KOMENTAR 111.

Ovde ce biti izlozena jedna varijanta one epizode koja se nalazi izmedju prvog i jedinog posmrtnog razmisljanja Simeona Njegovana i argonautske epizode u VII knjizi Zlatnoga Runa.

Noemis susrece Demetru kraj bunara u Elevsini, koja je uostalom kao i svi krajevi Grcke, pa i njegov kraj, kraj odakle je on pobegao, bila vec godinama pogodjena pustosnom gladju. Ta glad, nemastina, u stvari je i glavni razlog ako ne, jos to ne znam, bitke Kentaura i Lapita, ono svakako bitke Herakla sa Kentaurima oko dionizijskog vina, sto mu ga je Kentaur Fol ponudio, kao i smrti Hironove i gotovo potpunog istrebljenja kentaurskog roda, kao sto cemo kasnije videti, i njihovog, za kaznu, pretvaranja u ljude. Noemis je, dakle, begunac iz takve jedne bitke kojom su unistene celokupna njegova porodica i imovina; u stvari, porodicu nije ni imao, ali svakako imovina, a familija u smislu oca za kojeg ce se kasnije ispostaviti da je poocim, dok je njegov pravi otac Hiron.

Emigrant je u mracnom raspolozenju, u onom istom raspolozenju u kome je Moshopolit dosao u Moskopolje kada su mu Turci potamanili celu epirsku i janjinsku familiju. Nejgovo raspolozenje je isto kao i predeo oko njega, a taj predeo, sa svojim sivilom, beznadjem, neplodnoscu, samo je projekcija dusevnog stanja boginje Demetre koju, kao staru zenu, nalazi kraj bunara, odmah do malog neuglednog hrama, prvog koji je podignut pre nego sto je Demetri Persefona, na cudotvoran nacin, intervencijom bogova, vracena.

Ovde se vodi razgovor izmedju dvoje ocajnika. Demetra ce najpre saslusati Noemisovu pricu o njegovoj tragediji, a tako i mi saznajemo za njegovu nesrecu, za njegovu emigraciju, a saznajemo upravo i to kako je Herakle, u kome on ne vidi ni heroja ni boga nego jednog obicnog razbojnika, unistio njegovo pleme. Tog istog Herakla ce u njegovom besmrtnom vidu, jer Noemis je imao prilike da vidi njegov smrtni vid, verovatno sresti ponovo na Argu i mozda prepoznati, mozda ga se setiti. Gladan je povrh svega, i sve oko njega je mrtvo, neplodno, glad se nigde ne moze utoliti. On priznaje svoju resenost da ovde izvrsi samoubistvo. Demetra ga odvraca od toga, pricajuci mu svoju pricu, u kojoj prepoznajemo zapravo u jednoj ljudskoj sudbini preodeveni mit o boginjama Demetri i Persefoni, o kradji Persefone i u stvari o nestanku plodova upravo zbog te kradje.

Noemis pocinje da veruje da je ova zena luda kad moze pomisliti da su bogovi, zbog ovakve kradje jedne siromasne zene, kaznili svet godinama gladi, ali je i dalje slusa. O tom mitu on zapravo nista ne zna, a i da zna, ne bi u njega verovao. On dolazi iz istorije, a Elevsina je granica izmedju mita i istorije. Za njega je to obicna zalosna porodicna prica o majci ciju cerku je ugrabio zao covek, koji zivi negde pod zemljom kako misli Noemis. To nije pod zemljom u smislu pakla, nego u pecinama. Njeno stanje je u stvari takvo da bi i ona izvrsila samoubistvo ali ne moze - ona je, naime, besmrtna. Noemis je sad potpuno uveren da ima posla sa ludom zenom kojoj je nesreca poremetila pamet. Ljubazan je prema njoj te joj, iako je gladan, daje poslednji zir koji ima i sa njom zapravo taj zir deli.

