njega jos tezi utisak. Zato se on, smatrajuci da nema sta da trazi na severu, gde se ovakve stvari dogadjaju, vraca prema moru sa namerom mozda da ode na neko ostrvo. Zato i dolazi do mora i do Elevsine.

Ja nisam siguran hocu li ovo upotrebiti, da li mi je uopste potrebna ta cela komplikacija, ali je ipak sada belezim za rezervu, da bih je znao.

Da dodam jos i ovo: Noemis je primetio da mladi covek koji je ubio kralja hramlje. To je poticalo otuda sto je Edipu peta bila probodena jednim ostrim gvozdenim klinom. To se cinilo kako dete, koje je ostavljeno u bespucu da umre, ne bi moglo da se odvuce do puta i da na sebe skrene paznju. Citava prica ima jednu svoju istoriju koja prilicno lici na Edipovu. Naime, Apolon je Laju i Jokasti predvideo da ce Laja ubiti njegov sin, a zatim se njegovom zenom, odnosno svojom majkom Jokastom, ozeniti. Zato su oni tek rodjeno dete Edipa dali jednom pastiru kome je, medjutim, bilo zao da ga ubije. Nije ga ubio, odneo ga je u planinu. Tako je dete prezivelo, ali mu je, naravno, noga ostala povredjena. Ime Edip u stvari i znaci "covek sa povredjenom nogom". Toga se secao, taj podatak, ta slika mladog coveka s povredjenom nogom ostala je u svesti Noemisovoj.

Ako uopste budem koristio ta lutanja Noemisa pre nego sto ce stici do Elevsine, onda bih mogao da ucinim da on naidje na jos jednu cudnu scenu koja, zajedno s onom prvom, kao da ga uvodi u Elevsinu, na onu granicu izmedju istorije i mita.

Prvo cu ukratko ispricati pricu. Sizif se smatra osnivacem korintske dinastije. On je kaznjen od bogova da jednu veliku stenu gura uz brdo ali da nikad ne uspe da je dovalja do vrha, jer svaki put, neposredno pre nego sto bi stigao do vrha, savladala bi ga tezina stene i ona bi se otkotrljala u podnozje; tako je on morao da do vecnosti gura ovu stenu. Ta prica je poznata i iz filosofskog eseja Albera Kamija Mit o Sizifu, u kojem on ljudsku poziciju uporedjuje sa Sizifovom.

Ne bi bilo nemoguce da, verovatno pre nego sto ce videti ubistvo koje ga vraca prema Elevsini, Noemis dodje do jednog brda (jer to je tu, u tom trouglu izmedju Korinta, Atine, Tebe i Delfa: treba samo pronaci to brdo ukoliko ono vec nije u mitu obelezeno), gde bi sreo jednog coveka koji gura stenu uz brdo, a zatim video kako se ta stena vraca i covek ponovno zapocinje svoj posao. Moguc je jedan dijalog izmedju njih, dijalog koji Noemis nece shvatiti i drzace da je covek lud. Zapravo, vec se sada razvija jedan odnos Noemisa prema onome sto dozivljava. Ubistvo koje je video, kome je prisustvovao kada je Edip ubio Laja, takodje mu se cini ludackim s obzirom na razlog. Ovo sto sada cini Sizif je apsolutno manijacka jedna situacija, jer njemu izgleda da Sizif u svakom trenutku moze da ostavi taj kamen i da ga dalje ne gura. Uostalom i samo guranje kamena, necega nepotrebnog, uz brdo - vec i to je krajnje suluda stvar, a zatim, cim dodje u Elevsinu, taj ludi svet u koji je zapao postaje jos ludji i Noemis onda ulazi u mit. Time ja hocu da kazem da, u stvari, normalnom coveku sve sto se zbiva u mitu izgleda nerazumno, bez uzroka, potpuno van logike one stvarnosti u kojoj on zivi i koju on postuje.

