Pravo mesto za lagano prelazenje na filosofske probleme kroz emotivne probleme predstavljaju tri smrti, ukljucujuci i vlastitu, i to u rastucem obimu kao i u dubini. Od odra Obrenovica, preko dnevnika sina, a narocito Tomanijinog odra, pa sve do vlastitog odra u fotelji 1941. godine. Razmisljanja o smislu Argonautike, o moci, o novcu, o posedovanju, o sreci, o sudbini, o amanetima i amanetnim vrednostima genosa, porodici, imovini, proslosti, o svom polozaju u svetu, svojoj misiji u svetu, o ispunjenju, o svrsi, o smislu, dakle o kompletnoj avanturi i zivotu, i to uglavnom kroz sokratovske dijaloge sa tri mrtvaca - Aleksandrom, sinom, zenom - a onda i samim sobom. To je, u stvari, opstenje sa mrtvima. To je opstenje sa mrtvima i kad je rec o njemu samom, jer je i on od 1919. godine stvarno mrtav.

Sad mi je pala na pamet mogucnost jedne izmene u naslovima svih Parnica od V do VI knjige. Secam se jednog clanka Svetlane Slapsak pod naslovom "Ucenje Borislava Pekica", u mom Zborniku, u "Savremeniku" od 7. jula 1979. godine. Na jednom mestu ona kaze:

"(…) Razgovori Njegovan-Turjaskih su istovremeno i jedino dogadjanje epa - i kao pravo epsko dogadjanje, uglavnom istrebiteljskog karaktera, dok je ostalo prava epska Nekija, opstenje sa mrtvima i njihovo pricanje. To opstenje moze da obavi samo porodicnim bozanstvom inicirani Simeon Gazda, izabranik sa Zlatnom granom svog predsmrtnog casa, u mistickoj noci rodjenja jednog od mnogobrojnih Izabranika. Biranje i Silazak su u Pekicevoj ikonologiji nedvosmisleno eleuvsinskog karaktera, kao sto je uostalom i centralni topos romana, opstenje sa mrtvima, osnovni dogadjaj elevsinskog religijskog iskustva. U iskazu senki zivi se pojavljuju kao onostranska celina, odnosno, kao "glasovi Njegovan-Turjaskih", nerazluceni, neindividualizovani zvuk postojanja. (…)"

Mislim da ovo sto je Slapsakova kazala (a i ceo njen clanak mi se veoma dopada) potpuno pogadja sustine Zlatnoga Runa. Mislim da ovo mogu da korsitim u naslovu. Posebno izraz "nekija", opstenje sa mrtvima, da jos vise podvucem ovo sto sam u prethodnoj primedbi rekao. To znaci da bih ja mogao u Parnici prvoj, vec u V knjizi, da izvrsim izmenu i da taj naslov glasi ovako:

"Parnica prva ili Spor sa Srbijom, u kojoj se kroz nekiju ili opstenje sa mrtvima ustanovljuje srpski Avetinjski sud na Cvetni cetvrtak … itd."

"Parnica druga iliti poravnavanje sa precima, u kojoj se kroz nekiju ili opstenje sa mrtvima izvodi kakodemonsko hranjenje nebeske skitije … itd."

Svaka Parnica imala bi u sebi taj izraz "nekija ili opstenje sa mrtvima", premda ovaj nacin koji sam sad spomenuo mozda i nije najsrecniji i moram naci stilisticki bolje uvrscenje ovog pojma u naslove.

Interesantno bi bilo napraviti linearnu hronologiju Runa, od Crnog konja s belegom u Arkadiji i na reci Alfeju, do Crnog konja bez belege u Turjaku kraj Ljubljane. Uostalom, Runo bi moglo poceti i Noemisom koji ide prema Elevsini u VII knjizi Runa, tako da VII knjiga u stvari bude I knjiga, a da sve ostalo ostane kao sto je, sem sto bi se Prolog pomerio mozda unapred, a Epilog ostao gde je.

Za Parnicu cetvrtu. Kako Parnica cetvrta objektivno pocinje? Subjektivno, ona pocinje, naravno, citatom iz dnevnika Simeona Mladjeg, ali objektivno, ona pocinje posle korespondencije ovog dnevnika sa 1903, takodje nad jednim lesom, jer taj les je sada dnevnik. On simbolise les Simeona, dok je u prvobitnoj Parnici trecoj on stajao nad lesom Aleksandra Obrenovica. Ova asocijacija, osim toga, jos podseca na kraj V knjige i to ce primetiti Gazda. Razlika je, medjutim, bitna - ovde je sin, tamo je bio otac, ali ova dvojica, deda i unuk, bili su na neki nacin spojeni medjusobno, razumevali su se bolje, i to je Gazdu cinilo ljubomornim. Slicnost situacije je i u tome sto su se i onda i sada vratili sa groblja, i 1872. godine i 1908, kada su se vratili sa sahrane sina. Nije bilo prijema kao ranije, ni izjava saucesca, sve je to izostalo, ali ni preuredjenja konaka. To nije pomagalo kod Hadzije, nece ni kod sina, Simeon je shvatio da je vracanje, da je enozis Simeona njegova sudbina i da se ona ne moze izbeci. Protiv toga se vise, dakle, nije borio.

Tomanija se povukla u svoju sobu i do smrti nije sa njim govorila, osim onoliko koliko je bilo najnuznije poslovno. Hladna atmosfera ga je okruzivala, on je to primetio, i medju decom, narocito medju cerkama. Stefan se jedini nesto bolje drzao: bio je cvrste gradje, ali je imao i svojih vlastitih interesa. Posle Simeonove smrti, on je preuzimao Simeonovo mesto, ali je ostalo pitanje hoce li moci i njegovu dusu, hoce li se, dakle, genos stvarno nastaviti. Gazdi je bilo ocevidno da ga je ceo Beograd krivio za ono sto se dogodilo; to mu, naravno, niko nece u oci kazati, mozda samo Tomanija, ali ne sada. Ko zna kada, jednom, bilo kojim povodom, povodom koji uopste nema veze sa tim, kada mu bude vrlo lepo, ona ce se lagano dici sa jastuka, pogledati ga kao drzavni tuzilac i reci mu:

On je sada sam u kabinetu u kome je bio i kada je sahranio oca. Malo se u njemu sta izmenilo, ako se nesto izmenilo, ja to moram reci. Gazda zna da se za velike promene u tom kabinetu ocekuje njegova smrt: tek nakon toga ce nastati velike promene. Sve ovo se odvija nad krvavim Simeonovim dnevnikom, cijim citatom i pocinje Parnica cetvrta.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Cetvrtak, 14