KOMENTAR 59.

Razgovarao sam sa Ljiljanom, izlagao joj koncepciju - mit i istorija u VII knjizi Runa. Usput sam dosao do izvesnih formulacija, ali uocio i izvesne teskoce, u prvom redu dramaturske teskoce, a onda i one koje, kao misaone, iz tih dramaturskih proizlaze. Neomis u Elevsini prolazi kroz inicijaciju. Bez obzira da li ja tu Elevsinu dajem dramaturski uredno, odnosno hronoloski, na pocetku odmah posle Simeonovih posmrtnih razmisljanja kao dolazak Neomisa sa grckim svetom na Elevsinske misterije, ili kroz njegovo secanje onog momenta kad se bude probudio negde kraj tesalskog Jolka, pre nego sto ce sresti Orfeja.

Ovde, medjutim, vec postoje izvesne nelogicnosti. Naime, ne izgleda mi logicno da se te dve dimenzije mogu uopste mesati u obliku secanja, odnosno da se moze u jednoj dimenziji memorisati iskustvo iz neke druge dimenzije. Ja sam vec rekao da se Noemis, u onom momentu kada se probudi na trackoj obali, ne seca nicega sto se dogadjalo na Argu. Dakle, on se ne seca procesa inicijacije i onoga kroz sta je prosao. To ce ostaviti traga u njemu, to ce uci u njegovo bice, ali ne u smislu svesti o kojoj bi on mogao da polaze racuna niti u smislu price koju bi mogao da isprica o svojim dozivljajima.

Logicno je, prema tome, da on, ako se probudi u pocetku negde kraj Jolka, ne moze da se seca nicega sto je vezano za tu inicijaciju. Onda znaci ne bi trebalo da se seca nicega sto se tice njegovog prvobitnog zivota, a to me opet stavlja u neugodan polozaj, jer on mora biti svestan da je Kentaur, da mrzi Lapite zbog odnosa sa Mopsom. On mora biti svestan mnogih elemenata koji su od njega napravili raiconalno bice, kako se on tada ponasa.

Dakle, pitanje je da li ja sada mogu da napravim tu jedan kompromis pa da se on seca svega toga, ali da se ne seca same Elevsinske misterije, da se ne seca kako je u stvari uopste dospeo dotle. To je jedno vrlo ozbiljno pitanje, logicko pitanje, koje moram da resim. Dakle, tokom te inicijacije plovi Simeon Argom za Zlatnim Runom. On ne uspeva da stigne do Zlatnog Runa, biva izbacen u Trakiju, dakle biva izbacen ponovo u nizi oblik zivota, u vreme, u istoriju, u promenu.

Celo Runo, dakle svih sedam knjiga, u stvari sest knjiga, kasnije, odnosno ranije, jeste u stvari druga inicijacija, koja medjutim uspeva. Njegova druga Argonautika na kojoj najzad stize do Zlatnog Runa, nalazi smisao, postaje Crni konj, izlazi iz vremena, u stalnost, u vecnost, u nepromenljivost. Time taj Crni konj postaje simbol vecne prvobitne forme, u stvari umetnicka slika nirvane.

Dotle je sve u redu. Teskoce, u stvari, nastaju u hronologiji svega toga. Gde spada zapravo radjanje Kentaura? Najpre sam mislio da ono spada u mit, u inicijaciju, da je, pored Arga, deo te inicijacije. Medjutim, to ne odgovara sustini stvari. Radjanje Kentaura trebalo bi da bude ukljuceno u istoriju, s tim sto bi ta istorija ovoga puta bila data takodje kroz bajku, kroz jednu sliku, kroz kodove. Samo je Argo, dakle znaci Elevsinska misterija, samo je Argo prolazak kroz pakao, do smisla, do iskupljenja, do prvobitne forme, do nalazenja svrhe.

