Bez obzira na radikalno negativan stav hriscanstva prema paganstvu, zanimljivo je stanoviste Svetog Avgustina, prema kojem je paganstvo, odnosno mit:

"(…) samo ogrubljena bozanska istina koju su u pradavna vremena saopstili praoci, odnosno da su paganski bogovi zli demoni, koji su uspeli da ljude odvoje od nekadasnje prave vere. (…)"²⁵

U tom shvatanju krije se priznanje da u sustini mitova, bez obzira na misljenje o njihovoj paganskoj iskvarenosti, lezi ona sustinska praistina sveta i njegove sudbine.

Tokom XVIII stoleca dominiraju, kako Srejovic kaze, dva pravca koja i do danas vaze: jedan prosvetiteljski, koji tezi demitologizaciji, i jedan romanticarski, koji je usmeren ka remitologizaciji drustva i kulture. Nije nimalo cudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Volter i Didro, a isto tako nije cudno da remitologizaciji drustva teze jedan Herder i jedan Seling.

Ono sto ja cinim u stvari nesumnjivo je remitologizacija i pokusaj da se drustvena istorija i drustvena buducnost, buducnost coveka, objasne njegovom najdubljom prosloscu, gde je skrivena njegova pokretacka istina.

Nalazim da ono sto su cinili Lafito i Fontenel, uporedjivanjem grckih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem paznje na njihovu medjusobnu slicnost i povezanost, dakle na istu sustinu, da je to zapravo nastavak onoga sto je zapoceo Herodot.

Sad slede dva citata, takodje pod Beleskom 89, koji ilustruju, narocito ovaj drugi, jedno moje osobno shvatanje, odnosno pravac u kome se moje shvatanje razvija. Srejovic kaze, na XIX strani Uvoda:

"(…) Proucavajuci anticku skulpturu, J. Vinkelman je shvatio da mit nije isprazna izmisljotina vec celovito shvatanje sveta, i to na najvisem nivou, (…)"

"(…) Seling, kao i Herder, smatrao je da mitologija nastaje iz poetske imaginacije. On je medjutim ovaj stav dalje razvio: mit je ne samo osnova i paradigma poezije vec je neophodni uslov i pramaterija svake umetnosti. Uveren da je umetnicko stvaralastvo najznacajniji saznajni proces, Seling je prvi istakao da je suprotnost izmedju mita i logosa samo prividna, da mit ne razresava samo najvece filozofske probleme vec i poslednje tajne zivota. U tradicionalnim pricama o bogovima i herojima sadrzane su prave istine i duboka znacenja. Ova znacenja, medjutim, ne smeju da se ogranicavaju i medjusobno razdvajaju, jer cim se istakne samo jedno, mit se iskrivljuje i raspada.

Na stranu ovo misljenje o mitu kao paradigmi poezije i o umetnickom saznanju kao najvisem saznanju, sto je diskutabilno; ono sto mene privlaci Herderovim, odnosno Selingovim u prvom redu, razresenjima jeste uvidjanje da se u mitu ne razresavaju "samo najveci filozofski problemi vec i poslednje tajne zivota". Dakle, mit nije misljenje o zivotu, mit je u stvari zivljenje u slikama izrazeno.

Na strani XX Srejovic u fusnoti daje dve knjige, od kojih sam jednu citao. To je Grim, Deutsche Mythologie, izdata 1844. godine, a bavi se drugom knjigom, takodje u fusnoti spomenutoj, Krojcer, Symbolik und Mythologie der alten Volker, besonders der Griechen I-II, Lajpcig 1810. godine. (To je u stvari krojcerova simbolika i mitologija starih naroda, narocito grka. Za Krojcera kaze Srejovic da je u tom svom delu tvrdio kako:

Ovo misljenje priblizuje se na neki nacin Herderovom misljenju, samo je ublazeno. Najvisa mudrost nije isto sto i sustina zivota. Najvisa mudrost je nesto sto tu sustinu moze do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitoloski prikaze, ali to nije izraz te sustine, njen pravi i puni izraz, to nije sama sustina zivljenja, to je razmisljanje o sustini zivljenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greske, odnosno moze se pogresno misliti, pogresno shvatiti. To znaci da se Krojcer na izvestan nacin udaljuje od radikalizma Herderovog, pa prema tome i od shvatanja koje meni odgovara.

