U prethodnom komentaru govorio sam o mogucim stilovima epizode Arga u VII knjizi Runa. Pozvao sam se na III knjigu Runa i na uvod te III knjige. Rekao sam da bi neki elementi stilske atmosfere koje sam tamo postigao mogli biti osnova za razmisljanje o stilu ove epizode. Sad nalazim na stranicama 16. 17. i 18, pa tamo sve negde do mozda 19. strane, nalazim jednu vrstu stila koja me uvodi u ova razmisljanja. Ja tamo kazem ovako:

"(…) O nomadskim Aromunima, narodu buducih Simeonovica, nije se znalo ni toliko. Nije se znalo ko su, sta su, ni zasto se iz tracke krajine spustise na Bosfor, u susret Osmanovicima, najmanje zasto, po savesti hriscani, po volji Grci, po nagonu trgovci, za iducih pet vekova, s tim nevernickim, neromejskim, neposlovnim kompanjonom sjedinise i racune i zivote. Znalo se jedino da domoroci nisu. U gluvo doba noci, po mesecini, na konjima dojezdise iz pitome Arkadije, divlje Tesalije i mutne pelaske proslosti, carobne mitske prepotopije, na cije dogadjaje istorija jos nije namakla gvozdeni oglav datuma i logike, i u kojoj je sve bilo moguce. (…)"

Da napravim samo jednu zagradu: ovde bi kasnije, u reviziji, trebalo mozda pomenuti Trakiju, pored Arkadije, Tesalije i mutne pelaske proslosti, ili Trakiju namesto Arkadije. Zatim nastavljam:

"(…) Bilo je moguce dobiti testamentarne naslednike gutajuci izvesne insekte, ponekad jeduci pasulj, a kobile posvecene Mesecu, severnom vetru okretahu repove da ih oplodi. (…)"

Govorim zatim o drugim cudima. O cudima tog pelaskog doba u kome je sve bilo moguce. E, sada bih mozda mogao da kao moto Arga uzmem i jedan deo upravo ovog opisa iz III knjige Runa, da bih na taj nacin naznacio da je ovde rec o mitskoj prepotopiji u kojoj je sve bilo moguce. A mogu ici i dalje pa da direktno ovaj tekst, bar jedan deo njegov, koji mi se cini najpregnantnijim inkorporiram u uvodni deo samoga teksta kada Simeon, odnosno Noemis, ide prema Argu i nakon toga srece Orfeja. Naravno, Noemisovo glediste na ovo doba mora biti razlicito. Za njega to nije takvo doba, on u to doba ne veruje, on dolazi u stvari iz jedne istorije u jedan mit. Kao sto ce posle iz mita da ide u istoriju. Ali ovo je vec jedan nov elemenat razmisljanja kome bi trebalo da posvetim jedan nov komentar. Dakle, za sada bi trebalo da se svakako oslonim na elemente ovoga stila i da ga upotrebim zajedno sa odredjenim recenicama, tako da bih i literarno povezao III sa VII knjigom.

Ja sam vec vise puta govorio o tome da je prica o Argonautima u stvari simbolicna slika Elevsinskih misterija. Dakle, ovde se radi o inicijacijama. Dokaz uspesne inicijacije u drugom pokusaju koji je obradjen od I do VI knjige Zlatnoga Runa, u istorijskom pokusaju, za razliku od neuspeha u prvom pokusaju inicijacije, koji se daje kroz simbolicnu pricu o Argonautici, zapravo je pretvaranje Simeona Gazde u Crnoga konja u Epilogu. Da bi bilo jasno da su to cilj i smisao citave Argonautike, mitske Argonautike, dakle citave inicijacije Elevsinske, da je smisao u nalazenju Zlatnoga Runa, a da je Zlatno Runo u stvari ta mitska sustina, ta duhovna sustina koja je simbolizovana za svakoga u njegovoj mitskoj sustini, a za Simeona u Crnome konju - mora vec u Argu sve to da bude na neki nacin objasnjeno. (Pretpostavljam od nekog carobnjaka kao sto je Periklimen, od Orfeja mozda pre, ali na nacin da u tako nesto Noemis ne moze poverovati.) Noemis sa svojim racionalnim duhom i svojom racionalnom istorijom, apsolutno je van takvih tumacenja i van takvih potreba. Zar se ti bogovi, zapravo ti ludaci, izlazu tolikim opasnostima, tolikim neizvesnostima, smrti, patnji, naporima, zato da bi se izjednacili sa nekom svojom navodnom mitskom sustinom, koja poneki put ima i cudne zivotinjske forme? Dakle, da bi nasli svoju pravu prvobitnu formu koja je, bar za Noemisa, niza od ove koju sada poseduju. Pa to znaci da bi on trebalo da postane Crni konj, razmislja on ovako; jer Noemis naravno zna za onu glupu pricu o postanku svog roda, o postanku Kentaura, u koju, naravno, apsolutno ne veruje. Dakle treba insistirati na tome tako da, kada Gazda Simeon postane Crni konj, istina postane citaocu jasna i on shvati sustinu citave price.

