On se odnosi na 1298. godinu. Ako u raspolozivim materijalima ne nadjem (narocito u raspolozivim materijalima vizantijskim, autenticnim, ne istoriografskim i nasim kasnijim srpskim interpretacijama), dakle ako ne nadjem u njima dovoljno dokaza za strah od Srbije Vizantijske imperije, valja te dokaze potraziti u nesto kasnijem Dusanovom vremenu i preneti ih unatrag kao osecanje.

Neki elementi za Parnicu cetvrtu sa potomstvom. Gazda svakako mora izraziti cudjenje da mu je sin vodio dnevnik, jer to nikada nije cinio nijedan Simeon. Za njega je to jedan izlisan trud, jer se o zivotu coveka, bar svemu onome sto je za zivot vazno, vidi iz njegovih trgovackih knjiga. Voditi neko separatno, licno, dusevno, knjigovodstvo, besmisleno je i opasno. Zatim Gazda uvidja, mozda ne odmah u pocetku, da je glavna tema dnevnika u stvari - on. Otuda i nastaje posthumna Parnica sa piscem, odnosno sinom. Taj dnevnik koji vodi Simeon Junior nije, naravno, imao u pocetku nameru da se bavi iskljucivo ocem, ali otac je toliko snazna licnost i toliko on pokriva zivot Simeonov i cele porodice, dakle i svih poslova kojima se Simeon Junior bavio (osim toga, otac je glavni antagonist njegov), da lagano taj dnevnik, koji bi trebalo da bude dnevnik o Simeonu Junioru, postaje u stvari dnevnik o Simeonu Gazdi. S druge strane, covek bi mogao kazati da je to prirodno ukoliko se izbace 1298. godine, Milutin i Simonida, a kad se ono pero iz Parnice trece spusti, ono pocne da pise umesto ocekivanog pisma - vlastiti dnevnik. Izgleda, u stvari, kao da taj dnevnik Simeona Juniora pise Gazda o samome sebi.

Zatim, dnevnik ce obuhvatiti, osim glavne teme afere sa liferacijama, koja ce verovatno biti 1908, ne 1911. godine, kada je sudjenje bilo povodom te afere, i neke druge emotivne, psiholoske, vazne momente, u stvari krize u odnosima izmedju oca i sina. To je najpre Hristinin slucaj, koji se vremenski poklapa sa nesrecnim raspletom Bontuove afere. U dnevniku, sin daje svoju verziju s kojom polemise Gazda, kad cita dnevnik, i on daje svoju verziju. Tada se on bio zatvorio u sobu na ona svoja cuvena tri dana i citao taj dnevnik. Bilo je to nekoliko puta u njegovom zivotu. Jedanput je bio bas taj koji se opisuje - kad je doslo do raspleta Bontuove afere i kad su svi mislili da je on to uradio zbog gubitka u Bontuovoj aferi; medjutim, to je bilo zbog Hristine, koja je bila njegova miljenica, najomiljenija cerka i koju nije mogao nikako da prezali. Treci put je to bilo onda kada je umrla Tomanija.

Drugi vazan slucaj koji opisuje dnevnik je 1907. godina - strajk u Goldsmitovoj fabrici secera na Cukarici, cuveni Tarifni strajk, koji se onda prenosi na njihovu fabriku.

U dnevniku vidimo i taj strajk, koji je Gazda krvavo ugusio, i tu je druga kriza u odnosima izmedju njega i sina. Treca i najvaznija je, naravno, afera sa falicnim srapnelima i Krezoovim topovima, koja se zavrsava smrcu sina 1908. godine.