Noemis ce tek na Argu da sazna istinu o Sizifu, ukoliko ja budem mogao da povezem Sizifa po poreklu sa jednim od Argonauta, onda ce to biti put da se sazna i sudbina Sizifova.

Borba o prevlast nad Delfima i delfijskim prorockim kultom izmedju Dionisa i Apolona zavrsila se nekom vrstom kompromisa. Apolon, bog sunca, dobio je vlast nad danom i svim onim stvarima koje se dogadjaju pod suncem, a Dionis je dobio vlast nad mrakom, nad noci i znanjima onih tajni koje pripadaju donjem svetu.

Da dodam jos i to da se fizicki lik Apolona najbolje moze videti na Apolonu Belvederskom u Vatikanskom muzeju.

U Belesci 20 bih vrlo ukratko ispricao sudbinu dva brata, kralja Atreja i njegovog brata Tijesta, koji pripadaju Pelopidima, odnosno Pelopovi su naslednici i unuci Tantalovi. Upravo zbog toga sto se naslednici toga imena i nosioci mitskoga nasledja nalaze medju Argonautima, a sto je Argonautika zapocela oko koze jednog jagnjeta koje se nalazilo u osnovi sukoba izmedju Atreja i njegovog brata Tijesta, sve ce se to razjasniti na Argu, odnosi su vrlo komplikovani, a ja cu ih ovde vrlo kratko ispricati.

Sukob izmedju brace Atreja i Tijesta nastao je uglavnom zbog posedovanja kraljevine, sto je bilo komplikovano odnosima koje je imao Tijest sa Atrejevom zenom Aeropom i jednim jagnjetom koje je kasnije postalo uzrokom puta Argonauta za Kolhidu. To nije bilo sasvim obicno jagnje, bez sumnje je bilo simbol, jer su i Tijest i Atrej bili kraljevi jedne stocarske nacije. Homer govori o Atreju kao o pastiru svoga naroda, a za Tijesta kaze da je bio bogat u stadima. Izgleda da je to njihovo stado bilo zajednicko i otuda je nastao sukob, dakle to je istovremeno i simbol sukoba za borbu oko kraljevstva.

Atrej se jednom prilikom obavezao da ce Artemidi zrtvovati najbolju zivotinju iz svoga stada i ona ga je iskusala na taj nacin sto je u njegovo stado stavila i jedno jagnje sa Zlatnim Runom. On nije mogao da odoli, a da ga ne zadrzi. Na kraju je zrtvovao, prema svome obecanju, zivotinju, ali je zadrzao Zlatno Runo. U svakom slucaju je, nezavisno od toga, Tijest kovao zaveru sa Atrejevom zenom, u koju se bio zaljubio, i sada sva tri elementa ravnopravno ucestvuju u tragediji Atreja i Tijesta, odnosno Pelopove kuce, jer su sva tri momenta - zena, jagnje i kraljevstvo - bili nerazlucno povezani i onaj koji je posedovao jednu trebalo je da poseduje i dve druge stvari. Ko je posedovao jagnje njegovi su bili i zena i kraljevstvo, ko je imao zenu morao je dobiti i jagnje i kraljevstvo, a ko je imao kraljevstvo njegovi su bili zena i jagnje.

Jagnje je bilo, na neki nacin, simbol kraljevstva u Mikeni, sto sugerise da su kraljevi u to vreme bili takodje i prvosvestenici lokalnog bozanstva. Kasnije je ta svadja resena posredstvom Zevsa u korist Atreja, a jos kasnije Atrej se pretvarao da zeli pomirenje sa svojim bratom i da zeli sa njim deliti kraljevstvo. Pozvao ga je na gozbu i na toj gozbi je ubio Tijestove sinove i posluzio mu ih za jelo. Jedini koji se spasao bio je najmladji, Egist. Ovaj strahoviti zlocin, koji istovremeno ukazuje na zrtvene obicaje starijih perioda, ponavlja se vise puta kroz mit i ukazuje mi na vezu izmedju mita i stvarnosti. Ja cu o tome nesto kasnije govoriti. Sad cu smao da spomenem da je i rodonacelnik kuce Pelopove, Tantal, posluzio bogove svojim sinom Pelopom i da je samo Demetra okusila tu hranu, a zatim da za to postoji jedan jos stariji arhetipski nacrt u Kronu, koji je jeo vlastitu decu i od koga se jedva spasao sin Zevs.