Ja ne znam ovu drugu knjigu koju spominje Srejovic; to je J. Geres, koji je napisao istoriju mitova azijskog sveta, (Mythengeschichte der asiatischen Welt), 1810. godine. Taj Geres kaze jednu stvar koja se najvise priblizava mom shvatanju. On veli:

"(…) da je u mitovima vec sadrzana sva buducnost, sve filozofske, umetnicke i religijske istine. (…)"²⁶

Ovo na stranu; medjutim, ono sto je meni ovde interesantno jeste mit koji dolazi iz proslosti i koji nas obavestava o nasoj sasvim odredjenoj i neizbeznoj buducnosti.

Misljenje pisca Butmana, koga ne poznajem, predstavlja u stvari redukciju jednog mog stava. Naime:

"(…) Butman uvidja da se mitologija sastoji iz dva osnovna elementa - istorijskog i poetskog. (…)"²⁷.

Ja sam mit shvatao kao jednu misaonu - recimo sad misaonu, a zapravo je ona ontoloska - konstrukciju, koja je sastavljena iz tri nivoa i gde se ovaj poetski nivo nalazi u sredini, povezujuci nizi, odnosno istorijski, i visi, odnosno ontoloski, nivo. Ocevidno, Butman ontoloski, dakle onaj najbitniji, najsustinskiji nivo odbacuje i zadrzava se samo na istorijskom i poetskom.

" (…) Ipak se u naucnom proucavanju mitologije XIX i XX veka uocava pet osnovnih orijentacija, koje se diferenciraju zavisno od toga da li se mitotvorstvo objasnjava fenomenima prirode (skola mitologije prirode), istorije (istorijsko-filoloska skola), kulture (etnolosko-antropoloska skola), drustva (socioloska skola) ili ljudskog duha (psiholosko-filozofska skola). (…)"²⁸

Ja cu ovde sada u raznim beleskama dati samo kratka rezimea i prepricavanja tih osnovnih skola, cije sam predstavnike tu i tamo citao, ali moram priznati u jednom ogranicenom vidu. Na primer, citao sam Malinovskog, citao sam Levi-Brila, Kuna, F.M. Milera itd., ali jedan niz licnosti poznajem samo preko fusnota.

Ona se odnosi na ovu prvu skolu, skolu mitologije prirode. Ona se u svom poreklu:

"(…) poziva (…) na Platonove reci da su prastari predstavnici Grcke obozavali Sunce i ostala nebeska tela i tvrdi da se pri proucavanju porekla kulta i religije svih naroda sveta uvek otkriva da je religija samo ono sto priroda utiskuje u ljudsku dusu. (…)"²⁹

To znaci da se u ovoj skoli u stvari mit tumaci odnosom prema prirodi, da on opisuje ljudski odnos prema prirodi.

"(…) Miler je razvio cuvenu tezu da se mitologija indoevropskih naroda svodi pretezno na solarnu mitologiju i da je mit patoloska pojava", sada Srejovic citira Milera, "zbolest jezikaz, zmracna senka koju jezik baca na misaoz. (…)"³⁰

Iz ove skole citao sam Milera Eseje iz komparativne mitologije u oksfordskom izdanju 1856. godine i Malinovskog Mit u primitivnoj psihologiji u njujorskom izdanju 1926. godine.

U njoj se govori o drugoj istorijsko-filoloskoj skoli, ciji je romanticarski prethodnik jedan drugi Miler, K. O. Miler. Srejovic kaze da je on:

"(…) prvi koristio arheoloske, istorijske i filoloske podatke da bi dokazao da grcki mitovi nisu drevna mudrost niti delo indijskih svestenika vec da ih je stvorio grcki narod, i to da bi ovekovecio i osmislio svoju istoriju. (…)"31

Od predstavnika ove skole citao sam naseg Cajkanovica, koga imam, Mit i religija u Srba, izdanje "Srpske knjizevne zadruge", a pored toga cini mi se da sam citao i Ota Die Götter Griechenlands iz 1929. godine u nekom prevodu, ali to moram da konsultujem Dnevnik i da vidim sta znam o tome. Srejovic kaze da Oto u svom cuvenom delu Bogovi Grcke koje sam sad spomenuo, da je

"(…) on (…)" tu "dokazivao da je homerski svet bogova i heroja daleko od vremena kad se mit stvarao i da je za pravilno razumevanje mitologije neophodno da se prava mitska rec izdvoji od kasnijih literarnih dodataka. (…)"32

Na taj nacin se u stvari vidi da se Oto udaljuje od ove istorijsko-filoloske skole i da se nekako priblizava zastupnicima etnolosko-psiholoskog tumacenja mita. Srejovic zatim dodaje:*

"(…) zato i nije cudo sto se njegov najbolji ucenik K. Kerenji", koga citam, nekoliko knjiga imam njegovih kod sebe, "potpuno odvojio od istorijsko-filoloske skole i pristupio psiholosko-filosofskoj. (…)"33

Dakle, skoli koja u stvari mene najvise interesuje i koja se, imam utisak, najvise poklapa sa mojim shvatanjima.

