Za nudjenje krune kralju Petru Karadjordjevicu, povodom vesti koju je o tome donosio Hadzi Toma, njegov pouzdanik, a povodom Beleske 237. na traci 34/68, Gazda je kazao, opominjuci se Cezara:

On je kralja Petra zvao radikalskim kraljem ili seljackim kraljem, gegulom, ali najcesce muzikom.

Povodom Beleske 253, traka 34/68. Osnovno je u tom Gazdinom pledoajeu, kad se samo u jednom momentu uzdigne iznad price i licnog oprostaja, osnovno je, kazem, razvijanje jedne gradjanske filosofije u odnosu na drzavu Srbiju i sam zivot. To je klasicna filosofija u svom najboljem izdanju. On je razvija neposredno pre priznaja o anonimnom pismu.

Ovde pokusavam da napravim jednu preliminarnu kompoziciju Parnice trece, odnosno onog njenog dela koji se odnosi na 1903. godinu i to uz pomoc jednog crteza. Crtez je sastavljen od tri kvadrata. Kvadrat "A" je najsiri, u njemu se nalazi kvadrat "B", a zatim kvadrat "C". Kvadrat "A" obelezava objektivno stanje u trenutku pocetka price, u kome se objektivno u trecem licu krece Gazda. To je kapela Sv. Marka na Tasmajdanu, u noci izmedju 29. i 30. maja, kada se Gazda nalazi na opelu Aleksandru i Dragi Obrenovic. On tada prelazi u unutrasnji kvadrat "B", u kome u drugom licu, direktno se obracajuci kralju, evocira odnose sa njim i njegovom vladavinom sve do kraja prijema i koncerta garde uvece 28. maja 1903. godine. Odatle, nastavljajuci tu pricu dok opelo traje, on ulazi u kvadrat "C", u kapiju Ruskog poslanstva gde zatice Hadzi-Tomu i zajedno sa njim u noci 28. na 29. maj 1903, preko zvukova i pricanja Hadzi-Tominog, prisustvuje prevratu, ispunjavajuci praznine onim sto je kasnije saznao. Odatle se vrsi reverzibilan proces dok opelo jednako traje. On se vraca u kvadrat "B", dakle na odnos sa Obrenovicima, ali ovoga puta ne odnos sa Aleksandrom nego odnos sa Obrenovicima uopste, dajuci jedan sumarijum odnosa Njegovana i Obrenovica, i prelazeci na licni emotivni oprostaj sa kraljem. Zatim se u tom nastavku vraca na pocetak, dakle na kapelu, na tacku "A1", gde vidimo objektivno opet kapelu u kojoj tece, odnosno blizi se kraju, opelo Obrenovicima; tu on daje, nakon oprostaja, u stvari jedno priznanje, jedno iznenadjenje i za citaoca, to jest priznanje o anonimnom pismu. To priznanje o anonimnom pismu poklapa se sa trenutkom kada svestenik poziva prisutne, a zapravo samo Simeona Njegovana, da pridju na poslednje celivanje.

U primedbi sam stavio da se spustanje poljupca pri poslednjem celivanju poklapa sa spustanjem zamisljenoga pera na anonimno pismo, ciji sadrzaj vec znamo, ali koje se pretvara u pismo Glumca Simeona velikom Logotetu 1298. godine.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Petak, 25