Sada bih ovde iskoristio priliku da pomenem paralelu izmedju mitskih ponavljanja i onih ponavljanja kojima se ja sluzim u Zlatnom Runu. Ovo ponavljanje kojim se ja sluzim predstavlja u stvari, na neki nacin, ponavljanje arhetipskih ponavljanja u mitu, isto onako kao sto se zrtveno zdranje svojih potomaka, kasnije pretvara u drugu vrstu antropofagije, koja vise nema ritualni vec jedan sasvim drugi karakter. To vazi za Kronovo zdranje sopstvenih sinova, za ubistvo koje je Tantal izvrsio nad svojim sinom i sluzenje bogova njegovim mesom, - zatim za gozbu koju je Atrej priredio Tijestu gde je na trpezu izneo njegove sinove. Sve to, ukljucujuci cak i jos jedan primer koji nije potpuno jednak ali je prilicno slican - slucaj u kome je pripadnik jedne druge mikenske kuce, Herakle, naslednik linije Perseja, druge dakle mikenske, persejske kuce, takodje ubio, spalio svoje vlastite sinove - sve se to u stvari u mitu ponavlja i iz tih ponavljanja, antropofagicnih ponavljanja (zato ja mnogo i govorim o ljudozderstvu) radjaju se i ona ponavljanja u istoriji i ona ponavljanja u simeonskim zivotima kojima ja dajem najvise prostora kao izrazu te ljudske istorije.

Dodajem ovde genealogiju kuce Pelopove u najopstijim crtama. Tantal je imao sina Pelopsa, Pelop je imao Atreja i Tijesta. Tijest je imao one sinove koje je Atrej ubio i Egista, a Atrej je imao Agamemnona i Menelaja. Agamemnon je imao Ifigeniju, Elektru i Oresta. Odatle sada treba izvuci liniju prema Argu.

Ovde ce biti rec o ubistvu Agamemnonovom, koje je izvrsila supruga Klitemnestra nakon njegovog povratka iz Trojanskog rata. Ovo ubistvo se odigralo u kupatilu i ono, naravno, ima i svoj narativni nivo, ali mene u prvom redu interesuje onaj simbolicni nivo koji mogu upotrebiti u Argu. Taj simbolicni nivo potice od okolnosti u kojima je ubistvo izvrseno i od procesa koji je prethodio samome ubistvu. Ocevidan je jedan ritualni ton u citavom tom procesu: ubistvo i sve sto mu je prethodilo u tom kupatilu predstavljaju u stvari neku vrstu obrednog ubistva.

Klitemnestra je najpre oprala i ocistila svoga muza Agamemnona od krvi i zemlje Trojanskog rata, i na taj nacin izvrsila ritualno ciscenje, ono isto kome se podvrgavaju Indusi kada ulaze u Gang ili kada se ulazi u reku Jordan. Ovde zatim dolazi do potpune i ceremonijalne promene odece, isto onako kao sto se ona obavlja u jevrejskoj, muslimanskoj ili klasicnoj grckoj religiji.