Od predstavnika etnolosko-antropoloske skole citao sam Frejzera The Golden Bough, Tejlora Primitive Culture, koja je izdata u Londonu 1871. godine, a sada u fusnoti primecujem da je kod nas izasao neki zbornik pod naslovom Mit, tradicija, savremenost. Vidim jedan prilicno opsezan zbornik na tu temu koji bi trebalo da nabavim. Sad cu pogledati u indeksu da zabelezim ko je to izdao i kada. Zacudjujuce - tu indeksa odnosno bibliografije nema, ali sam u jednoj fusnoti na strani XIII naisao na neke podatke. To je zbornik koji se zove Mit, tradicija, savremenost, a izdalo ga je "Delo" u Beogradu 1973. godine.

Tejlor, koga Srejovic citirajuci nekoga naziva "Darvinom antropoloske nauke", pokusao je:

"(…) da dokaze da je animizam prvobitna religija covecanstva". I on je zbog toga "(…) morao da mitologiju svede na obicne fantazme, na ono sto primitivan covek vidi u snovima, bolestima i vizijama, a sto njegova svest zatim pretvara u stvarne likove i dogadjaje. (…)34

"(…) najznacajniji predstavnik klasicnog etnoloskog pravca u istrazivanju mita, nije imao razumevanja za tradicionalne price o bogovima i herojima. U svom obimnom i dragocenom delu Zlatna grana on je sakupio etnolosku gradju iz gotovo svih delova sveta da bi dokazao da je ljudski duh istorodan, da sve razlike koje se uocavaju u verskim shvatanjima oznacuju samo razvojne stupnjeve i da je magija starija od religije. Razumljivo je", kaze Srejovic, "da mit u ovoj konstrukciji ne moze zauzimati znacajnije mesto (…)".35

Da bi ovo, po mom misljenju krajnje uprosceno i redukcionisticko, shvatanje mita ilustrovao, Srejovic navodi dve fraze iz Frejzerovog predgovora za Apolodora, The Library, odnosno Biblioteka, izdato u Londonu 1921. godine, knjigu kojom raspolazem. Na engleskom, prema mom primerku knjige, to Frejzerovo misljenje na strani XXV glasi:

"(…) By myths I understand mistaken explanations of phenomena whether human life or external nature. Such explanations originate in that instinctive curiosity concerning the causes of things which, at a more advanced stage of knowledge, seeks satisfaction in philosophy and science. But being founded on ignorance and misapprehension they are always false, for were they true they would seize to be myths. (…)"

Ovo je zaista prilicno nedostojno dijalektike Frejzerove, kojom on i te kako ume da se koristi kada se nalazi na planu empirijske etnoloske gradje.

"(…) and that the three riper products of the human mind which correspond to this, its crude creations, are science, history and romance. (…)"

"(…) Pod mitom se podrazumeva", kaze Frejzer, "netacno objasnjavanje fenomena, bilo ljudskog zivota bilo spoljne prirode. Ova objasnjenja poticu iz zelje da se objasne stvari koje, u razvijenijem stupnju kulture, tumace filozofija i nauka. Posto su zasnovana na nepoznavanju i nerazumevanju, ova objasnjenja su netacna, jer da su istinita ne bi bila mit…". Trta, vrta. "Tri zrela produkta ljudskog uma koji se suprostavljaju mitu, legendi i bajci jesu nauka, istorija i roman."36

Ima se utisak da se racionalizacijom ovih etnolosko-antropoloskih gledanja, stiglo, i to naravno preko marksizma kao redukcionisticke teorije, do poznatog sovjetskog strucnjaka Mara, cija su gledista jedno vreme bila u Sovjetskom Savezu neprikosnovena. Ona povezuju

"(…) razvoj mita sa promenama drustveno-ekonomskih formacija, sa smenom matrijarhat-patrijarhat. (…) Mit se rascvetava na raznim stupnjevima prvobitnog drustva", kaze Srejovic objasnjavajuci tu marksisticku teoriju, "i u njemu se odslikavaju rodovski odnosi u svoj svojoj istorijskoj konkretnosti. (…)37

Zanimljivo je to da kada god, bilo gde u nauci ili filosofiji, razgrnemo marksizam ispod njega vidimo simplifikaciju, i obrnuto - gde god vidimo simplifikaciju, razgrnuvsi je, nalazimo marksizam.

