KOMENTAR 37.

U epizodi oprostaja sa Simeonom Gazdom, dakle sa citavom temom, sa Zlatnim Runom, na kraju Epiloga treba svakako uneti parafrazu Nostradamusovog prorocanstva o "Crvenima i belima", ciji sam stih negde vec uneo u Zlatno runo, ali ovoga puta kao parafrazu tako da se nagoveste dve stvari - kako istorijska tema crvenih i belih koja nastupa posle Zlatnog Runa, dakle na istorijskom planu, tkao i moja knjiga Crveni i Beli, koja ce slediti Zlatno Runo.

KOMENTAR 38.

Moram nekako napraviti jasnim, i to kroz komatozni, poslednji, Simeonov predsmrtni, dakle ne posmrtni nego predsmrtni, monolog, da se iz istorije prelazi u mit, dakle da se vraca u mit. I samome Simeonu mora biti jasno (koliko se to zapravo moze u komatoznom stanju jasno izraziti) da sve ono sto je delao, sanjao, o cemu je mislio, sto je zeleo, i on i svi ostali Simeoni u njemu - da je sve to tek vidljivi deo njihove price. Da je vidljivi deo njihove price Carigrad, Tivaj, Janjina, Moskopolje, Kragujevac, Beograd, Turjak, ali da iza svega toga, iza tog vidljivog istorijskog dela, postoji jedan nevidljivi mitski deo u kome lezi sva tajna, misterijum (na cincarskom), u koji se covek vraca iskljucivo kroz obred smrti, dakle elevsinsku inicijaciju, i da se u smrti u stvari nalazi ona konacna tajna, mozda onaj odgovor koji on u sebi oseca, a koji je zapravo odgovor na pitanje postavljeno od Porodicnog Duha. Ja znam da to nece biti sasvim lako zato sto covek mora ovde da prikaze jedino komatozno stanje i to u njegovoj krajnje zavrsnoj fazi (tu zapravo Simeon umire), a istovremeno da ucini jasnim sve te njegove slutnje, kako bi citalac uvideo da sada ulazimo iz istorijskog u mitski deo i da se priblizavamo u stvari toj tajni.

KOMENTAR 39.

Ono sto sam govorio u Komentaru 38. na izvestan nacin ce se ponoviti. Otprilike isto tako ce misliti i Noemis kada ostane sam na trackoj obali Paleobalkana, namazan izmetom i ponizen od heroja i polubogova Arga. I on ce pomisliti da se prava istina, prava tajna, uzrok svemu ovome sto se sa njim dogodilo pre njega, krije u njegovom poreklu i to ce otvoriti put za epizodu radjanja Kentaura.

KOMENTAR 40.

Vidim jedan prizor u epizodi o Noemisu kada bude izbacen u Trakiju. Noemis ce se sresti sa divljim, lutajucim, crnim vukom koji ce postati njegov pas, onaj crni pas s kojim se Simeoni uvek vidjaju. Ukrasce jednog crnog konja koji se njega nece plasiti, jer ce u njemu prepoznati rodjaka. To ce biti onaj crni konj koga su Simeoni uvek jahali. Ogrnuce se crnom pelerinom koju obicno nose Simeoni, uzece vrecu da je napuni blagom, vrecu koju u vidljivom ili nevidljivom vidu Simeoni uvek imaju, krenuti nocu pod mesecinom preko Trakije u pravcu buduceg Adrijanopolja, u potragu za svojim Zlatnim Runom. Tako ce nastati tracka legenda o Trackom konjaniku.

Medjutim, ovde mi pada na pamet jos jedan momenat. Argo je isao u potragu za Zlatnim Runom. Zlatno Runo nalazilo se u Kolhidi. Zlatno Runo je ono sto budem smislio da bude, a u svakom slucaju to ce biti simbol religiozni, to ce biti duhovni simbol, a ne materijalno zlatno runo kako je Noemis mislio, zbog cega se i odlucio za taj put. On ce odustati od tog puta, odnosno bice izbacen, ali ce sve nastati usled toga sto je on shvatio da Runo po koje se ide nije zlatno runo, dakle da nije blago, materijalno blago i sta je za taj put izgubio interes. Shvatice da se Runo nalazi na sasvim suprotnoj strani od Kolhide, dakle ne u pravcu raja nego u pravcu pakla i da je ono materijalno i da ga treba traziti sa ljudima, a ne sa bogovima i herojima. Tako ce nastati simeonska legenda o Zlatnom Runu i pravac njihove Argonautike, koji vise nece biti prema istoku nego prema Zapadu.