Voda ima simbolicno znacenje ciscenja, ali ona istovremeno na neki nacin predstavlja i granicu prema jednom drugom svetu. To, dakle, znaci da se vrsi ubistvo, a onda se prelazi u jedan drugi svet. Ovome cu sada da posvetim nesto vise paznje, jer se ovde voda pojavljuje kao simbol kojim cu se ja sluziti i u Argu. U prvom redu, Argo koji odlazi po Zlatno Runo, odnosno po smisao zivota, plovi vodom, dakle tom granicom izmedju dva sveta. Ta granica izmedju dva sveta je, naravno, i granica izmedju materijalnih svetova, jednog i drugog, kao sto, na primer, Crveno more odvaja dva mitska sveta, kao sto se Noje, koji je preziveo jedan svet, iskrcao na Araratu, ploveci vodom potopa kao na vrhu drugog sveta: kao sto, dakle, vode materijalno razdvajaju svetove, tako one razdvajaju i duhovno - pa tako treba shvatiti krstenje, hriscansko krstenje, jer se vodom kojom se dete krsti ono iz jednog sveta prenosi u drugi, duhovni svet. Dakle, u tom je smislu Argo putovanje kroz vodu u jedan drugi svet. Za Noemisa ce se pokazati da je to upravo tako.

Jedan drugi momenat takodje je povezan sa vodom. Voda je simbol ponovnog radjanja. Dakle, vatra je kod mene simbol umiranja, a istovremeno i put ka ponovnom radjanju. Ovde se vrlo jasno u mojoj interpretaciji mita vidi na koji je to nacin ponovno rodjen, samo ovoga puta u paklu, Noemis. On je izbacen posle plovidbe vodom na trakijsku obalu. On je jos uvek mokar od te vode u kojoj se ponovno rodio, ali ponovno rodio u paklu da izdrzi kaznu koja je dosudjena Hironu i Kentaurima, koju je Hiron zapravo i trazio trazeci da zameni Prometeja u paklu.

Nije to jedini slucaj izbacivanja na obalu na koji bih se mogao pozvati. Puno puta u mitu to izbacivanje na obalu dolazi kao posledica pokusaja ubistva, dakle predstavlja u stvari na neki nacin novo radjanje. Persej, na primer, koji je stavljen u sanduk i pusten da umre na moru, bio je izbacen na ostrvo Serifos i tamo je bio prihvacen za kralja. Prica o Mojsiju je poznata - on je takodje, da bi ga spasli od Egipcana, pusten niz reku u kotarici. U evropskim mitovima, velskim na primer, itd. ima takodje slicnih prica. Prema tome, i moj Noemis je pusten niz vodu i iskrcao se u paklu, odnosno u Trakiji. To je bila njegova nesreca - njegovo ponovno radjanje uvelo ga je, u stvari, u istoriju, ali time je on zapravo bio kaznjen, jer bozanska kazna Kentaurima znacila je u stvari to, samo je imala razne stadijume. Pretvoriti se u coveka, znaci uci u istoriju. Hiron je u medjuvremenu bio pogodjen, kao besmrtan morao je umreti i trazio je put u pakao. Na taj nacin su se put u covecnost i put u pakao izjednacili, i Noemis se nasao na obali u Trakiji, u istoriji i u vremenu.

Postoje dva interesantna momenta u mojoj prici. Najpre ta odluka o samoubistvu koju donosi Noemis u Elevsini, odluka je, u stvari, koja mu je na neki nacin nametnuta bozanskom zapovescu, jer se on morao, kao predstavnik Hirona, odnosno kao Hiron, smestiti u paklu da tamo zameni Prometeja. Da bi to moglo da se obavi, on je morao da umre, dakle Hiron, odnosno Noemis, morao je da umre, a jedini nacin u ovim okolnostima je bio da izvrsi samoubistvo, dakle da na taj nacin pocini, u nasem hriscanskom smislu, greh, a istovremeno da pocini greh protivu odluke bogova, mada ovo drugo nije potpuno izvesno.