Odnosi se takodje na Parnicu cetvrtu. U slucaju da iskljucim Nemanjice i 1298. godine, posto sledi dnevnik Simeona Mladjeg u okviru Parnice cetvrte, kraj Parnice trece i 1903. sa spustanjem pera Simeonovog na ono anonimno pismo ostaje, samo se ne nastavlja pismom Glumca Simeona Velikom Logotetu 1298. vec tim dnevnikom Simeona Mladjeg sa tri grupe odlomaka iz 1882, 1907. i 1908. godine. Dobija se, dakle, odredjen utisak da taj dnevnik u stvari pise sam Gazda, sto je u jednom visem smislu i tacno.

Ja moram prvo sastaviti dnevnik Simeona Mladjeg za 1882, 1907, 1908. i staviti se u njegovu dusu, u njegov odnos sa ocem, pa se tek onda vratiti Gazdi i iz njegove perspektive te dnevnike komentarisati. Naravno, dok budem sastavljao dnevnik uvek cu da dodajem beleske sa projektovanim Gazdinim komentarima.

Sama Parnica cetvrta pocinje direktno dnevnikom iz 1882, ili iz 1908, sa podsecanjima na 1882. i 1907, pa se tek posle vidi da to Simeon, sam, u noci 1908. godine sedi nad sinovljevim krvavim dnevnikom.

U Parnici sestoj, Parnici sa sobom povodom jezika, jezik ce biti najznacajniji, jer ce samo jezik Gazdin odvajati njegovo "umiranje" 1919. i ono pravo od 1941. godine. Ali ono sto ce mi pomoci bice, pri kraju ove parnice, izvesna smetnja, jer upravo taj jezik koji je razlicit smetace da se dobije utisak jedinstva sto ga zelim ostvariti. Moja je namera, naime, da ta dva umiranja izjednacim, dakle ja moram za drugi deo ove parnice, za njen kraj, kômu, da pronadjem nesto specijalno. Mozda ce upravo to biti jedan narociti jezik, narociti ugao gledanja, koji ce oznacavati da je Simeon Njegovan vec umro. Dakle, radice se ovde o tri jezika: o jeziku iz 1919, jeziku iz 1941. godine, i o trecem, posthumnom jeziku Simeona Njegovana.

Odnosi se na Parnicu cetvrtu. Javlja se jedan vrlo mucan problem u vezi sa 1882. godinom. Ja sam najpre planirao da povezem nesrecan rasplet Bontuove afere sa Hristininim bekstvom, ne jos sa njenom smrcu, ali taj datum bi, cini mi se, bio preterano van za Hristinu. Ako ne u vezi sa njenim bekstvom (jer ona ce tada mozda imati - ja ne znam koliko - 19 godina, 20 godina), ono svakako sa radjanjem Teodora. Godine 1941. zamislio sam da Teodor ima nesto vise od 40 godina ili oko 40, to znaci da bi se rodio 1900. A prema ovome bekstvu, ukoliko bi ona pobegla 1882, njegovo radjanje bi padalo negde 1884. ili 1883, najkasnije 1885. godine. Tako celu ovu stvar moram ponovno da ispitam i da odredim jednu drugu godinu. Ukoliko je to druga godina, onda me to obavezuje da idem ravno na 1908, dakle na centralni problem u vezi sa dnevnikom, pa da se onda vracam na te razne druge dogadjaje, da razdvojim rasplet Bontuove afere od afere sa Hristinom, sto mi nece biti narocito tesko. Ono sto ce biti malo teza jeste kontinuiran opis Tarifnog strajka 1907. godine.

Jedna od mogucnosti mozda jeste da u samom dnevniku, posto se Simeon pre svega interesuje za aferu sa liferacijom, da u dnevniku postoje mesta koja samoga Gazdu pri citanju vracaju na stare godine i da on, prelistavajuci, sam on dakle diktira s koje strane treba naceti dnevnik, naime da dodje do jednog mesta, gde se pominju Tarifni pravilnik, strajk i tako dalje u jednom odredjenom kontekstu. Onda on potrazi u dnevniku to mesto i onda raspravlja sa sinom o citavom tom problemu. Cini mi se da bi bilo nesto prirodnije, s obzirom na njegovo interesovanje za liferaciju, dakle za njegovu smrt i uzroke njegove smrti, da se on vraca, da on cita dnevnik prema svom raspolozenju i prema elementima tog dnevnika iz 1908. godine. Naravno, to jos uvek ne resava pitanja Hristine i Teodora, ali ih na neki nacin olaksava.