Radjanje Kentaura je u stvari slika prvobitnog istorijskog greha: vecan i srecan, Crni konj cini u stvari praroditeljski greh. Nije zadovoljan svojom formom, svojim stanjem, oblikom koji je dobio od bogova. Zavidi ljudima. On zapravo vec time navlaci Amazonku na sebe i svoja ledja. Instinkt mu govori da se kloni ljudi, njihove promenljivosti, koja je protivna njegovoj stalnosti, a osim toga bogovi su odredili sta ko treba da bude. On ne slusa, biva uzjahan, pretvoren u Kentaura, potom kroz istoriju u coveka, i smisao je u tome da se vrati svojoj prvobitnoj formi i svojoj svrsi, da izadje iz vremena koje je samo po sebi promena i vrati se u stalnost i vecnost. Samo, sad je pitanje kako to dramaturski organizovati?

KOMENTAR 60.

Drugo pitanje koje je proizislo iz ovog razgovora sa Ljiljanom jeste pitanje forme prvih posmrtnih Simeonovih razmisljanja. Najpre sam mislio da razlika izmedju njih i predsmrtnih razmisljanja, koja mora biti evidentna, uspostavim jezikom. Da izmislim cak jedan nov jezik kojim ce novo stanje biti izrazeno. Medjutim, ne samo da me to stavlja pred jedan nemoguc zadatak, nego ispunjenje tog zadatka nema velike svrhe, jer onda nece biti moguce razumeti ono sto sam napisao, a - na kraju krajeva - svrha knjige jeste da se razume, bar do izvesne mere. Znaci da ja u svemu tome moram naci neki drugi elemenat. Pomazu mi izvesne knjige na tu temu koje govore o izdvajanju nasega ega i astralnog hoda od naseg fizickog tela, u kome stanju mi mozemo razmisljati, imamo refleksiju, imamo odnos prema smrti i onome sto se dogadja. O tome svedoce i navodni razgovori koji su vodjeni sa mrtvima, koji cesto nisu mogli da objasne neka stanja i ono sto vide i sto osecaju, prosto zato sto za te stvari ljudi nemaju ni reci.

E sada, evidentno je znaci da ja moram ostati u okviru nase knjizevne leksike, ma koliko se tu trudio da budem rafiniran, ma koliko se tu trudio da spojevima reci dajem nove situacije. Dakle, ja u tom stanju moram biti nov u oblasti misli, ideja, tumacenja odnosa, a ne u oblasti reci. U oblasti reci tek koliko se to moze, a da se ne utice na jasnocu. Dakle, to je prva i osnovna stvar u odnosu na simeonski posmrtni monolog.

Drugi elemenat, koji mi je tokom razgovora pao na pamet, jeste trazenje resenja, pomocnih resenja, u oblasti licne zamenice i glagola, naime u oblasti infinitivnog stanja. Simeonska razmisljanja su polazila uvek ka unutrasnjim monolozima od zamenice "ja". Dakle to je bila perspektiva u kojoj su se stvari posmatrale i iz koje su se stvari tumacile i pricale. To "ja" sada moze biti zamenjeno nekim novim oblikom, recimo oblikom "mi". To je jedna mogucnost, a druga, koja me trenutno vise privlaci, jeste da to bude zamenjeno jednim bezlicnim stanjem koje bi se izrazavalo u infinitivu. Dakle, sve se opisuje, ali sa jedne bezlicne pozicije. Ego pocinje da se gubi, u stvari - ego se stapa sa nekim univerzalnim stanjem, koje je infinitivno stanje i koje ne poseduje nista sto bi odgovaralo nasim poznatim gramatickim oblicima.

KOMENTAR 61.

Dalje u razgovoru sa Ljiljanom dolazim do jednog resenja koje me zadovoljava i koje mislim upravo da je izvrsno, da resava mnoge probleme, a tice se Crnog konja i stepena savrsenstva koje je Crni konj postigao. Pricajuci Ljiljani ponovno neke elemente price, ja sam u stvari rekao da je Crni konj u stanju u kome ga ja na kraju vidim (ne u Epilogu nego na kraju tog mitskog dela VII knjige) pre svega savrsen u formi, a zatim se nalazi u jednom savrsenom predelu. Savrsenom, recimo, tesalskom, arkadskom zapravo predelu, u Arkadiji kao simbolu raja, i sve to sto ja budem opisivao predstavljace krajnje savrsenstvo. To je umetnicka slika raja, a umetnicka slika raja predstavlja na neki nacin umetnicku sliku savrsenstva jedne nirvane, dakle jednog postojanja u nepostojanju, one krajnje forme koja se moze dostici.