Drugi momenat koji je interesantan (pored dakle ovog momenta u kome njegova odluka o samoubistvu, iako izazvana licnom nesrecom i tragicnom vizijom sveta, koju su opet Bogovi zapravo doneli) za razliku od ovoga je paradoksalan i gotovo groteskan. Noemis mora da sidje u pakao. Njemu je dosudjen pakao, ali on to ne zna i on, u trenutku kada je u Elevsini i kada je u drustvu Demetre i kada vidi kako iz one pecine koja lici na otvorena usta izlazi mlada devojka u pratnji mladica sa kolima, nema pojma da ona dolazi iz pakla i da on gleda u ulaz u pakao, premda ce njegov ulaz biti drukciji. Njegov ulaz nece liciti na tu pecinu, njegov ulaz ce biti jedna obala, jedna pusta obala, na koju ce ga izbaciti voda novoga radjanja.

Na 150. strani pisac razvija jednu staru teoriju koju cu ja ovde interpretirati zbog toga sto je za mene veoma vazna, jer tumaci, odnosno obelezava, one tacke u vremenu i prostoru u kojima se realnost kako je mi vidimo moze probiti kako bi se dospelo do jedne druge, opstije realnosti. To s jedne strane, a s druge - to su one tacke u vremenu i prostoru u kojima se moze obaviti, uciniti nesto sto inace, u superponiranim svetovima mimo tih spojnica, nije moguce uciniti. Mi u Agamemnonovom ubistvu vidimo da je Klitemnestra sekirom ubila muza u onom trenutku kada je on bio izmedju dva sveta - niti je bio u vodi, niti na zemlji. Mi smo videli da je tada sa njega bila svucena odeca rata, Trojanskog rata, i da je trebalo da bude odeven u odecu doma, dakle da se nasao opet izmedju dva sveta. Ali Klitemnestra ga nije obukla u odecu doma nego u jednu mrezu, u stvari tako da nije bio ni obucen ni go. To su zapravo one sastavne tacke u prostoru i sastavni momenti u vremenu kada se suprotstavljene realnosti susrecu i kada se kroz njih na tim tackama moze prodreti, zbog toga sto tu ne vaze striktni zakoni ni jedne ni druge realnosti; tu je, dakle, slabo mesto kroz koje se moze prodreti. Tako se, u vremenu, tim momentima moze, na primer, smatrati prvi dan novembra kada mrtvi hodaju i vestice vladaju, i kada se mogu uciniti stvari koje su inace zabranjene. To je zbog toga sto se mi nalazimo u vremenskoj tacki koja nije ni stara godina ni nova godina. Slicni tome su prelasci iz sezone u sezonu, kao sto je, recimo, prvi majski dan ili po modernom kalendaru - vece nove godine. Generalno uzevsi u vremenu, to je 12 casova, to je momenat u kome se vremena, dva opozitna vremena, preklapaju i gde njihove stvarnosti nisu toliko jake, i kada obrazuju jednu trecu, visu stvarnost u kojoj je moguce uciniti ono sto se inace ne moze: zbog toga se ponoc smatra vesticijim casom, casom carobnjaka, casom nemogucega.

O toj filosofiji mitskoj moram voditi racuna i podesavati izvesne dogadjaje upravo na taj nacin: u vremenu kako sam rekao, a u prostoru je to vec lako, jer su to obicno obale, gde se susrecu svet kopna i svet vode, vrhovi planina gde se susrecu svet kopna i svet vazduha itd., ukljucujuci i pecine gde se podzemni svet spaja sa nadzemnim svetom.

Nalazim na 153. stranici jedan podatak za koji nisam znao. Naime, pisac kaze da se u nekim mitovima Kastor i Polideuk ne smatraju izdancima istog spoja, naime poneki put se smatra da jedan ima smrtnog a drugi besmrtnog oca. U Argonautici ja moram izabrati jednu od dve varijante. Meni se cini da cu izabrati varijantu po kojoj obojica poticu od besmrtnog oca.

Mikenska civilizacija, o kojoj ja zapravo, sa njihovim minojskim prethodnicima, govorim u Zlatnome Runu, odnosno u VII knjizi, kolabirala je u celoj Grckoj negde u periodu kasnog XIII veka. Pretpostavlja se da je uzrok najezda dorskih plemena.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Sreda, 9