To je, po jednoj varijanti u kojoj Noemis jos nije tako zao kakav ce postati na samome Argu, kada sve njegove prave osobine budu dosle do izrazaja. Tada on postaje svedok jedne neobicne scene kako iz jedne pecine, pecine koja i sad postoji u Elevsini i ima oblik otvorenih usta, pecine koja je danas plitka ali koja je nekada vodila u Had, izlaze u punome sjaju grcka kola koja lice na Helijeva, a tera ih mladi covek neobicno odeven, sa neobicnim slemom. To je glasnik bogova - Hermes. S njim je mlada devojka za koju se ispostavlja da je Persefona, Demetrina cerka. Radost majke je velika, pokvarena samo uslovom da se cerka svake jeseni mora vratiti na nekoliko meseci svome otimacu. Posmatra Noemis celu tu scenu i pocinje u stvari da se koleba, ne zna sanja li ili to vidi, jer mu se sve cini toliko cudnim, toliko neobicnim; on jos uvek ni u sta ne veruje. Kao nagradu za ljubaznost, Demetra Noemisu daje da jede Hijeru, iz jedne posude, na taj nacin ustanovljujuci prvi put Elevsinske misterije. Demetra mu to daje iz narocitih razloga. Iz razgovora sa Noemisom ona je videla da Noemis kao praktican covek - Kentaur - ne veruje u bogove, ne veruje u jednu visu realnost koja stoji iza ove realnosti, a ova Hijera ce ga u to uveriti. Ona ce ga odvesti u tu visu realnost, medju te bogove, i on ce spoznati u stvari pravi smisao zivota. Demetra ga jedino pita da li je izvrsio neki zlocin, jer je to poznati uslov, bez cijeg se ispunjenja ne moze proci kroz elevsinske inicijacije.

Strasno je gladan Noemis i on laze. Naime, on jeste izvrsio ubistvo, on je ucestvovao u ratu protivu Herakla i on je okrvavio ruke, ali laze da nije i prima tu Hijeru i jede je. To je, u stvari, Simeonska ambrozija, ili Kentaurske gljive besmrtnosti, ili ona droga u stvari, koju su u Elevsini uzimali ljudi koji su ulazili u inicijacije i koji su zbog njih imali dozivljaje kakve su imali. Pre nego sto ce potonuti u san, odnosno u mit, u drugu onu, visu realnost i sasvim zaboraviti susret sa Demetrom, secajuci se u stvari samo svega onoga sto ga je dovelo do Elevsine, ali niposto nicega iz Elevsine same, isto onako kao sto se kasnije nece secati Argonautike kad se bude vratio u istoriju, on vidi u tom prelamanju vise i nize realnosti, u tom polusnu, gotovo onako kao sto je Simeon Sigetski imao halucinaciju izmedju sna i jave, jednu neobicnu scenu - kako Demetra dobija konjsku glavu i postaje kobiloglava majka, dakle Velika Majka, Bela Boginja u svojoj kobiloglavoj, konjskoj formi, kao boginja konja i kako sa mladim Hermesom, cija se sada krila na petama dobro vide, i Persefonom, u kocijama odlazi na nebo. U tome trenutku, kada su se kocije odvojile od zemlje, oko njega pocinje sve da se preobrazava, nastaje naglo prolece, predeo postaje zelen, vode koje su do sada stajale zacarane opet teku, bunar klokoce, ptice pevaju, sve je ozivelo, trava naglo raste, drvece se ispunjava liscem, sve pocinje da zivi, i on se budi na prilazima tesalskom Jolku, negde u pocetku leta.

Ovu pricu, istu pricu, cuce on na Argu od bozanskog Orfeja kako je peva u vidu one ode, homerske ode, direktno tako da je tu homersku odu u stvari pripisujem pesniku Orfeju i prepisujem je potpuno takvu kakva jeste. Sadrzina je mitska i sadrzina je bozanska. To je u stvari ta ista prica koju je Noemis doziveo, samo je nije tako shvatio i tu je nece prepoznati, jer njegovo secanje iz Elevsine vise ne postoji. On ce je cuti, dakle, od Orfeja, koji je takodje bio u Hadu i licno upoznao Persefonu (tako ce prica i poceti), Persefonu koja mu je, zato sto je njena sudbina bila slicna Euridikinoj, pomogla da spase Euridiku. To sto je nije spasao, njegova je vlastita krivica.