Sreda, 23

Noemis ih je mrzeo jer su ga ponizavali svojom bozanskom nezavisnoscu, vredjali svojom hrabroscu, nadljudskom hrabroscu, zbunjivali svojom uzvisenom bezbriznoscu, ubijali svojim vrlinama. Kad je dosao na Argo, prezirao ih je, smejao im se, mislio je da su ludi. Jos uvek je mislio da su ludi, ali kad ih je razumeo, omrznuo ih je. Nije mogao da bude sto i oni, ali da to nije ni hteo cak i da je mogao, nije pomagalo, nije mu olaksavalo. Dolazio je u napast da potopi, potpali, unisti Argo, ali ga je razbor zaustavio. Argo je brod, doduse Ateni posvecen, ali kao i svaki drugi. Ono sto je ta bica cinilo drukcijim bese jedna druga vrsta posvecenosti i ne bese brod, vec oni sami, njihova velika sudbina.

O arhetipskom mesanju vremena na Argu, povodom kôda "508 U", na traci 17/37, na brojcaniku od 253 do 263, to su studije I toma Runa. Mesanje, paralelizam vremena stalni je fenomen simeonske Argonautike. On je iniciran jos na Argu, ne samo idejama polubogova o tome da za ljude u stvari vazi jednostruko vreme i da ono postoji samo za ljude, a da su samo ljudi osudjeni da zive u jednom dobu, nego se to prakticno demonstrira.

Carobnjak Periklimen govori, naime, o nekim svojim iskustvima iz Haldeje od pre par hiljada godina, a mozda cak i o poseti Saisu, gde su mu svestenici - kao sto su Solonu, po pricanju Platona, u Kritiji i Timaju - govorili o blazenom i blagoslovenom ostrvu Atlantidi. Otvorenim ostavljam pitanje da li Noemis treba da ima na Argu jedan takav dozivljaj iz koga ce se razviti svi ostali simeonski dozivljaji sto se tice mesanja vremena. Naime, on sebe vidi, sanja, halucinira, oseca se kao Hiron povodom necega, i to mora biti inicirano necim, kao sto Hiron umire od Heraklove strele. Od tada pocinje to mesanje vremena kod Simeona. To mesanje vremena prvi put se zatim javlja verovatno u necim provociranom secanju Noemisa, kad je iskrcan u Trakiju, da bi ga vodilo u njegovo najdublje poreklo. Naravno da ovde, ako izaberem ovaj momenat, ima jedna manjkavost. Manjkavost se zapravo sastoji u tome sto je to jedno najdublje saznanje koje ga sad ostavlja izvan mita. Najdublje saznanje o poreklu - to bi zapravo trebalo da bude i elemenat Zlatnog Runa. Mozda je to Zlatno Runo, svako ima svoje Zlatno Runo! Ne postoji jedno Zlatno Runo, svako dakle ima svoje, a njegovo Zlatno Runo je povezano sa Crnim konjem. Znaci da bih ja na neki nacin kompoziciono trebalo da to pomerim unutar Arga, ali mi se onda, naravno, remeti cela druga konstrukcija; zato moram vrlo pazljivo da vidim sta cu sa time da radim.

Orfej povodom mesanja vremena kaze da se njima, polubogovima, to dogadja zato jer su poluljudi-polubogovi. Moram videti kako se na grckom to kaze. I da ce tome doci kraj kada dospeju do Zlatnog Runa: vreme ce nestati i oni ce postati pravi bogovi.

Pretpostavljam da bi se sa Crnim konjem, onim Crnim konjem sa belom belegom na celu, moglo nesto sledece dogoditi. On je ziveo slobodno ali ne i srecno, jer nije bio zadovoljan svojom formom koju su mu bogovi kao vecnu dali. Zavideo je ljudima, ali je covekom hteo da postane samo onda kad se zaljubio u Amazonku kojoj nije znao ni ime. Njegovo nastojanje da joj se priblizi, da oseti njen miris, jednom joj se priblizio dok je spavala i onjusio je i taj miris vise nikada nije mogao da izbaci iz nozdrva i upravo taj greh, to njegovo nastojanje da se priblizi ljudima i da se izjednaci sa ljudima, odrzavalo mu je belegu belu na celu i sprecavalo ga da postane savrsen. Cinilo ga je vidljivim, u stvari postojecim. Onda ga je ona zajahala, ukrotila i sa njom je rodio Kentaura, prvog Kentaura. Ovde cu ja mit o radjanju Kentaura, grcki mit, izmesati sa svojim mitom. Tu ce se verovatno pojaviti i Nefela, mozda da Nefela bude i ime te Amazonke. Odatle je nastao Kentaur Hiron, a zatim ljudi, medju njima i Noemis, od koga su postali Simeoni. Kod Crnog konja u toj epizodi moram opisati cistu ljubavnu ceznju.

U Epilogu, kada Stefan i Emilija sminkaju staroga da sakriju njegovu smrt, Emilija primecuje da se na njegovom celu, starcevom celu, pojavila jedna velika bela fleka. Stefan kaze da je to mrtvacka mrlja. Ona je to zaista, ali u jednom prenosnom smislu. Oni je uzurbano zafarbavaju.

