Od 127. strane I toma RUNA pa negde do 225, u okviru jahanja srpskih staleza, imam neku vrstu uzora za razbijanje kompozicije. Ulogu razbijaca ovde imaju dijalozi. U ovom slucaju dijalozi izmedju Dijane i Kristine, Dijane i Georgija, i tako dalje. Buduci da u VI knjizi dijalozi moraju biti koncentrisani pri kraju svake parnice, njih vise ne mogu upotrebljavati za razbijanje proze, dakle u knjizi VI mora se primeniti jedan drugi nacin. Uostalom, ovde nije toliko cilj da se prozne epizode razbiju, nego da se na neki nacin, sazmu. Mislim uglavnom na one epizode koje su u prvoj istorijskoj ravni vertikalnoj prema 1941. godini, dakle na 1903, 1907, 1911, a ne narocito na 1288. godinu, koja mora biti duza. Godina 1453. mozda bi mogla biti nesto kraca.

Dakle, to moraju biti pune, pregnantne, scene onoliko krace koliko to mogu biti a da se u njima nista ne izgubi, recimo kao vidjene u nekom durbinu sa zumom i uvek iz jedne jedine perspektive. Za tu perspektivu dobar je primer stajanje Simeona Gazde kraj odra poslednjeg Obrenovica: iz te perspektive, uvek jedne iste, on sad ulazi u druge epizode ove parnice, obracajuci se direkno mrtvom kralju.

On se takodje odnosi na ovu Parnicu sa Obrenovicima. Na koji nacin da predjem iz godine 1903. u godinu Milutinove svadbe sa Simonidom? Evo jednog od nacina. Simeonova potpuna koncentracija nad odrom poslednjeg Obrenovica lagano brise realnost te se on najedanput (kad se napusti ta fizicka realnost kapele, usamljene, gde se on nalazi sam sa mrtvim kraljevskim parom, pri cemu u duhu i dalje ostaje na slicnoj temi) najedanput se nadje na Milutinovom dvoru. Dakle, pred jednim drugim srpskim kraljem, koji nije nemocan kao Aleksandar, niti je mrtav, i gde ce nemocan i mrtav biti on, Simeon. Druga slicnost je to sto je i ovde u pitanju zena - Simonida, dok je tamo kraljica Draga. Izvesna slicnost je u tome, makar u razlici, sto je ovde u pitanju grcka princeza koju je narod primio, a tamo srpska kraljica koju narod odbija. Postoje i veze u razlikama. Ovde je jedna kapela, siromasna, mala kapela, a tamo jedan bogati dvor. Ovde je mrak, a tamo bogatstvo iluminacije jedne svetkovine. Ovde se umrlo i umire, a tamo se misli da se zivi, iako je sudbina Simeonova zapecacena. Dakle, postoje mogucnosti da se tu vrse neke komparacije, koje nece obuhvatiti samo Simeonovu sustinu, odnosno Simeonovu temu, nego i odnos stare srednjovekovne Srbije sa novom gradjanskom Srbijom i neke perspektive, neke misaone, filosofske perspektive, koje odatle proizlaze.

Treba, kao sto sam verovatno i rekao u Zlatnome Runu, na svaki nacin u komentarima za I knjigu Zlatnoga Runa pokusati da se logicki i esteticki dobro sprovede ponavljanje odredjenih dijaloga, kao sto su onaj izmedju Julijane Tolnaj i Simeona na srpskom bunjistu, posle cirkuske predstave, ili onaj izmedju Kir-Iasije i Simeona Moshopolite pre nego sto su Turci provalili u Moskoplje. Ti dijalozi bice i lajtmotivski i nosice izvesnu filosofiju u sebi.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Cetvrtak, 10