Komentar verovatno za Parnicu petu, odnosno za Utvarni srpski sud. Kad se Gazda u tom Utvarnom sudu u jednom momentu vrati na pitanje afera i liferacija, odnosno kad se sud osvrne na ta pitanja, onda ce se pomenuti takozvana Opancarska afera s kraja 1914. godine. U njoj Gazda nije ucestvovao. On, u stvari, nije bio aferas. Ja moram da shvatim da je to kod Krezoa bio slucaj koji on nije hteo; da je znao da ce Krezo-Snajder biti nesolidan i isporuciti onakve topove, i narocito onakve srapnele koji su mu ubili sina, on ne bi zastupao njegove interese protivu Krupa ili Skode. Medjutim, on je to zastupao zbog toga sto je sa Snajderom imao na drugoj bazi neke sporazume, koji su mu olaksavali trgovinu sa Francuzima; tako je Snajder cinio njemu usluge u Francuskoj i na zapadnom trzistu, i ovaj mu je to vratio insistiranjem odnosno uspevanjem da Snajder dobije ovde te isporuke. On nije, dakle, bio liferant, on je samo bio posrednik. A povodom Opancarske afere, koja se pominje na Utvarnom sudu, on je cinicno morao da primeti da su i Indijanci onoliko ratovali u poklon opancima Americana, da nije stvar u nogama i u obuci. To je bio odgovor na podsmevanje da nasa vojska jos hoda u opancima. Ovaj podatak se nalazi u Keclovicevoj knjizi O aferama u vojsci, na strani 47.

Za srpski Utvarni sud u Parnici petoj pogledati tri kseroksa koja imam, narocito onaj sto ga je napisao Dragisa Lapcevic, socijalist, koji ima izrazito nacionalisticki i anticincarski stav. Taj anticincarski momenat treba na sudu koristiti iskljucivo jednom, jer ce sud uvaziti cinjenicu da su Njegovani sada konacno Srbi i meriti ih tim arsinom, dakle cincarsko-srpski problem nece biti centralni problem tog Utvarnog suda.

U Parnici petoj, takodje o Utvarnom sudu, valja da se Simeon poziva na sinove koji su u vojsci, u Solunu, ili koji su prelazili Albaniju. To u vezi sa vremenom provedenim kao potpredsednik opstine u okupaciji 1915. do 1918. godine, i da citira neka pisma, recimo Antonijevo iz rata, ili Georgijevo iz diplomatskih aktivnosti u korist Srbije.

Za dijaloge. Nigde u celom Zlatnom Runu ne govori se o smrti Simeona Mladjeg sa gledista njegovog sina Teodora. To bi moralo da se obavi negde ili u Parnici cetvrtoj kod odlaska Turjaskih, ako tu imam Teodora, ili u petoj, kod odlaska Antonijevih, i mozda pri njihovom sukobu sa Teodorom u toj Parnici petoj.

Za vreme Bontuove afere, za vreme Hristinine afere, kad Tomanija umre, kad umre Simeon, dakle dok Gazda cita dnevnik 1908. godine, on se uvek zatvara u sobu i ostaje tamo po tri dana. Ova situacija ima svoj mitski arhetip u Zlatnome Runu, ali jos uvek ne znam u kojoj situaciji i kojom prilikom. Ovde cu jos dodati da je, u slucaju Bontuove afere, on, kao Hadzija, poceo proturati Primjecanija i to je silno familiju uplasilo, jer su pomislili da je to znak naslednog ludila i nasledje od Hadzije.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Sreda, 13