KOMENTAR 83.

Simeonov san, koji ja zovem "jahanje srpskih staleza", ima svoj arhetip u nekoj orgiji Argonauta gde stanovnice jednog ostrva, jednog grada u koji su Argonauti svratili na svom putu za Kolhidu u svetkovini plodnosti, jasu Argonaute isto onako kao sto je to ucinila Julijana Tolnaj sa Simeonom i, kao sto su to ucinili u umetnickoj masti Simeona Moshopolite oni jahaci, oni ritualni obredni jahaci koje je on radio na svojim vazama.

KOMENTAR 84.

Povodom 393. strane II toma Zlatnoga Runa ovde, dok studiram revizije i izvesne provokacije za nove ideje za VI i VII knjigu, gledam jedan opis sna, jedne more Gazdine, pri kraju knjige gde on pocinje recenicom:

"(…) Tu korave di dililea mi aflu, a ma jis ved? - Da li sum stvarno na ladji, ili ja to samo snifam? (…)"

Naime, to je jedna parafraza Arga, u stvari, ali s obzirom na to da se on ne moze u Argo vratiti, da se on ne moze setiti Arga, kao sto se Noemis kad je izbacen na tracku obalu nije mogao setiti sta se sa njim zbilo jer je to tajna, misterija, i ne otkriva se svesti ljudi nego samo deluje kroz podsvest, ili prasvest bolje reci, on ima krivu predstavu u tome snu.

Na neki nacin, ja cu koristiti izvesne elemente opisa Arga koje sam ovde dao. Ali je potpuno jasno da Simeon taj Argo zamenjuje za onu camladju s kojom je prelazio iz Beograda u Zemun. Svi ostali elementi, neki se mogu koristiti, neki ne, ali se povezivanje sa tim snom mora na neki nacin uciniti. Cini mi se da bih u VI knjizi morao imati jos jedan kratak san koji bi nagovestavao Argo. On bi bio nesto blizi istini i ovoga puta konstruisan sa namerom, ne kao ovaj koji je cista fantasmagorija, nego konstruisan sa namerom da na neki nacin za citaoca taj Argo ucini bliskim, da ga, u stvari, nagovesti.

Ja bih cak, ako hocu, i ovaj san mogao pribliziti stvarnom Argu. Naime, ako bismo situaciju napravili slicnom, recimo da Argonauti, ne kao sto je ovde pretpostavka da prolaze kroz Helespont, nego da nastoje da se udalje od obale posle bitke koju su imali sa gradjanima jednog grada, grada koji su zapalili i zbog toga vatra gori. Jer u ovom snu vice se "fotija" - vatra i vidi se u stvari kako je divovska vatra, kao upaljena paucina, polegla preko Beograda, a tada bi polegla preko nekog drugog grada. Sve to moram vrlo pazljivo da izmerim i ne smem preterivati u paralelama, narocito zbog toga sto te paralele ne mogu biti svesne. Simeon ne moze sanjati Argo, Argo je u prasvesti njegovoj, nego moze samo sanjati neke njegove elemente koji su u spoju sa drugim elementima, sa drugim podsvestima.

KOMENTAR 85.

Moram u dijalozima VI knjige uciniti savrseno jasnim da je Stefan pod pritiskom ucena i situacija (Stefan stariji, mislim) prihvatio nemacku ponudu i da je upravu preduzeca time predao u ruke sina, tako da obrt u Epilogu dodje kao sok za sve, ukljucivsi i citaoca. Ovaj obrt je u njegovom pozdravnom govoru, na banketu, i njegova nagla odluka da se bori, da otpusti Nemce i ostane sef JUB-a, zasnovana je na osobinama izrazenim u kôdu "1079 U" na strani 388. II toma Runa.

KOMENTAR 86.

