KOMENTAR 16.

Sad sam bacio jedan pogled na izvode iz "Vremena" od 1. do 6. januara 1941. godine, na pocetku prve knjige Zlatnoga Runa. Palo mi je na pamet da - ako je mogucno, i koliko je mogucno naravno - ne treba u tom pogledu nikakve konstrukcije praviti, palo mi je, dakle, na pamet da bi bilo dobro kada bi nakon Epiloga Zlatnog Runa oni izvodi iz stampe na neki nacin korespondirali sa ovim izvodima. Sasvim je prirodno da ce njihov ton biti sasvim drukciji, jer su to prvi dani okupacije, Beograd je bombardovan, Beograd jos nije ni poceo da se oporavlja, on je u soku. Nove snage pokusavaju da izraze svoje politicke ideje i to je vrlo bitno, ali svakako da se u izvesnim oglasima moze dobiti neka punija slika Beograda i njegove situacije, a takodje bi bilo dobro kada bih imao i neki Hitlerov govor koji je tog dana objavljen. To znaci da bih ja, kao sto sam se ovde ogranicio na jednu nedelju od 1. do 6. januara 1941. godine, tako i tamo mogao da uzmem ne jedan nego nekoliko dana, jer i to pruza vise mogucnosti da izaberem odgovarajuce izvode iz stampe, a ti izvodi iz stampe (kazem, koliko je mogucno) trebalo bi da hronoloski odgovaraju ovim izvodima koje sam ovde napravio, dakle da budu neka vrsta ironicnog, negativnog, grotesknog, komentara ovih prvobitnih oglasa.

KOMENTAR 17.

Povodom simbolike Argonautike u VII knjizi - heroji i bogovi mazu govnima Noemisa, dakle skrivenog Simeona, izbacuju ga u Trakiju koja simbolizuje limbo. More sa njegovim pokretnostima simbolizuje u stvari pravi zivot, zivot u kome se stvari odvijaju, dok zemlja, cvrsto tle, simbolizuje nepokretnost, odnosno nepostojanje, predstavljeno limbom izmedju raja i pakla. Mazanje govnima simbolizuje, u stvari, konacnu osudu Noemisa na materijalizaciju, koja je prljava i koja ga zauvek odvaja od duhovnosti i duhovnih stvari. Noemis je, dakle, buduci Simeon osudjen na zemlju, neduhovnost, materijalnost i sva ogranicenja koja sa time idu.

Ova simbolika ima i izvesnu svoju paralelu, na koju mozda treba na neki nacin ukazati, ali izvan poglavlja o Argonautici, koja je klasicna u svakom pogledu. A ta paralela se odnosi na izgon Adama iz raja. Adam, buduci izgnat iz raja, izgnat je u stvari iz duhovnosti i bacen u jedan prividan materijalni zivot koji je sav trud, sav muka, bez ikakvog smisla, dok je njegov zivot u raju, paralelan sa zivotom heroja i bogova u Argu, bio ono savrsenstvo kome reinkarnacijama treba da se tezi. Dakle, simbolika Argonautike vidi se i u tome. Mnogi detalji moraju biti obradjeni upravo na taj nacin da se pozivaju na tu vrstu simbolike.

Ja, naravno, moram i malo blize objasniti zasto se govna smatraju ovom vrstom simbolike, ali bice da je razlog upravo u ucenju zbog cega je Simeon sam sebe izdao. To nesto mora biti u vezi sa izmetom. Naime, nesto je on morao sa izmetom napraviti, nesto je on morao uciniti da bogovi i heroji shvate da je on covek koji se medju njih uvukao, da on ne veruje u njihovu misiju. Izmet, dakle, mora pre toga da igra izvesnu ulogu kako bi mogao postati simbolom osude na materijalnost i na limbo.

Mazanje izmetom kao simbol povezano je istovremeno i sa drugom vrstom simbolike koja je u Zlatnom Runu igrala glavnu ulogu, a to je takozvano sminkanje. Manje-vise svi Simeoni nalaze se u situaciji da budu sminkani. Po neki put i govnima, kao sto je to bilo sa Simeonom Lupusom u Kragujevcu dok je jos bio dete, a potom i sminkama, kao sto je to slucaj sa Simeonom Sigetskim ili sa Gazdom koji je sminkan kao mrtav, da bi izgledao ziv u Epilogu Zlatnoga Runa. I ta veza mora biti uspostavljena. Dakle, osudom na drugi privid, na drugi lik, jer je Noemisov lik ispod govana sakriven, osudjuje se on i na laz, na privid, na sakrivanje svog pravog lica i to se onda u porodicnoj tradiciji izrazava kroz kako fizicko sminkanje, tako i kroz sminkanje istine, i ta se simbolika potpuno zaokruzuje i u stvari vezuje za Argo: ona u Argu, u pravome Argu, ima svoje poreklo.

KOMENTAR 18.