Kad na Argu u knjizi VII sminkaju Noemisa da bi ga ponizili i pripremili za izbacivanje u Trakiju, on je zavezan za jarbol. U onom istom polozaju u kome je Simeon Lupus bio kao dete vezan od srpske decurlije, koja su ga vezala za kolac i rugajuci se oko njega igrala. Argonauti igraju oko Noemisa u obliku obrednog jarcanja. To je, u stvari, ritualni ples koji prethodi njegovom iskrcavanju u Trakiji, kada se peva i jedna pesma. Kod Lupusa ta pesma je bila rugalica, grcka ili srpska, na racun Cincara, a ovde ce ta ista pesma, sa gotovo istim recima samo uz neke pojmove zamenjene, biti arhetipska. Sastavice je verovatno Orfej, da bi se njome izrazio sav prezir prema onima koji ne veruju u visu svrhu, koji ne veruju, u stvari, u bogove.

Kad sam razmisljao o onom trenutku u kome ce Gazda Simeon da razmislja o vatri kao o necem spasilackom, umesto o vatri kao o necem sto je protivu njega i protivu Simeona, u kome ce shvatiti sustinu vatre kao instrumenta inicijacije, Elevsinske inicijacije, dakle u toku svoje smrti, onda mi je palo na pamet da to jos vise, ovde bar u belesci, podvucem kako bih se uvek secao toga da on mora zatim umreti. Dakle, da citalac mora biti svestan da je on mrtav. Tako da u Epilogu, u trenutku kad on pomera glavanj i izaziva svoju smrt, odnosno izaziva svoje spaljivanje u pozaru u Gradscini, on to cini iz smrti; dakle, on nije ziv kada pomera glavanj. To je nuzno zato sto pre toga imamo citav mitski deo, koji on dozivljava u stvari kroz smrt. Dakle, on je vec tada umro i taj njegov pokret, taj njegov pozar, u stvari je poslednji elemenat njegovog mitskog zivota, pre nego sto ce se pretvoriti u Konja, cime ulazi u prvobitnu formu, dakle u pramit. U nesto sto je potpuno van istorije, pa cak i van mita.

Ima jedan elemenat u ovoj prici, mada jako komplikovan, koji ja ne mogu da izostavim, koji mi se prosto namece. Naime, ja sam govorio o tome kako racionalni Noemis, kada stize u Argo, dolazi zapravo u mit. Dakle, on ulazi u zemlju cuda, u poluostrvo cuda i vremenski i geografski - i po obicajima, i po dogadjajima, i po misljenju, i po svemu. Dakle, u jedan fantasmagorican svet za njega. To prakticno znaci da svet iz koga on dolazi nije takav, da je to istorijski svet. Naime, da taj svet ima svojih sujeverja, premda je on licno racionalan, ima svega toga, ali to nije stvaran zivot tog sveta; to je hiperborejski Paleobalkan, u kome je doslo do sukoba izmedju Lapita i Kentaura, dakle do sukoba dvaju plemena, koja su se tako zvala. Njemu nije ni padalo na pamet da je tu rec o kentaurima kao o nekim poluzivotinjama i poluljudima, da ovde najedanput ulazi u svet gde je taj mit stvarnost, ali ulazi iz istorije. Tako ce Noemis, usavsi iz istorije u mit, biti, kao nevernik izbacen iz mita, ponovno u istoriju. Time se, i na taj nacin, krug zatvara. Dakle, citava prica dobija gotovo gvozdene obruce u okviru kojih se krece.

Ja sam govorio o tradiciji koja pojavu nepoznatog coveka u jednom kraju tumaci kao pojavu polubozanstva. U mnogim pricama, istocnjackim i nasim, postoji takvo tumacenje. Ja sam hteo da ga iskoristim. Kad Orfej bude sreo Noemisa, on ce ovome dati ideju, jer ce govoriti o tome da covek treba uvek da bude oprezan kad sretne nepoznatog, zato sto nikad nece znati da li je to bog, polubozanstvo ili obican covek. Posto je takva tradicija u tom kraju, u to zlatno doba, posto se najcesce to i ostvaruje, posto najcesce takvi ljudi i jesu kraljevi, heroji, polubogovi ili cak bogovi, to ce dati ideju Noemisu da se i on takvim predstavi.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Petak, 18