Jedan izvod iz razgovora kralja Aleksandra i Gazde. Kralj Aleksandar Obrenovic zali se Gazdi i kaze - "Mene vise niko ne voli". "Ni mene, Vase Velicanstvo" - odgovara Gazda. "Pa kako to podnosite?" Gazda odgovara - "Gledam da podnose drugi".

Kad je 1901. godine uveden Gornji dom, Aleksandar Obrenovic je insistirao da, kao senator, u njega udje i Gazda. Gazda je odbio, bio je vrlo uporan, i odbijajuci da primi senatorsko mesto, rekao je da on nije pristalica stajanja u izlogu. U medjuvremenu pomislio je: - "Zar sa Pasicem da sedim u istu klupu?" On je otrpeo, bio je uporan, otrpeo je Aleksandrovo durenje, ali senator nije postao.

Imati dva kralja isto je sto i nemati nijednog - rekao je gazda povodom Milanovog - Aleksandrovog dvovlasca. Ali je to isto rekao Glumac Simeon u pismu Carigradu povodom Milutinovog - Dragutinovog dvovlasca pre 1300. godine.

Tacno je da Gazda nije trpeo Pasica. U prvom redu zbog njegove radikalne politike, Radikalne stranke, ali licno je sa njim osecao povezanost kao sa covekom koji je, jedini u Srbiji, imao u pravom smislu reci vizantijsku dusu. Kada je Pasic, povodom Ivanjdanskog atentata 1899. godine, bio u situaciji da bude streljan, on je licno intervenisao kod kraljeva i tada je imao jedan svoj razlog, koji je spolja iskazivao. Unutra, to je bila zapravo simpatija za Pasica, za tu staru kurvu, za koga je imao jedno narocito ime. Medjutim, kralju je rekao da bi svaka osuda, a posebno streljanje Pasicevo, pretvorilo ovoga u srpskoga Drajfusa.

Narocito osetljivo pitanje koje Gazda mora da objasni mrtvome kralju, a preko njega i citavoj kuci Obrenovic, jeste izdaja lojalnosti: zasto ih je napustio i usao, makar i onako askumtum, pola-pola, stojimisi, u ovu, u sustini karadjordjevicevsku, zaveru; takodje, kako mu je bilo u dvovlascu, kada je igrao izmedju Milana i Aleksandra, i kad se najzad, posle Milanove smrti, potpuno opredelio za Aleksandra. Ovo objasnjenje on ne mora davati, i ne moze davati, samo kralju. Ovo on objasnjenje daje, i oseca se tako, ne kao da se nalazi pred Aleksandrom Obrenovicem, nego kao da se nalazi i pred Upravnim odborom svojih Simeona, da brani jednu operaciju koja je vrlo sumnjiva i za koju nije sigurno hoce li doneti ikakvih profita. Pred njim se sada ne nalaze mrtvi Obrenovici, nego se nalazi njegov simeonski Odbor, a s druge strane Upravni odbor Obrenovica. On je dobio potvrdu od svog Upravnog odbora, ali nije dobio oprostaj i potvrdu od Obrenovica.

U Parnici tri, dakle u parnici koja se odnosi na 1903. godinu, moram jezgrovito dati proces pobugarenja naseg zivlja u Makedoniji, o cemu Jovanovic govori u prvoj knjizi na 88. stranici pa nadalje. Gazdu to narocito jedi, jer se sada bugarski zivalj istavlja na pravcu Lupusove varijante Nacertanija o sirenju Srbije na jug. On zamera radikalima da tamo u Makedoniji obavljaju ruski, a ne srpski posao, i tvrdi da ce Rusi, cim uspeju da zavrse sa austrofilskom koburskom politikom Bugarske, odmah nam udariti nogu u Makedoniji, prirediti nam jedan novi San Stefano.

Moram se narocito pazljivo truditi da sva ova istorijska pitanja - makedonsko-rusko, uopste istocno pitanje, kao i privredne probleme kojima se bavi Gazda i kojima mora nekako da zasoli svoj razgovor sa kraljem, jer su to za njega bitna pitanja - budu data najpre licnim tonom i manje u istorijski-hronoloskoj postavci, a vise u nekoj vrsti psiholoske hronologije i to iskljucivo na pozadini, najpre dramske price o pucu, koja koincidira u dijalogu sa pucom neuspelim 1941. godine, i drugo, sa personalnim oprostajem od Obrenovica. Dakle, citava prica mora biti vrlo komplikovana, to je ocevidno, ali mora imati taj licni ton i svi momenti koje hocu u nju da ukljucim, a koji su striktno politicko-privredni, moraju, osim tog licnog tona, da ne budu hronoloski, nego da se od vremena do vremena pojave kao neko dublje osvetljenje Simeonovih motiva i njegovog objasnjenja pred kraljem, odnosno pred Upravnim odborom pred kojim se cini da on stoji.

U odnosu na radikale poceo je Gazda pomalo da menja svoj stav, iako ih je jos uvek nazivao, kao seljake, "gunjcima". On je to izrazio mozda licno kralju, a mozda i nezavisno od razgovora sa kraljem, recima - "svaka boja na vlasti malko praktikom izbledi, pa ce i crvena". Suocene sa realnoscu, radikalske ideje, tako sjajne u opoziciji, izbledece podosta kad ih s vlasti valja primenjivati. To, ta ideja, u stvari, da radikalima treba mozda dati vlast da bi njihove ideje "prokisle", kako kaze Gazda, posluzila je kao osnov priblizavanju, mada je dusevni animozitet uvek i do kraja ostao.

Gazda nikada nije pripadao nijednoj stranci. Bez obzira na svoje simpatije, bar do 1890-ih, cas za liberale, cas za naprednjake, kako kada, on je uvek stajao iznad stranaka i uvek gledao na program, a ne na ideje - u stvari, cak pre na ljude nego i na program, jer je uvek znao da program zavisi od ljudi, a ne ljudi od programa. Nikada licno nije glasao.

Gazda je nazivao radikale gladnom strankom, zato sto su godinama proganjani i bili bez polozaja, i zbog toga je znao da se oni, kad dodju na vlast moraju najpre nahraniti, i da ce njihov radikalizam oslabiti s punim stomakom. "S punim stomakom se, Velicanstvo, ne trci uz brdo, s njim se mili" - rekao je kralju Aleksandru. "Ali se niz brdo moze strmeknuti" - odgovorio je ovaj. "Nadajmo se" - rekao je Gazda, mada tako stvarno nije mislio. Znao je da je jedno doba zauvek proslo.

U Parnici trecoj, ja cu zapravo dusevno i fizicki opisati dva srpska kralja, koja razdvaja vise vekova istorije. Jednog kraj drugog. Aleksandra Obrenovica kao poslednjeg iz dinastije, i Milutina u cvatu i vlastite muzevnosti i svoje porodice. To je i metaforicna slika dveju Srbija, plemicke i imperijalne i - demokratske i neuroticne.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Nedelja, 20