Poznato je bilo da su Kentauri, kao polukonji, nesnosno bazdili. A osim toga, imali su vrlo jak libido. Da bi prevario heroje i polubogove na Argu, dakle da bi se medju njih uvukao kao naslednik i plemenitas, poluheroj i polubog, koji je potekao iz jednog starog, mitskog, paleobalkanskog roda Kentaura, bez obzira na nesrecu koju su ti Kentauri imali u borbi sa Heraklom, on se krisom mazao konjskim izmetom (misli se na Noemisa, odnosno tog mitskog Simeona), tvrdeci da miris koji se oko njega sirio potice od njegovog plemenitog roda i njegovog plemenitog porekla. U stvari, taj izmet on je nosio u jednoj besici. Kasnije kada je ta besika bila otkrivena, on je, pokusavsi da se izvadi, tvrdio kako je to sminka koju je on pronasao, cudotvorna sminka do koje je dosao zahvaljujuci jednoj specijalnoj kentaurskoj, magicnoj tradiciji. Ova prica povezuje se sa pronalaskom prve srpske sminke od govana Simeona Grka za sminkanje sultana Sulejmana Velicanstvenog, sa sminkanjem Gazde i svima ostalim sminkanjima u Zlatnome Rumu.

Treba, osim toga, videti moze li se nesto napraviti i od tog cuvenog kentaurskog polukonjskog libida. Naime, ocevidno je da je taj strasni kentaurski libido, polni nagon koji je Kentaure toliko puta u nevolju bacao i po kome su oni bili cuveni u mitskoj Grckoj, kod naseg nesrecnog Noemisa-Simeona sasvim nestao i on nam je gotovo impotentan. Medjutim, on je lukav i na osnovu toga, smesnih situacija u koje ce usled nedostatka libida biti stavljen, u stvari je mogucno napraviti i jednu scenu, grotesknu scenu. U njoj ce se ljudi, odnosno heroji, polubogovi pa i on sa Arga, iskrcati na nekom ostrvu, i to tacno onome koje je predvidjeno njihovom marsrutom, a i legendom o Argu kod Apolonija Rodjanina i tako dalje, da ce tu onda biti susret sa zenama i jedna utrka u polnim odnosima, gde ce Herakle da se hvali svojom nezasitoscu, ali ce ga Simeon jednim trikom, iako je impotentan, pobediti i na taj nacin poniziti. Jer od momenta kad je dosao, kad se ukrcao na Argo, njegov je najveci neprijatelj Herakle. S jedne strane, Herakle ne podnosi Kentaure, a s druge strane - Simeon je osvetnicki nastrojen prema njemu.

Moguca je, medjutim, i jedna druga, mnogo finija varijanta. Herakle koji je ubio Hirona oseca se uzasno kriv prema Kentaurima, pa je zato naklonjen Noemisu. Cini mu sve. Ovaj ga iskoriscava, ponizava, svasta sa njim radi, Herakle sve trpi i cini mi se da je odnos izmedju Herakla i Noemisa mnogo bolje izgraditi na toj osnovi.

KOMENTAR 19

Ovaj komentar se odnosi na kompoziciju i raspored Glasova Njegovan-Turjaskih u VI knjizi, gde se oni potpuno prekidaju. VI knjiga sadrzi, kao sto sam rekao, cetiri Parnice od ukupno sest koliko ih ima, jer su dve obuhvacene V knjigom. Sad se postavlja pitanje da li da se i u ovoj, VI knjizi drzim onoga sto sam radio u V, i da svaka Parnica ima svoje dijaloge (sto bi bilo normalnije i doslednije), ili da glasove ostavim samo za poslednju parnicu, Parnicu sa sobom, gde Simeon govori sa mrtvom Tomanijom. Uzecu ovu prvu varijantu jer mi se cini doslednijom, a osim toga mozda i korisnijom. Kada bih uneo glasove u svaku Parnicu VI knjige, to bi mozda svaki blok produzilo za dve, tri strane, sto nije mnogo, ali bi u stvari u njima mogao zameniti i neke dijaloge. To znaci da bi glasovi postajali sve funkcionalniji, ali na neki nacin i sve opstiji. Zato bi se u VI knjizi moralo vrlo strogo voditi racuna o tome da se ti glasovi sve vise i vise priblizavaju grckim horovima i da tumace opsta stanovista Njegovana, ovoga puta na horski nacin a ne pojedinacno, ali da pri tome zadrzavaju onu funkcionalnost koja mi je neophodna da njima eventualno zamenim neke opsirnije dijaloge i da obavestim citaoce o onome sto se u Turjaku zbiva.

KOMENTAR 20.

U VI i VII knjizi svi motivi zapoceti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu zavrseni i razreseni. Svaka kopca mora da se zakopca. Sve ono sto se u dijalozima dogadjalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju zavrsetak u Turjaku, moraju biti zavrsene.

Gradjevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati.

Pada mi na pamet jedan predlog sto ga je imao Mihiz plaseci se da ove dve knjige u finalu ne razvucem i savetujuci me da ostavim nerazresena neka pitanja u dijalozima izmedju Njegovana i Turjaskih, dakle u onom delu koji nije prozni. Mihiz smatra da je prozni deo najvazniji, a da ovo moze biti tek samo pratnja. Medjutim ja mislim da se on vara. To bi bilo mogucno da sam dijaloge nastavio istim stilom kao sto sam radio u pocetku, naime praveci uvod u te dijaloge i razbijajuci ih na potpuno rasturene teme iz kojih se jos nije videlo da ce proizaci neka radnja; ali, posto sam zapoceo sa dramskom radnjom i kad sam poceo da je razvijam, posto su sve te linije uzele izvesne dramske oblike, ja ih moram zavrsiti. Bilo bi to kao da nisam zavrsio dramu usred njenog razvijanja, kao da sam jednostavno zaboravio da je zavrsim. I najzad citalac bi pomislio, pazljiv citalac ako takvoga ima, pomislio bi da jednostavno nisam bio u stanju da zavrsim sve te price ili da sam ih zaboravio zavrsiti.