KOMENTAR 41.

Zasto je Noemis otisao na Argo? Kako se Noemis uopste nasao u Solku, na mestu gde se Argo gradio i odakle ce krenuti u Kolhidu? Pretpostavljam da je i on morao odnekud bezati, od nekog pozara bezati, od neke propasti, bio je dakle u nekome metanastevsisu, seobi nekoj i spasao se verovatno presminkavanjem. Mozda je to poslednji Kentaur iz roda Hirona koji je zaostao nakon borbe sa Lapitima. Nasao se u Jolku, tamo je cuo za put na koji se spremao Argo i za junake, on je mislio da su to junaci, on ce kasnije otkriti da su to heroji, polubogovi zapravo, i tu ce vec otkriti da su heroji polubogovi, ali naravno u to nece verovati. On ce smatrati da je to samo jedna plemenska karakteristika, jedna plemenitaska uobrazenost, jer svaka poznata porodica imala je neko svoje cuveno poreklo, pa ce se odluciti da i on sebi izmisli tako nesto, da je i on polubog iz plemena Kentaura. Nastavice, dakle, to presminkavanje, tu ce se zapravo presminkavati, dakle ne ranije; tu je ono presminkavanje, pretvaranje u Kentaura, uzimanje izmeta i tako dalje, i odluka da se uvuce medju bogove, lazju, prevarom, i stigne do Zlatnog Runa, jer on je znacenje Zlatnog Runa potpuno promasio. On je drzao da Zlatno Runo jeste jedno runo od zlata ili u najmanju ruku simbol nekog materijalnog bogatstva i blaga koje je sakriveno u pecini Kolhide, a ne da je to duhovna vrednost. Tako ce Noemis krenuti na svoju mitsku Argonautiku.

KOMENTAR 42.

Nekoliko kracih napomena.

Najpre treba videti po kojoj sam semi odredio javne govore u Runu, koje licnosti odrzavaju te javne govore. To su oni govori u kojima nema dijaloga, nego jedna licnost samo nesto o necemu govori.

Takodje, videti semu unutrasnjih monologa, jer ih imaju samo neke licnosti, a neke nemaju.

Zatim, treba videti da li su Jakov Baltazar i Emilija na "ti" ili na "vi".

Zatim, kazati u dijalozima VI knjige da je Filip otisao, sto mislim da sam vec ucinio.

Onda treba videti zasto nemam odnos Filip-Baltazar, jer je, kao Dijani, on i njemu deda.

Zatim, obratiti paznju da prvi put Bereniku imam u pozaru na 262. strani, a da se o parnici Baltazar-Georgije nesto vise kaze na strani 284.

KOMENTAR 43.

Intelektualni dvoboj izmedju Leonida i Fedora o jednoj od osnovnih tema njihovih, a i cele knjige, narocito kao nagovestaj osnovne teme knjige Crvenih i Belih, treba ostaviti za sam kraj pretposlednje Parnice, jer u poslednjoj imam samo glasove Njegovan-Turjaskih. Dakle, taj dijalog mora biti nakon Antonija, Antonijevog odlaska, sukoba Teodora i Antonija i njihove dve grupe, a pre humorne groteske i glasova Njegovan-Turjaskih u ovoj parnici.

Ja sam vec napisao dobar deo tog dijaloga, ali sam napravio gresku pa sam upotrebio motive vec koriscene u I knjizi, o cemu sam vec napravio napomenu u studijama za Runo, tako da cu sada te motive da iskljucim. Mogu samo da povezem, pocetak moze biti jednak. On moze da se pozove na ono sto je govorio i da kaze: "Ja sam ti rekao da ono sto zivot daje to i ubija", ali kasnije da krene na one delove koje imam neiskoriscene i da udje u onu pravu temu, pravu temu Crvenih i Belih u stvari.