U epizodi u Argu, koja ce biti i obimna i puna dogadjaja, moram, naravno, pored obracanja paznje na sustinu, na kôdove, na simbole, na filosofiju, da vodim racuna i o prici. Moram da ucinim tako da kroz ceo Argo tece jedna zanimljiva prica, jedna klasicna zanimljiva prica, i da interesovanje citaoca za nju vezem - pitanjem: sta je Zlatno Runo? Hoce li ga se Noemis domoci? Ko je u pravu - on ili bogovi? Hoce li covek pobediti bogove? Itd.

Prvo sto Noemis u Trakiji cuje pre nego sto vidi odsecenu Orfejevu glavu, koja ce poceti da opeva Argonautiku, i najzad, prepoznavsi ga, otpevati mu rugalicu koju su mu pevali Argonauti kad su ga izbacivali u Trakiju, prvo sto ce on cuti pre nego sto vidi Orfeja bice pesma tuzbalica o Argu i o njegovim herojima koja je sacinjena, u stvari, po tipu tuzbalice o propasti Moskopolja sa 433. strane I toma Zlatnog Runa. Ona u originalu glasi:

Povodom 15. strane II toma Zlatnog Runa. Ja tamo pocinjem time kako Lupus oseca prodoran, kaustican zadah ljudskog izmeta u nosu. To ce biti i prvi osecaj Noemisa kada se bude probudio na trackoj obali. Na njegovim ocima ce biti skrama od izmeta i on nece nista moci videti od te okorele skrame, samo ce osecati smrad. Zatim ce u moru oprati lice i prvi put videti negostoljubivi divlji predeo crvene Trakije.

Sad kad sam radio studije za II knjigu Runa, ja sam video da govorim o poreklu karlibane, karliga i singuna. Pa sam mislio da bi karlibana mogla da pripada Heraklu, ali sam posumnjao u to zbog njene tezine i toga da Noemis verovatno ne bi mogao nju ni da podigne. Medjutim, imao je Herakle mozda, to bi bila jedna mala sala, dve toljage. Jednu toljagu kojom je ubijao na zemlji i jednu laksu, koja mu je sluzila ili za svecane prilike, ili je to ona toljaga o kojoj govori Robert Grevs, kojom je uvek pogadjao pticu, ali to je bila plecka u stvari - kad je vikao "uvek je pogodim!".

Na 46. i 47. strani II toma Zlatnog Runa ja spominjem Isidora Moskopolitu kao ubicu svog brata Georgija, nakon bekstva iz Moskopolja kome idu Turci. To bi bio prvi zlocin nad vlastitim rodom u porodici. Postavlja se pitanje treba li to da ima arhetip u Argu? Jedan drugi zlocin svakako ce imati. Prvi poznati zlocin koji je jedan Simeon ucinio nad drugom osobom van svoga roda bio je onaj kada je Simeon Carigradjanin, u trenutku kada su Turci ulazili u Carigrad, u crkvi Hagiji Sofiji, gde su se skupili poslednji branioci Carigrada, odnosno nejac njihova, ubio jednu devojku.

Crni konj o kome govorim u radjanju Kentaura nakon Noemisovog iskrcavanja u Trakiju sanjao je cesto kako ga Amazonka jase, budio se znojav, sa masnicama po bedrima, ali uvek sa osecanjem izvesnog gubitka, izvesne ceznje. Uvek kada bi se to dogodilo, kada bi sanjao, belega na njegovom celu postajala je veca ili intenzivnija. Ja ne znam vidi li on to na izvoru, ili ja to nekome objektivno opisujem. U svakom slucaju, ta sanjanja su prethodila pravom inicijalnom jahanju. To je, inace, obelezeno na 240. strani II toma Zlatnog Runa.

Mozda je Parnica sa Obrenovicima, ali srpski sud u Parnici petoj svakako, ono mesto na kojem ce se uciniti dve vrlo vazne stvari. Simeon ce konacno da se opredeli za srpstvo i zbog tog srpstva je izdao Obrenovice, a 1919. na sebe navukao sram kolaboracije. Tu treba dati njegovu ideju o Srbima, o sebi kao Srbinu, o srpskom bicu, o srpskoj istoriji, srpskim ambicijama, srpskoj buducnosti, napraviti jednu veliku nemanjicku viziju okrenutu uglavnom vizantijskom jugu.

Jedan od osnovnih zivotnih principa koji se provlaci kroz celu simeonsku Argonautiku jeste misao - sto zivot daje, ubija; ona mora u Argu da dobije svoj slikoviti prikaz u nekoj epizodi sa nekim junakom. To je arhetipska situacija. Ja ne znam koji to junak moze biti, ali ce ona osobina koja je citavog zivota tog junaka i poluboga odrzavala u zivotu i cinila upravo polubogom, upravo ta osobina ce ga i ubiti.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Petak, 25