Pod ovom istom Beleskom 94. ima jedna beleska Srejoviceva o Malinovskom, koja mi se cini interesantna:

"(…) Nasuprot ovim evolucionisticko-istorijskim shvatanjima, koja se vise zasnivaju na Morganovim i Engelsovim koncepcijama o razvoju drustva nego na empiriji", naravno, "B. Malinovski zapostavlja opsta istorijska kretanja i posmatra mit u vezi sa konkretnim drustvom i kulturom, sa ritualnim postupcima, moralnim idejama, drustvenom organizacijom i prakticnim aktivnostima odredjenog plemena. Mit je, prema Malinovskom, 'sastavni i aktivni deo primitivne kulture', a nastaje 'kad obred, ceremonija, ili drustveno odnosno moralno pravilo zahtevaju opravdanje, potvrdu proslosti, stvarnosti i neprikosnovenosti'. Price o bogovima i herojima zive 'ne zbog praznog interesovanja, ne kao izmisljene ili cak istinite, vec su za domoroca opis iskonske, obimnije i znacajnije stvarnosti koja odredjuje sadasnji zivot, sudbine i aktivnosti ljudskog roda,38 cije poznavanje daje coveku motiv za ritualne i moralne akcije, kao i uputstva kako one treba da se obavljaju'. Mit nista ne objasnjava vec samo sve opravdava; (…)39

U ovom kompleksu za mene je narocito znacajna tvrdnja da je mit "opis iskonske, obimnije i znacajnije stvarnosti koja odredjuje sadasnji zivot, sudbine i aktivnosti ljudskog roda, cije poznavanje daje coveku motiv za ritualne i moralne akcije, kao i uputstva kako one treba da se obavljaju". U stvari, Malinovski time priznaje da, ukoliko prihvatimo mit kao odredjenje sudbine jedne primitivne zajednice, mi istovremeno u mitu vidimo jedno dublje znacenje od obicnog, od onih znacenja koja mu pridaju ili oduzimaju sve dosadasnje skole.

Odnosi se na sociolosku skolu koja ima neke momente za mene interesantne, ukoliko se, naravno, pojmovi ove skole shvate onako kao ih ja shvatam, a ne kako ih ocevidno skola shvata. Ta socioloska metoda iznosi tvrdnju:

"(…) da je 'mit objektivizacija covekovog drustvenog, a ne njegovog individualnog iskustva'. (…)"

To je citat iz Dirkema40, cije sam delo O podeli drustvenog rada citao u beogradskom izdanju iz 1972. godine.

"(…) Dirkem je", kako kaze Srejovic41, kolektivnu svest odredio kao 'skup verovanja i osecanja zajednickih prosecnom clanu jednog drustva', kao 'odredjen sistem koji ima sopstveni zivot'. Ovu odredbu je prosirio Levi-Bril; on razvija tezu o primitivnom mentalitetu, koji je zasnovan na snaznim emocijama i kolektivnim predstavama, a koji je potpuno ravnodusan prema najelementarnijim nacelima logike. Za ovaj primitivan, predlogicki mentalitet vezuje se i mitska, predlogicna misao. Ova misao ne vodi racuna o onome sto mi nazivamo prirodnim uzrocima, ona ne postuje zakon protivrecnosti niti ostala pravila racionalne misli, vec sve stvari i sva bica obuhvata mrezom misticnog sudelovanja i iskljucivanja. Izmedju logickog i mitskog misljenja postojii sustinska, nepremostiva razlika. (…)"

Ja mislim da je za mene ovde od presudne vaznosti definicija kolektivne svesti, ali ne ovakva kakvu je dao Dirkem, kao "skup verovanja i osecanja zajednickih prosecnom clanu jednog drustva", nego kao jedna gotovo geneticka svest koja traje vertikalno kroz linearno vreme i povezuje nas sa nasim stvarnim korenima, pa prema tome i sa stvarnim istinama. Samo u tom smislu ja tu rasnu memoriju, koju bih mogao izjednaciti sa kolektivnom svescu, odnosno -- tacnije -- kolektivnom podsvescu, mogu da primim kao jedan deo onoga shvatanja mitologije, odnosno mitova, koje primenjujem u Zlatnom Runu.