Sada, ja sam mislio da nista na svetu nije savrseno, pa da ni ta krajnja forma ne moze biti savrsena, dakle da je sve uvek u stalnom nekom menjanju, u ulasku i izlasku iz tog savrsenog stanja, sto je prakticno protivrecno samo sebi. Jedno savrseno stanje koje bi patilo od mana ne bi bilo savrseno i time je otvoren put prema pravome resenju. Taj Crni konj, ja sam ga pre svega zamislio u takvom arkadskom predelu kao savrseno srecnu i beskrajno lepu zivotinju, sto je samo umetnicka slika onog misaonog savrsenstva koje hocu da postignem, i da je, usled takvog jednog savrsenstva, on apsolutno zajedno sa tim arkadskim predelom nevidljiv.

To ce, mislim, mozda i ostati. Da on postaje vidljiv u stvari tek onda kada ga vidljivim ucini ta zudnja za promenom forme, posto on posmatra ljude koji njega ne mogu da vide. On pocinje da zudi za tom ljudskom formom i za priblizavanjem ljudima, odnosno kroz priblizavanje ljudima pocinje da zudi za tom formom i ta zudnja, ta zavist, to nepostovanje Bogova cini ga vidljivim, a kad ga ucini vidljivim, postace pristupacnim za Amazonku koja ga najzad hvata, zajase, ukrocuje i zajedno sa njim stvara prvoga Kentaura na putu ka coveku.

Dakle, to sve moze prakticno da ostane, ali je sustina u tome sto on nije savrsen. On je prosao taj ciklus, ali nije dostigao savrsenstvo i potrebno je ponovo da prodje isti ciklus da bi postigao potpuno savrsenstvo. Taj elemenat nesavrsenosti je u stvari upravo zudnja za promenom forme. Nesto postaje savrseno samo onda kad ne zudi ni za cim, odnosno kada je zudnja, kada je ambicija, kada je potreba za promenom potpuno izgubljena. Medjutim, posto taj Crni konj sve to ima, on dakle nije potpuno savrsen.

Slika njegovog nesavrsenstva, cija je sadrzina upravo ta zudnja za drugim stanjem, ona zudnja koja ce se kasnije ponoviti kod Simeona samo u obrnutom smeru, slika, vidljiva slika tog nesavrsenstva jeste jedna bela mrlja koja se na savrseno crnom telu konja vidi, bela mrlja na njegovom celu. Meni je zao sto sam se sad setio te ideje. Ja sam mogao tu i tamo kroz Zlatno Runo da Simeonima dam neki beleg, sto cu mozda i uraditi u reviziji, koji podseca u stvari na tu mrlju, recimo beleg na celu.

E sada taj Crni konj, kakvog cu ga ja pokazati pred Epilogom u radjanju Kentaura, ima jednu lepu belu, odnosno zapravo ruznu belu mrlju na celu. Ta bela mrlja simbolizuje njegovo nesavrsenstvo. On sad prolazi kroz ceo taj ciklus. Mi imamo Zlatno Runo, inicijacije, radjanje Kentaura i sve to, i sad dolazi Epilog u kome se Simeon Gazda pretvara u Crnog konja. Ali ovoga puta sasvim upadljivo bez te bele mrlje. Savrsenstvo je postignuto. Crni konj je iscezao u stalnost, vecnost, nevidljivost, savrsenstvo, u postojanje u nepostojanju. Tog Crnog konja cemo mi videti, ali ce on kasnije u stvari, to je ona prelazna faza, da jednostavno nestane i da bude isti onakav Crni konj, nevidljiv samo bez bele mrlje u Arkadiji, u slici nirvane i raja.

KOMENTAR 62.

Pribelezio sam ovde u svesci za Runo VI i VII da bih morao da pronadjem arhetip onih dozivljaja pakla koji imaju svi Simeoni u ovom ili u onom vidu. To treba da bude, dakle, Noemisov dozivljaj pakla, koji je poistovecen sa putovanjem, sa Argom. U stvari, putovanje Argom je prolazak kroz pakao, prolazak kroz Had, i ja sad moram da pronadjem neke elemente, neka osecanja Noemisova koja ce povezati tu sliku pakla sa kasnijim izvedenim slikama pakla kod raznih Simeona.