Na stranicama 395. i 396. Zlatnoga Runa, tom II, postoji jedan do sada najbolji primer spajanja vremena odnosno fantasmagorije vremenske, dubok zbog toga sto ovde nije samo mehanicki spojeno vreme, vec je spojena sadrzina tog istorijskog vremena iz tri razlicita perioda. Ta jedna stranica opisuje pozar za koji vidimo da je pozar Moskopolja posle upada Turaka. Mi takodje vidimo da je jedan Simeon vezan za kolac - ali ne nabijen kao sto je Simeon Moshopolit, jer smo do sada pomislili da bi to mogao biti Simeon Moshopolit odnosno samo on, nego je on vezan za kolac - onako kao sto je bio vezan Simeon Lupus u Kragujevcu kad su oko njega igrala deca. Mi vidimo da je taj Simeon namazan fekalijama, kao sto je bio i Simeon Lupus u Kragujevcu, i da oko njega sada igraju ne deca nego knezevi srpski koje je izdao Simeon Grk, sa prebacenim preko sebe smezuranim konjskim kozama, i da su to poimence upravo oni knezevi koje je Simeon Grk izdao. Dakle znaci, tri Simeona se nalaze u jednom Simeonu: Simeon Moshopolit, Simeon Lupus i Simeon Grk. Svi oni zajedno ostvaruju san Simeona Gazde, a povezuju se kasnije sa igranjem Argonauta oko Noemisa, jer ce i Argonauti, da bi ritualno ponizili Kentaure koje je predstavljao Noemis, igrati oko njega pokriveni konjskim kozama.

KOMENTAR 87.

Mogao bih za Seobu Srba napraviti ovakav eksperiment. Bez obzira, naravno, sto pravo mesto Seobe Srba mora biti vec u postojecoj poslednjoj spekulaciji na kraju II knjige Zlatnoga Runa, bez obzira dakle na to, ja moram videti mogu li nesto da uradim da unesem tu Seobu Srba u VI knjigu. Zadrzavajuci eventualno mogucnost da se jos uvek ta II knjiga prepravi, ukoliko ja to budem mogao uciniti na vreme i ukoliko se do jeseni odlozi stampanje Zlatnoga Runa. Evo o cemu je rec. Da uzmem ovih nekoliko strana s kraja II Runa od 355. do 405. koje se odnose na Seobu Srba i da ih razvijem u jednu veliku epizodu u okviru Parnice cetvrte, ali tako da koristim, u stvari da prepisujem svaku recenicu odatle, a onda da je razvijam.

Ne mislim ovde da mehanicki razvijam te recenice, i da u okviru datih nekoliko strana i situacija sa tih nekoliko strana napravim kasnije 100 strana, ne, vec da nadjem jednu pricu koju cu ispricati tako da ova tema od 399. do 405. bude kraj te price.A poslednja recenica da bude jednaka. Ona recenica koja govori na 405. strani kako se mali Simeon vratio s kovcezicem, znajuci kako ce ocevu kozu u Janjinu preneti.

"(…) Gurbetlije", kazem, "su na polasku dukate zalivale medom. On ce kozu staviti u kovcezic i zaliti je dukatima. Ali kada je podigao kamen da je uzme, nje vise nije bilo. Protomajstor grncarskog ceha je nestao, ostavljajuci srpskom zemljom, kao zalogu neumitnog povratka, samo jednu zlacanocrvenu kaplju simeonske trgovacke krvi. (…)"

S kraja seobe, s kraja Parnice cetvrte, s kraja te recenice koja govori o jednom kamenu i krvi, treba preci na Parnicu petu, na jedan kamen koji pogadja Gazdu prilikom njegovog odlaska na srpski sud 1919. godine, kada rulja pokusava da ga lincuje dok ide kocijama. Ta krv na licu, taj kamen, te kocije, ta citava atmosfera, podsecaju ga, po principu obrnutih asocijacija, na to kako ga je masa srpska aklamovala kao Srpsku Majku 1867. godine, u vreme predaje gradova.

KOMENTAR 88.

Sve sto sam govorio o Komentaru 87, a i ranije u nekim komentarima o situaciji u vezi sa Simeonovim monolozima, to sto tih monologa nema u I i II tomu zajedno vec tri puta, mislim u tri navrata, u tri poglavlja, sve to me navodi na misao da bi najbolje bilo ako bih te Simeonove monologe u VI knjizi Zlatnoga Runa i novoj kompoziciji sveo u stvari na dva mesta. Na uvodni Simeonov predsmrtni monolog na pocetku VI knjige i Parnice trece, a zatim na kraj, dakle poslednji njegov monolog na kraju VI knjige. Imao bih onda jos jedan, a to je posmrtni njegov - ne predsmrtni nego posmrtni - monolog na pocetku VII knjige.