Odnosi se na psiholosko-filozofsku skolu, u kojoj ja imam najvise da trazim. Srejovic kaze:

"(…) Sopenhauer, koji je slepu volju i nagon suprotstavio hegelijanskoj dijalektici i racionalizmu, omogucio je Niceu i Vagneru da mitologiju povezu sa onim sto je iracionalno i instinktivno u ljudskom individualnom i drustvenom bicu, da u mitu vide znacajan faktor za obnovu coveka i kulture. (…)"42

Pri cemu Srejovic navodi Kasirerovu knjigu Philosophie der symbolischen Formen, izdatu u Berlinu 1923. godine.

"Ovaj ugledni predstavnik neokantovstva, pobornik klasicne, racionalne misli, najpre je na mit gledao kao na osoben i vazan, ali istorijski prevazidjen oblik saznanja44, da bi kasnije, u vreme poslednjeg rata, otkrio da je mitsko misljenje strahovita sila, uvek spremna da ozivi i da covecanstvo vrati na pocetak, u razdoblje varvarstva. Ogromna je zasluga Kasirera sto je pokazao da mit, kao i jezik, religija, umetnost i nauka, jeste specifican organ shvatanja sveta koji ima svoj poseban zadatak, a isto tako sto je detaljno opisao osobenosti mitskog misljenja. Mit je jedna od simbolicnih funkcija uma, posebna modalnost, objektivizacija osecanja, emocija pretvorena u sliku. (…)"

Ovde je, u stvari, evidentno da se mit shvata kao oblik saznanja, a ne kao oblik postojanja. I tu pociva ona bitna razlika izmedju svake skole koja u mitu gleda iskljucivo saznanje, a ne i oblik bivstvovanja i vidjenja koje ja u Zlatnom Runu zastupam.

"(…) Kasirerovo otkrice da je 'vecno juce' vreme koje mit najvise ceni ugradili su K. Kerenji, M. Elijade i K. Levi-Stros u svoje teorije o mitu. (…)45

Dakle sva ova tri pisca, koje mozda najbolje od antropologa poznajem. Ovo "vecno juce" ja zapravo shvatam na jedan sasvim drukciji nacin od Kasirerovog shvatanja "vecnoga juce" i meni se ono ne cini dovoljnim da objasni "vecno danas" mita, a narocito "vecno sutra" tog istog mita. Za mene je, u stvari, "vecno juce" mita vreme u kome se mit jedanput obavio; medjutim njegovo je i vreme "vecno danas", jer se on i danas obavlja, a ono je takodje i potencijalno "vecno sutra", jer ce se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost. U protivnom, nasli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo necim sto se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.

Ako se odbaci zaista vulgarni redukcionizam Frojdov, koji je zakljucio da je mitotvorstvo pokrenuto seksualnim silama i da mitovi vecno pricaju pricu o covekovom seksualnom zivotu, dakle prevode ga iz potisnute podsvesti u svest, ostaje mogucnost da se jedna njegova definicija nesvesnog kao osnovnog sloja duse iskoristi u Zlatnome Runu. Srejovic kaze da Frojdova definicija:

»(…) nesvesnog kao osnovnog sloja duse, u kome zivi bezbroj potisnutih nagona i slika - uvek spremnih da predju prag svesti, da ozive i konkretizuju sve ono sto je potrebno coveku, a cega u zivotu nema - silno je uticala, a jos i danas utice na sve istrazivace mitoloske gradje, cak i one koji u potpunosti odbacuju psihoanalizu. (…)«⁴⁶

Za mene je ovde interesantno samo stavljanje mita u podsvest. Ako podjemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono sto je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema nicega sto jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, iduci linearnom evolucijom coveka, moramo naici u stvari na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti coveka kao nesto sto je bilo svesno, realno, i s cim je on bio potpuno suocen kao s realnoscu, svesnom realnoscu svog zivota. Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se povremeno javlja slikama koje nas iznenadjuju i logikom koja nas plasi. Medjutim ukoliko, posmatrajuci razvoj vrste, u podsvesti mozemo naci elemente koji nuzno nisu bili u svesti, onda dolazimo do jedne druge pretpostavke da je prva svesnost vec bila stvorena paralelno sa podsvesnoscu. To znaci da su u prvobitnoj podsvesti postojale slike koje nikad nisu bile u svesti. To nas opet vodi prema jednom drugom, cini mi se jos zanimljivijem, zakljucku, ali ovo nije mesto da se o njemu raspravlja.

Za sutra ostavljam terminoloske probleme, koji nisu samo terminoloski, naravno: nesvesti, prasvesti, presvesti i podsvesti.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Cetvrtak, 31